prešlicavanje

Od starije sestre Kejt do sestre od tetke Tori: Marina & The Diamonds

2009-11-24T19:21:00.008+01:00

... U line-up-u uzora koje navodi nećete pronaći dve gorepomenute (Kejt je Bush a Tori je Amos), ali je u jednom intervjuu navela da je Kejt njena "sonic sister".

Porede je i sa Florence & The Machine, čak i Lene Lovich – što je sve zapravo nevažno, ali vas možda inspiriše da načuljite uši i otvorite oči.

Njeno pravo prezime na grčkom znači "dijamanti", ali je ono "... & The Diamonds" dodala, objašnjava u jednom intervjuu - da bi "delovalo kao da ima nevidljivu vojsku iza sebe." Da se razumemo: manje je obesnih vilenjaka u njenoj pratnji nego što ih možete naći kod Kejt, no zabavno pratiti kako njihovi glasovi odjekuju kroz epohe pop muzike.

Debi album izlazi februara sledeće godine (producent Liam Howe (Sneaker Pimps). U međuvremenu će singlovi poput "Mowgli's Road" i "Obsession" lepo popuniti prostor između levog i desnog uha.

Naredna godina bi mogla biti njena.

Young At Heart

2009-11-21T20:14:00.005+01:00

Dokumentarac "Young At Heart" predstavlja rezultat višenedeljnog snimanja jednog od najčudnovatijih horova do sada viđenih: dvadeset dvoje ne "starijih" - već zaista starih ljudi, u rasponu od 92(!) do 73 godine - koji bez zazora i straha, punog srca i duše izvode ne samo mainstream klasike poput "Fix You" već se upuštaju i u avanture poput "Schizophrenia" od Sonic Youth ili "Life During Wartime" Talking Heads.

Zastrašujuće,
predivno.

Od prve sekvence - u kojoj 92-godišnja Ajlin peva "Should I stay or should I go", postaje jasno:
ovaj film je, zapravo, dokaz koji sam dugo tražio: dvosatna pokazna vežba da je svaki trenutak pravi i da nema nijedne stvari "za koju je prekasno".

Uvek je moguće,
sada je vreme.
Punim plućima.
(Čak i ukoliko su prikačena na aparat koji nosite sa sobom, jer pluća nemaju dovoljno kiseonika.)

Kako reče jedan od njih: "Singing does a lot to your whole body"

Veličanstveno.

Adieu Sweet Bahnhof

2009-11-16T00:18:00.009+01:00

Siguran sam da sam je prvi put ugledao i čuo u prvoj godini "neskremblovanog" MTV-a, emitovanog od kasne večeri do podneva na frekvenciji tadašnjeg 3K. Bila je 1989, sve što sam želeo je da što pre uzmem Interrail karticu, stavim pasoš u džep i krenem, praćen ovom pesmom snimljenom direktno sa televizora (mono!) na traku za walkman, da otkrijem sve to što se u pesmi čuje i ono što je načinilo takvom.

Nisam poznavao nikoga ko bi mogao biti domaćin na toj zamišljenoj putanji od Beograda ka Evropi i natrag. Nije bilo ni važno.

Dvadeset godina kasnije.
Dvadeset godina kasnije buljim u plastificiranu stranicu novog pasoša (crno bela fotografija, seda kosa se ne vidi), moram da produžim međunarodnu vozačku, razmišljam da li da automobil koji meračim najpre testiram na kraćoj ruti ili da odmah krenemo na zapad, pesmu sam u međuvremenu naravno nabavio (digitalni zapis, stereo) - a kojim god putem da krenemo pronaćićemo toliko prijateljskih domova, razbacanih po Evropi kao svici u noći.

Nakon toliko godina lutanja, prstima po mapama.

Jebem ti (da prostite...) - koliko ću brzo morati da vozim, da bih sve nadoknadio!

Oni žive! Zemlja je ploča!

2009-11-14T09:32:00.013+01:00

Oni svoju veru temelje na mnogim dokazima, a pozivaju se i na mapu Ujedinjenih nacija, čiju izvedbu smatraju ne samo dokazom da su u pravu, već i dokazom postojanja globalne zavere, u čijem srcu (Ujedinjenim nacijama) ipak ima onih koji rade i za „njihovu stvar“ (kakav materijal za novi akciono-crkveni triler Toma Henksa!)

I oni veruju da se led topi i da smo sami krivi ukoliko se pretnje ekologa ostvare. Razlika je samo u tome što ne veruju da bi se nivo okeana podigao, već – da će okean iscureti. Oko Zemlje, naime, postoji Ledeni Zid, o kojem brinu Čuvari kojih ima oko 10.000, čija je plata oko 8.000$ mesečno!

Zabavno, zar ne?

Oni veruju da su Sunce i mesec obima 51.5 kilometara, da su zvezde na visini od 5000 kilometara; da je normalno da se neprekidnim kretanjem u jednom pravcu na kraju stiže u istu tačku – jer kompasi ukazuju ka centru ploče a mi se krećemo u kružnicama oko centra; da su avioni nakrcani GPS uređajima koji namerno skreću putanju i stvaraju „iluziju sferičnog oblika“ i da nam se iz visine Zemlja čini zakrivljenom zato što su i naše oči sfernog oblika! Spuštanje na Mesec je, naravno, medijski spektakl po scenariju Artura Klarka, te je sve što se naziva "istraživanjem kosmosa" ljuta prevara (NASA je srce zavere, na njenom vrhu sede tri čoveka koji zapravo lično profitiraju od ideje sferične planete, oni su deo lanca od 50 ljudi koji kontrolišu nas 6 milijardi!)

Postoji odgovor, dakle, na sve i za sve.

Objavljeni naslovi/publikacije: „Gravitacija ne postoji“, „Zemlja se ne kreće“, „Nikita Hruščov – otac NASA“, „Galilej je lažljivac!“.

Dolazimo konačno i do finansijskog dela - za donaciju od 6 do 10$ dobijate plaketu i „medalju“ The Flat Earth Society. Ukoliko želite neku viđeniju funkciju u okviru pokreta (u jednom trenutku ozbiljno uzdrmanog smrću vođe početkom XXI veka, ali po svemu sudeći ponovo revatilzovanog!), možete uticati i na kurs delanja - uz darivanje veće donacije.

Iako se procenjuje da postojećaThe Flat Earth Society ima svega oko 3.000 članova („Previše!“ zlurado će primetiti spaljeni Đordano Bruno ili zaprepašćeni Aristarh koji je začeo heliocentričnu teoriju pre 2400 godina!), činjenica je da su neke od tema na forumu Društva pročitane više od 200.000 puta, te da su forumaši veoma aktivni.

Isprva sam se prijatno iznenadio činjenicom da nema srpske podružnice organizacije. No, onda se setim bežanije sa ulica i skrivanja po podrumima na dan pomračenja sunca i shvatam da imamo veliki broj neupisanih a potencijalnih članova društva. Onda se setim da smo mi Darvina još pre pet godina proterivali iz škola, a novi film o Darvinu ocenjen je ove godine, 150 godina od objavljivanja "Porekla vrsta" kao "previše kontraverzan" za tržište SAD.

Neznanje je moć.

P.S. Do Flat Earth Society sam došao gotovo slučajno: iscrpljen ludom radnom nedeljom i zapanjen nivoom blesavosti nekih pitanja i pojava koje sam spoznao prethodnih dana, zapitao sam se iz zezanja – postoje li ljudi koji još uvek veruju da je Zemlja ploča? Avaj, da. Šta je sledeće?

P.P.S. Za uplaćenih 50 EUR na moj račun dostaviću vam Plaketu "Apostol crkve Trorukog Mazija" (Biiig Muzzy!), fotografiju navedenog božanstva kao i dokaz da Sunce ne postoji - gratis!

„Simple Minds never cancel!“

2009-11-13T17:55:00.012+01:00

Lepo je uživati u koncertu na koji nisi ni krenuo velikim koracima nakrcan prevelikim očekivanjima, od kojeg očekuješ novoromantični dvosatni rewind i ništa više, još lepše kada ono što očekuješ zaista i dobiješ – binu rasterećenu led ekrana i pirotehnike koja je bendovima njihove generacije često potrebna da zabašuri nedostatke; bend spreman da ponovo emituje fascinacije i opušteno plovi kroz best of delove karijere (na kraju koncerta, shvatam da je svega jedna odsvirana pesma iz novije faze – i to malo poznata "One Step Closer"); Džim Ker poprilično šmrcav ali rešen da otpeva do poslednjeg udarca bubnja („...I have influenca, you can hear it... doctors told me to cancel the show... But Simple Minds never cancel, not in Belgrade!“ – aplauz!), rešen da i te večeri pokaže da i dalje uživa u ostvarenju dečačkih snova – da stoji na bini ispred nekoliko hiljada ljudi, oivičen zlatno-žutim kontra-svetlom, držeći mikrofon isturen u podignutoj ruci i peva zajedno sa svima nama „’81-’82-’83-’84 – New Gold Dream“. Lepo je bilo ponovo videti Simple Minds u Beogradu.

Lepo je i važno bilo čuti uživo i „Someone somewhere in Summertime“, "I Travel" , "The Big Sleep" i "Promised You A Miracle" – čime se broj važnih pesama sa ikonostasa dečaštva koje bi trebalo proživeti na koncertu umanjuje za ne mali broj - ali, ne mari, postoji još toliko njih koje čekaju u redu, toliko pesama koje ćemo pevati horski, čiji nas jedan jedini akord tako lako vraća u vreme zlatnih dana.

P.S. za autora klipa sa koncerta: majstore, ima li još ovakvih snimaka?
P.P.S: Šta sam očekivao od koncerta > ovde

The Flaming Lips: "Watching the Planets"

2009-11-10T00:09:00.004+01:00

Možda mi se najpre dopala zato što je od prvog tona sve razlomljeno i raspojasano efektima koji čine da se svaki zvuk zapravo kreće dvosmerno, dok jednostavna, ali tutnjajuća ritam-sekcija održava u ritmu taj pijani dirižabl čiji je kljun identičan krmi i čijeg kapetana zapravo ne zanima gde će stići, dokle god muzika traje. Još više sam zabavljen činjenicom da se može nemalo puta slušati kao loop, nakon čijeg poslednjeg emitovanja ne ostaje ništa osim misli pročišćenih od svega što je nevažno.

Vreme je za play:

Verovatnije sam ostao zatečen količinom raspuštene buke, koja se ne može kontrolisati ni volume tasterom. Čak i na najnižem nivou jačine, ova pesme tera zaspala jata na simsu prozora u beg. Još verovatnije, zanemeo sam pred live izvedbom pesme, koja je daleko od očekivane perfekcije, ali donosi taj neprekidni gong koji poziva na pokret (sve dok ne otpadne sa postolja, negde na četvrtom minutu snimka!) i borbu sa šišmišolikim dušama koje se plaše zore i svetla, Tekst ove pesme je, delom i o tome.

Poređenja sa nekim drugim zvucima i poetikama, u ovom trenutku, nisu podesna. Mapirajte malo i sami, lutajte ušima po muzičkim kartama.

Lista omiljenih pesama za 2009. je ovom pojavom poremećena, kao i moja eustahijeva truba, čekić, uzengija i nakovanj, stopala i glava. Zbog ovakvih pesama se muzika sluša.
Veličanstveno.

Vreme je za live snimak:
.

Konačno, tekst:

Oh, oh, oh, watching the planets/watching the planets align
Oh, oh, oh, what is the reason/I got no reason to lie

Yes, yes, yes, killing the ego
Yes, yes, yes, alright
Yes, yes, yes, killing the ego tonight

No, no, no, I got no secrets
No, no, no, I got no secrets to hide

See, the sun's gonna rise/And take your fears away
Like the soft tit of the motherbrai, ai, ai, ai, ain

Oh, oh, oh, finding the answer
Finding that there ain't no answer to find

Oh, oh, oh, watching the planets
Oh, oh, oh, watching the planets align

Oh, oh, oh, building a fire
Oh, oh, oh, burning the Bible tonight

Oh, oh, oh, watching the eagle
Oh, oh, oh, watching the eagle fly

Oh, oh, oh
The sun's gonna rise

"Dobre vibracije" ili o krađama

2009-11-08T22:14:00.015+01:00

Lepo je pronaći deo teksta (ili ceo tekst) koji si pisao pun entuzijazma i želje da sa drugima podeliš dobre vibracije, verujući da neke pesme, kadrovi ili stranice imaju zašto da stignu do što je moguće većeg broja ljudi – na public mestima poput Last Fm-a ili Wikipedia stranicama. Pisao si za sopstveni blog, zato što si verovao da će ono što je tebe oduševilo još nekome ulepšati dan ili – promeniti odnos prema životu, uticati na pravac kretanja. Znaš da si ubacio dve-tri puzzle u sveopšte znanje, popunio rupu neznanja, bude ti lepo.

No, kada se čitavi pasaži onoga što si radio pojave na drugom mestu potpisani drugim imenom – uopšte nije lepo.

Nit i Kerovođa dojavljuju da je kompletan tekst sa ovog bloga, uz minimalne intervencije objavljen i na izvesnom web-magazinu "Dobre vibracije" (kakav nesklad imena i delanja!)... Naknadno, pored prijavljenog teksta o albumu "Remain in Light", usput pronalazim i cele copy/paste delove tekstova o Sonji Savić, Peci Popoviću i njegovim "Rokopisima". Ukradena dela Kerovođe i Mislitemojomglavom su već identifikovana.

Tomas Fridmen u odličnoj knjizi "Svet je ravan" navodi da internet čini da vaša reputacija može stići na bilo koje mesto – pre vas. Zahvaljujući drugarima blogerima proveravam linkove, zahvaljujući Google-u koji naravno ima opciju cached, vidim sopstvene tekstove pod tuđim imenom, te mi ostaje da zaključim da magazin "Dobre vibracije" vodi grupa ljudi koja ne zna kako internet funkcioniše (porazno za jedan web-magazin), ne ume da zamoli za prava na objavljivanje teksta (dobijali su ih i mnogo "manji" od vas) što ih čini totalno nerelevantnim izvorom bilo kakvih informacija.

P.S. Neću povući ovaj tekst, ma objavili i izvinjenje koje sam zahtevao upućenim maločas e-mail-om.

P.P.S. Nešto dokaznog materijala: original teksta o Talking Heads koji se nalazi(o) na "Dobrim vibracijama" nalazi se ovde, dok se ovaj kratki pasaž o Sonji Savić, kojem je lopov dodao nemušt kraj nalazi ovde.

Novo: na sajtu je objavljeno izvinjenje, što je dobar gest. To čini da umanjujem broj "kletvi" iz teksta ali ga ostavljam na blogu - ovaj trenutak bi morao ostati zabeleženim.

Knjige (ne) potrebnih informacija

2009-11-07T10:38:00.020+01:00

Ljubaznošću Milana i Sonje iz izdavačke kuće "Bulevar" (među čijim naslovima se nalazi i sjajno renovirano izdanje „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“ Nadežde Milenković), proteklih dana sam uživao čitajući „Knjigu nepotrebnih informacija“, kao i „Knjigu još nepotrebnijih informacija“ – krcate podacima od kojih se mnogi, zapravo, samo na prvi pogled čine nepotrebnim.

Iako ume da bude (u)zaludan posao, (ne)namerno sakupljanje trivia podataka ponekad pomaže u razumevanju fenomena pop-kulture, politike, čak i religije. Naravno, u taj domen ne spada podatak da tri Tejlora iz Duran Duran nisu u srodstvu i slične nepotrebnosti, ali spada onaj pronađen nekoliko stranica kasnije – da se Božić nije slavio pre IV veka n.e. Ujedno, iščitavanje i iznalaženje ovakvih priča beskonačno zabavlja (i podseća na detinjstvo i "Nedeljeni zabavnik" Vajte i Rusa) ali i često ukazuje na činjenice da su mnoge zadatosti koje prihvatamo smrtno ozbiljno zapravo proizvodi sticaja okolnosti, slučajnosti ili ljudskih grešaka – što istovremeno oslobađa duh ali čitavo biće čini ponekad depresivnim.

Red je da podelim neka od otkrića iz knjiga:

Emitovanje crtanog filma „Popaj“ je 1933. u Americi dovelo do povećanja potrošnje spanaća za 33%.
King Kong je bio omiljeni film Adolfa Hitlera.
U ranim danima Holivuda, scenografije za vesterne pravljene su za jednu osminu manje od prirodne veličine, kako bi heroji izgledali veći.
Prema Postanju 1:20 – 22, kokoška je starija od jajeta.
U Bibliji su skoro svi zlikovci crvenokosi.
U Bibliji objavljenoj 1632. ispuštena je reč „ne“ u sedmoj zapovesti, te je pisalo „Čini preljubu“.
Tradiciju nošenja Olimpijske baklje od Grčke do mesta održavanja Igara osmislio je i prvi u delo sproveo Hitlerov režim.
Reč „war“ na sanskritskom znači „želja za još krava“.
General Džordž Kaster bio je najlošiji đak generacije na Vest Pointu.
Za vreme vladavine Petra Velikog, svaki Rus koji je imao bradu morao je plaćati posebnu taksu.
Sara Delano Ruzvelt smatrala je da njen sin nije dorastao problemu brige o kućnom budžetu, iako je vodio donošenje 8 godišnjih budžeta S.A.D.
Ljudska bića se smanjuju posle 30. godine.

Dovoljno inspirativno za razbijanje vikend-oblaka?
Trk u knjižaru.
"Da ne bi bilo pojma nemam" - što bi rekla pesmica.

Another Prick On The Wall

2009-10-28T23:49:00.010+01:00

Bilo je, zaista, godina kada je zid bio jedini medij "oglašavanja". Nije bilo dostupnih novina, slobodnih radija i televizije, interneta, a poruka je trebalo da stigne do što je moguće većeg broja ljudi. Nije bilo drugog kanala za iskazivanje bunta i ideje, ali – nekako deluje da je bilo šta da se kaže – i bilo je dovoljno reći ga jednom da bi odjekivalo zauvek. Trebalo je imati dovitljivosti već u stupnju nabavke spreja ("Ćale me poslao, sređuje haubu na Spačeku"...) i rezultate tih dovitljivosti Beograd još uvek pamti: "Kad ja tamo, a ono međutim", "Svega ovoga ne bi bilo da je Pera na vreme otišao u policiju", "Margita je dečak", "Slobo jebeš li išta osim nas? Studenti"... Sve te poruke odjekivale su daleko, mnoge rečenice sa zidova rušile su mnoge zidove pred sobom.

(Huh, izgleda da smo suviše zidova srušili – ostale samo ruševine...)

Od tog vremena - koješta se promenilo: dostupnih novina (i drugih "medija") spremnih da objave koješta ima više nego praznih zidova; u novinama se pažnja posveti samo naslovima, ne čitaju ljudi ni šta sitnim slovima piše u ugovorima koji vas obavezuju na trideset godina vernosti banci – samim tim – ne obraća se pažnja ni na nemušto ispisana slova na zidu - niti tamo piše mnogo šta vredno pamćenja – i nije pao samo nivo domišljatosti već i nivo pismenosti.

Vidi sliku:

U nadi da ću možda sprečiti nekog junošu da troši zarađeni džeparac (ili ćaletovu platu) na crni auto-lak; uz želju da spasem možda i poneku fasadu idiotskih poruka i kasnijeg trošenja budžeta na ribaće četke i "Vim", te da ono što ima da saopšti svetu može učiniti i na lakši način, rad sam podeliti nekoliko saveta, mogu pomoći u promociji ideje. Siguran sam da vredi:

Ako je verovati nedavnim istraživanjima - u Srbiji je svakog dana 1.45 miliona ljudi on-line. Imate, dakle, kanal komunikacije koji omogućava da vašu poruku "vidi" toliko ljudi! Nijednom ulicom Beograda ne prolazi toliko ljudi, te slabo ko troši vreme čitajući svinjarije po zidovima. Štaviše, internet dozvoljava i ovu mogućnost: možete pročitati i komentare na vašu "poruku"! Niste znali? Imate dakle priliku da okupite i istomišljenike – ali i čujete šta o tome misle oni sa kojima se ne slažete. Nije nekorisno, manje košta, više vredi. Ako ste baš mnogo nepristojni, admin će vas banovati ili forumaši ignorisati, što će vas naučiti da ako nešto imate saopštiti morate razmisliti i – kako saopštiti. Možda je frustrirajuće, ali ćete naučiti da je artikulacija ideje najvažnija životna vežba.

Neprikladna poruka na neprikladnom mestu neće izazvati ništa osim revolta, čak i onih koji su možda u srcu "za istu stvar". Primera radi, nije mi bilo teško da odlučim da NE glasam za stranku koju simpatišem nakon što je podmladak iste počeo da štrokavi fasade somnabulnim porukama (i da lepi plakate na kontejnere. Kakav auto-gol!). Odbijate, dakle, i potencijalne simpatizere a neistomišljenike utvrđujete u stavu da ste budala i kreten.

Na blogu/forumu/FB-u i ostalim kanalima komunikacije postoje i opcije "edit", "format", "delete" i slične, koje mogu pomoći da momenat nepromišljenosti ili totalnog pomračenja uma lako naknadno obrišete ili promenite. Ovako, neke greške ostaju zabeležene za duži period i čine vas, blago rečeno, smešnim – a istovremeno urušavaju čitav pokret čijoj ste slavi želeli da doprinesete (videti sliku, ponovo).

Ćirilica ima 30 znakova – i ako si voljan da je koristiš, zapamti da se slovo "i" piše -"И" a ne "N", da se "ц" piše ovako, a ne "c", te da se ćirično "р" i latinično "p" izgovaraju različito.

Boli me đon da li si "naš" ili "njihov": ako te uhvatim da žvrljaš po zidu, za uši ću te, pa kod ćaće.

Da se razumemo – ovaj tekst odnosi se isključivo na autore pisane i nepismene reči. Likovnjaci, izuzev onih opsednutih crtanjem sopstvenog predimenzioniranog spolovila, imaju svu podršku.

Bebel Gilberto: "All in One"

2009-10-27T22:35:00.004+01:00

Dve godine nakon sjajnog beogradskog koncerta i albuma "Momento", u čijoj su se atmosferi i sklopovima mogli čuti odjeci saradnje sa Subom, iz vremena briljantnog "Tanto Tempo" perioda, Bebel se vratila albumom "All in One".

Ovo je njeno prvo izdanje za veliki "Verve" – diskografsku kuću čije su perjanice muzičari poput Dajane Krol (Kraal) i Džejmija Kaluma (Callum). Ta promena daje joj priliku da se predstavi i široj publici - sigurno drugačijih očekivanja od dosadašnje – i dovodi do bina na koje do sada nije imala prilike da zakorai. Očigledno ne želeći da previše rizikuje prvim nastupom na "velikoj sceni", Bebel je posegnula prvenstveno za prearanžiranim tuđim pesama. Šarena paleta pesama - od najstarijih radova njenog oca, preko songova Stivi Vondera i Bob Marlija, između kojih se poput bršljana probijaju njeni radovi - i sve u produkciji ljudi poput Mark Ronsona i sličnih – sve to je učinilo da ovaj album izraste u easy listening album za svaku priliku - simpatični mish-mash koji uspeva da pomiri različite stilove (ime mu lepo kaže – "All in One"), ali posvećen tom pomirenju gubi na uzbuđenju, egzotičnosti i dubini, što jesu lepote koje su krasile njene prethodne albume.

Bez obzira na tolike lake note, "All in One" je lepa prilika za neobavezno, prijatno sentimentalno putovanje do nedavnih toplih dana i natrag, čiji je vođa puta vlasnica jednog od najlepših vokala sadašnjice i čija muzika će, nadam se, uskoro ponovo otkrivati obale koje za sada samo naziremo, u snovima o begu.

Mary and Max

2009-10-26T22:47:00.007+01:00

Animirani film ovakvog zapleta, a čiji se trailer završava rečenicom: "P.S. Did you know turtles can breathe through their anuses?", jednostavno je must see! Za sada je osvojen Berlin i mesto u zvaničnoj selekciji ovogodišnjeg Sundance-a. Nadam se da će nekim čudom biti viđen i na plakatima preživelih beogradskih bioskopa - zašto samo oni koji plove pod piratskim zastavama da uživaju u ovakvim lepotama?

раз-два-три...

2009-10-19T22:58:00.013+02:00

Pre gotovo trideset godina, ambasada tadašnjeg SSSR-a ulaže protest zbog emitovanja "Maljčika" grupe VIS Idoli, parodije na temu sovjetskog socijalističkog realizma, protest zbog pesme koja je postala jedan od međaša daljeg razvoja kulturne scene Beograda – okretanje od tada "komunističkog istoka" ka zapadu. Spot za pesmu je, pored drugih esencijalnih komada beogradskog novog talasa, emitovan u okviru "Rockrollera", u novogodišnjoj noći.
Koliko je tu - za ono vreme - bilo smelosti, zdravog humora, jasnog odnosa prema svetu, koliko je to bio dobar doček Nove godine, pune obećanja.

Pre gotovo dvadeset godina grupa penzionera je, igrajući kozaračko kolo na Ušću, urlala od želje da krene ka grupi studenata koja se nalazila u centru Beograda, na Terazijskom platou, sa idejom "da ih razbije".

Pre tačno deset godina, ljudi na Trgu nosili su, za vreme "dnevnih koncerata" fotografije Staljina, držeći ih iznad glave, valjda u funkciji štita.

Ništa, dakle, nije od juče.

Kozaračko i ostala kola, Staljin i penzioneri sa Ušća stigli su večeras, zajedno & zagrljeni, nakon tolikog putovanja kroz vreme, konačno, u centar Beograda - transportovani valjda onim kamionom iz TV spota posvećenom oslobađanju Beograda, u kojoj je prvi kadar zastava Crvene Armije; ore se tradicionali odsvirani iz 100 truba; postavljen kompletan cirkus na Trgu Republike, a predstavljen je i čitavoj Srbiji direktnim prenosom na B92. Konačno, sutra će i ko-autor "Maljčika" imati prilike da stegne ruku restauratoru spominjanog socijalističkog realizma, idealna prilika za ispriku.

Nedostaje samo skeč poput onog iz "Dogodilo se na današnji dan" u kojem Bakoč, Žika, Cvijanović i Olja Bećković igraju "Nikoletinu Bursaća" u gimnaziji, uz mitraljez i stilizovani crtež muškog polnog organa, koji je greškom ušao u kadar. Da se narod malo i nasmeje.

Sve kružnice iscrtane do kraja.

Dragi kameradi, večerašnji nastup 100 trubača koji izvode "Kaljinku" nema mnogo veze sa proslavom dana oslobođenja Beograda. Ovaj događaj i prenos su dokaz da su mnoge pobede bile besplodne i da će Harmsa sa naših polica uskoro naslediti A.Fadejev - iz one druge pesme.

I da - sutra nećete stići do cilja drugačije nego peške ili biciklom. Navikavajte se polako.

Idemo, dakle: раз-два-три...

P.S. Radi sticanja kompletne & objektivne slike o Beogradu 20. oktobra 2009 godine - emitovati oba snimka sa YouTube-a ISTOVREMENO. Ionako se, pred kraj, stapaju u jedno.

Geto

2009-10-13T23:54:00.018+02:00

Prva ozbiljnija jesenja kiša spira kilograme fasada pravo na beogradski asfalt.
Čitava ulica je puna gromuljica maltera i ne malih komada žbuke ili kamena, krckaju ornamenti sa fasada pod nogama, krune se neodržavane fasade, Atlas nosi delić kugle iznad glave - upozoravaju da nije zdravo hodati blizu zgrada, svašta ljudima u Beogradu pada na pamet.

Tik iznad tog ispranog kvarta u nestajanju, užurbani radnici udaraju glanc na ulaznu kapiju groblja Oslobodilaca Beograda, kao u najbolje dane - pred generalnu smotru ili Prvomajsku paradu (ne mogu a da se ne setim "Oklopnog Bataljona" Škvoreckog) - ponovo se žute i sijaju kamene ploče, spremne da ulegnu pod koracima "visoke delegacije" u najavi (a kada čujem "visoka delegacija" ili "visoki predstavnik" - meni sve dvoipometraši u kadru), koji će se svakako raspitati kako se to baš Ruzveltova ulica našla ispred ulaza u groblje, kako je Džordž Vašington zadržao ulicu a maršal Birjuzov ne, znamo li da čak i u malenom Piranu u Sloveniji i danas postoji Lenjinova ulica a mi ovde zbrisali čitavu epohu i uklonili imena koja smo slavili donedavno, ima li u Beogradu uopšte više škola u kojima se uči ruski i u kakvom je stanju spomenik poginulim generalima na Avali, 19. oktobra 1964, i "hoće li neko odgovoriti na bilo koje od ovih pitanja"?

Možda će taj doček stranog Predsednika, onako u špaliru (zastavice u rukama i osmesi zalepljeni za tamnu šoferšajbnu, poređenje sa nekim drugim, davnim paradama) poslužiti kao podsetnik - koliko bi lako pristali da nekoliko nesigurnih, zaslepljujućih budućnosti menjamo za jednu stabilnu, pomalo prašnjavu prošlost, za prašnjavo vreme u kojem su i nastale te fasade, a večeras krckaju pod mojim đonom, ne mojom željom.

(snimak sa ploče, krckav, dirljivo)

All we ever wanted

2009-10-11T21:42:00.003+02:00

All we ever wanted was everything
All we ever got was cold
Get up, eat jelly
Sandwich bars, and barbed wire
Squash every week into a day

The sound of drums is calling
The sound of the drum has called
Flash of youth shoot out of darkness
Factorytown

Oh to be the cream (repeat)

Video koji prati pesmu nije delo benda, niti je nastao po njihovom nalogu - dakle, "nije autentičan".
Ali, osećaj svakako jeste.

Na putu (post na 160 km/h)

2009-10-06T19:53:00.003+02:00

Koliko god brzo vozio, u čemu god sedeo – avion, voz, automobil – na rukama se taloži isti zbirni miris brzih kafa usput ispijenih, poneke cigarete zapaljene na sred auto-puta na odmorištu; vlage koja se skuplja na dlanovima od uzbuđenja dok gledaš u sunce koje zalazi nad krajolikom koji si prvi put upoznao pod imenom „domovina“; vlažnih maramica kojima brišeš prste nakon čokoladice kupljene još jutros, pomalo rastopljene od stajanja u džepu kraj laptopa u stand-by modu; tastature telefona kojim fotografišeš krajolik i tastature laptopa – oba si negde kod Vinkovaca povezao preko bluetootha, tako da si i na putu i online istovremeno, sve to se slije u miris tako prepoznatljiv, verovatno neizbežan i postojan, miris putovanja; miris čiji je brat blizanac davni, ali nezaboravljeni miris sendviča spakovanih u foliju, koji su prethodnu noć preležali u frižideru što im daje aromu koju pamtiš duže od svake druge đakonije sada dostupne u drumskim restoranima, kafanama i postajama.

Više nije ni važno gde idemo, važno je da jurimo kroz noć na savršeno ravnom auto-putu, ka morskoj obali. I da je ovo prvi post napisan na putu.

Peti oktobar: Cirkus

2009-10-04T13:44:00.006+02:00

Sutra je tačno devet godina od dana u kojem smo verovali da je sve loše, konačno, gotovo. I da ćemo uskoro u nekakvoj dosadnoj državi slaviti "neke bezvezne stvari"

Ne znam da li je ovo napredak ili eskapizam: ali danas više vremena posvećujem činjenici da se sutra obeležava 40 godina od početka emitovanja "Letećeg Cirkusa Montija Pajtona" - nego što pokušavam da razumem izjave "političara". Još više vremena posvećujem zaključku da mnogi od skečeva koji me i danas krive od smeha, zapravo uopšte nisu smešni – štaviše, tragično su realni.

Možda je to jedan od razloga što Pajtonovci zapravo nikada nisu i neće osvojiti širu publiku u Srbiji: njihov skeč je naša zbilja, i dalje.

... TV duel Ministra i Parčeta Krpe...

...Oslobodilački pokret Judeje...

..."Blackmail"...

... Štrajk glađu protiv gladi...

..."The Machine that goes Bing"...

Postalo je teško razlikovati Srbiju i Cirkus.

Postoji li neka kriška našeg života koja nije bila u "Cirkusu"?

Ako nešto i nedostaje – neki od skečeva nas tek očekuju. Ukoliko se izborimo barem za ulogu statiste sa zadatkom, naravno.

Pedale Dejvida Birna

2009-10-01T22:49:00.006+02:00

"Dve najveće samoobmane jesu da život ima "smisla" i da je svako od nas jedinstven.
Razvijanje tog urađenog i nejasnog mehanizma kada je reč o ovakvim depresivnim i neminovnim uvidima može biti od praktične koristi. U redu, možda smo u određenom smislu jedinstveni: broj mogućih kombinacija osobina, sklonosti, telesnih tipova i iskustava koji čine svakog od nas nezamislivo je veliki. Naša raznolikost je ogromna, ali opet, mora da bude ograničena unutar određenih granica, inače uopšte ne bismo bili u stanju da prepoznamo sebe kao određenu vrstu. Mi smo, na neki način, "beskonačni", ali uvek na sličan način oblikovani. (...)

Drugom samooobnanom - da život ima smisla - na sva zvona bave se religije širom sveta. Našu sklonost i prijemčivost ovoj utešnoj ideji nemoguće je poreći. Rekao bih da iako u religijama zaista ima mnogo sujeverja, kao i da su religije žaljenja vredan izgovor za nasilje i bezbrojne užase, one takođe mogu da posluže svrsi. Čini se da, u najmanju ruku, one pomažu da se lakše napreduje, da se funkcioniše, da se stvara i da se radi - ako čovek veruje da naš (ljudski) život ima smisla."

Dejvid Birn, "Biciklistički dnevnici" (Geopoetika, 2009)

Jedini na svetu Beograd to zna

2009-09-29T23:12:00.010+02:00

U vreme kada je Bris Taton rođen, vežbali smo, iz sveg srca:

"Beograd ima balkone cvetne/
da te ulepšan uvek sretne.

Mostove ima budne po noći/
u svako doba da možeš doći!

Da ti ruke pruži, da ti srce da/
jedini na svetu Beograd to zna!"

Neki su, kanda, samo otvarali usta.

Zato sada mi ponovo moramo da progovorimo.

Stari izumi koji bi mogli ulepšati novo vreme (u belome gradu)

2009-09-27T11:49:00.012+02:00

Celodnevna indirektna interakcija sa okolinom (na ulici, u zgradi, u saobraćaju...) učinila je da se iskreno zamislim nad saznanjima mojih sugrađana. Zabrinuto shvatam da o nekim otkrićima i uveliko dokazanim zakonima još uvek nisu informisani i željan sam da im pomognem u edukaciji - time ubrzam njihovu integraciju u društvo, u kojem će, nadam se, ubrzo postati ugledni i korisni članovi koji će dole navedene istine - širiti dalje. Napamet, ali s razumevanjem.

Sila gravitacije – u Beogradu, kao i ostatku sveta (i po tome se takođe vidi da je Beograd uveliko svet, zar ne?) sila gravitacije čini da kese pune đubreta bačene kroz prozor retko dolete pravo u kontejner, najčešće udaljen nekoliko ili više desetina metara od zgrade. Sila gravitacije, naime, krivi putanju objekta izbačenog sa viših spratova i teži da njegovu putanju učini pravom linijom, što đubre (otpadak, ne čoveka) najčešće linearno dovodi pravo ka ulazu u zgradu ili krov nečijeg automobila. Neki drugi Njutnovi zakoni, otkriveni pre više od 300 godina objašnjavaju zašto se kesa puna otpadaka rasprsne pri susretu sa tvrdom površinom zvanom zemlja i zašto će tu stajati sve dok je neka druga sila ne ukloni (do sada nije otkriven i dokazan zakon o nestajanju nepotrebnih stvari, nestaju isključivo one koje su potrebne, ali to je druga tema).

Strujno kolo – ova tema je dokaz da se svojatanje imena i dela čoveka koji se onoliko bavio strujom svodi uglavnom na verbalni čin, nikako na primenu njegovih izuma u svakodnevnom životu. Rad i eksperimenti Nikole Tesle otkrili su, između ostalog, da u svakom strujnom kolu može postojati sklopka koja će kolo otvoriti ili zatvoriti. Veliki procenat liftova u zgradama Beograda koristi taj pronalazak: ukoliko su vrata/brava lifta otvorena, strujno kolo je takođe jotvoreno i teško je dozvati lift k sebi ukoliko prethodni korisnik strujno kolo nije zatvorio. Ovaj pronalazak takođe je, pretpostavljam, star stotinak godina i verujem da je krajnje vreme da se njegova primena konačno primi i u našoj sredini.

Motor je pogonska mašina koja energiju pretvara u mehanički rad. Prva teorija motora stara je gotovo dva veka, a Karl Benc je pre nešto više od stotinu godina čak uspeo i da napravi prvi od te sorte. U današnje vreme se pod nazivom motor obično podrazumeva sistem koji radi na principima termodinamike. Termodinamika je ime dobila uklapanjem dve grčke reči – "vrelina" i "snaga". Vrelina i snaga. Nigde se ne pominje zvuk, niti akustika.

Zašto, onda, verujete da je sirena deo automobila koji ga - pokreće? Još luđe, zašto verujete da je sirena vašeg automobila vlasna da pokrene drugi automobil? Mislite o tome.

Ukoliko bi, za početak, usvojili tačnost iskaza navedenih u ove tri teme - učinili bismo da dani vikenda, a verujem i oni radni - postanu osetno kvalitetniji i manje opterećujući po psihu čoveka, što, kaže psihologija – nije malo.

Matrix: 10 godina, vreme je za surogate

2009-09-24T00:38:00.005+02:00

Prošlo je tačno deset godina od kako je "Matrix" poremetio i filmsku industriju i percepciju čitavih generacija i vreme je da nove snage dobiju svoj surogat Bodrijara.

Od sutra, 25. septembra, svetu će biti predstavljeni "Surrogates", novi film Džonatana Mostoua (T-3); Brus Vilis ponovo spasava svet, ovoga puta balansirajući ivicom matrice. Prve kritike tvrde da nam ovaj film neće pomoći da shvatimo koliko je duboka zečija rupa.

Zato - moramo nastaviti da tražimo dalje.

Zato - prvo flashback, zatim flashforward:

["ako želiš da mijenjaš ljude, ne odmeći se"]

2009-09-19T14:21:00.008+02:00

Dok se naša vrhovna sila zvana "država" povlači pred najavom demonstracije sile dela njenih građana a protiv drugog dela koji želi da iskoristi jedno od osnovnih prava koje država po definiciji garantuje (zaštita prirodnih prava na život, prava na slobodu i prava na imovinu), na nekih 1800 kilometara odavde izvesni Danijel Džouns, osnivač "Britanske crkve džedaja" optužuje lanac supermarketa Tesco za diskriminaciju, jer mu nisu dozvolili da u njihovoj prodavnici kupuje sa kukuljicom na glavi, kako mu njegova religija nalaže.

Prema popisu iz 2001. u Britaniji živi skoro 400.000 "Džedaja". Na Novom Zelandu "Džedaji" pak čine 1.5% stanovništva! Džouns najavljuje da će savetovati toj armiji vernika da od sada bojkotuju Tesco, a kompanija objavljuje saopštenje koje, iz vizure Srbije 2009. godine, takođe deluje kao naučna fantastika:

"Mi tražimo od džedaja da skinu kapuljače u našim prodavnicama. Obi Van Kenobi, Joda i Luk Skajvoker su svi slobodno šetali golih glava, a nisu prešli na Tamnu stranu", izjavio je predstavnik supermarketa.

Zamislite osobu koja radi kao PR Executive u Tescu i koja ume da sroči ovakav odgovor.

Sve deluje kao SF, jedino što se dešava sada, u realnosti.

Da li je razlika između nas zaista 1800 kilometara ili se ona zapravo meri nekim drugim jedinicama?

I da li, uopšte, mi želimo da savladamo tu razliku – ne da bi šetali po Knezu i ulazili u knjižaru "Geca Kon" obučeni kao Baš-Čelik ili Relja Krilatica, već da bi prosto živeli, bez agresivnog iskazivanja stava, bez agresije prema stavu sa kojim se ne slažemo.
Za sada, odgovor je: Ne.

Više detalja o Džedajima: ovde.
Više detalja o Srbiji: pogledajte oko sebe.

David Sylvian: Manafon [#2]

2009-09-19T01:31:00.007+02:00

Dejvid Silvijen (David Sylvian) konačno je uspeo u potrazi koja je trajala decenijama: snimio je album lišen muzike, introspektivno remek-delo u kojem je jedina melodijska linija najčešće njegov glas, dok je sve ostalo podređeno improvizaciji, amalgamu šumova i zvuka koji čine "Manafon" albumom koji se ne sluša, već inspiriše da osluškujete samog sebe.

Od prvog takta (i stiha - "It’s the farthest place I’ve ever been/It’s a new frontier for me") do poslednje sekunde, ovaj album predstavlja stazu kojom će hodati unutrašnji emigranti, pedesetominutno isključenje iz svakodnevnice nakon čijeg isteka tišina lagano sleće poput prašine i prekriva celu scenu, dok u glavi zri jednostavan zaključak: nakon više od trideset godina putovanja od statusa pop-zvezde s početka osamdesetih i nosioca titule "najlepšeg živog čoveka" preko uloge muzičara koji se u anti-pop sfere upustio eksperimentišući tinjajućim žarom tuđih vatri – Silvijen konačno izlazi van okvira mnogih iscrtanih mapa i bez straha kreće u dalje istraživanje lišen strogih muzičkih formi. "Manafon" je dokaz da je ovaj čovek srećan u otkrivanju neistraženih predela, ali i veoma spretan da i tokom najdramatičnijih zvučnih, šuštavih improvizacija zadrži ton koji ga je krasio svih ovih godina i koji ga je učinio najudaljenijom planetom pop-sistema, čija je orbita - samim tim – i najduža.

Nedelja popodne, đubre-metni dan /nagađanja/

2009-09-13T20:05:00.011+02:00

N.N. iz Cvijićeve ulice konačno uspeva da se oslobodi fotelja u kojima je njegova guzica provela tolike dane, nedelje i godine navijajući, psujući, pozivajući na rat, moleći za mir, pevajući, gutajući knedle, prebrojavaći procente na izborima najpre za Desne, onda Leve, onda Centar, onda Nezavisne, onda prestaje da broji, već počinje da meri rupu na sedalu i najpre je prekriva jastučićem, zatim malim ćebetom te na kraju ogromnim prekrivačem - tu rupu sve veću i veću, poput rupe u njegovoj duši i novčaniku, rupu koja je pretila da će u sebe usisati sve što je okruživalo, čak i svaku ideju ili pomisao da je vreme za promenu nameštaja, i zato je tu odluku doneo krišom, na putu do bakalnice.

Fotelja se oslobodio lako - u nedeljnom mirnom satu, kada komšije preterano ne mare šta se dešava van obima šerpe, zgodan trenutak.

Levu fotelju češće je prepuštao gostima, kada ih je bilo. Na njoj je još davno načet rukohvat, sve je počelo u sitnim satima leta 2002. godine dok je pokušavao ostati budnim očekujući da konačno ščepamo barem u basketu amere za vrat, i hrabro se držao sve do poslednje četvrtine tokom koje mu je od silnog umora klonula glava, kao i cigara u ruci – i nije ga ni dreka sa ulice i slavlje zbog isteka poslednje sekunde i osvojenog zlata prenula, već miris nagorelog skaja koji se širio prostorijom. To veče bolje pamti po tom otkriću – da je sedeo na skaju i da nije zlato sve što sija.

Desnu fotelju je od tada čuvao za sebe: u njoj je saznao i za postojanje pičijeg i svinjskog gripa; osetio da je Kina ipak ozbiljan igrač ali da on ne zna valja li tu navijati ili ne; rastao se od drugog oka u glavi; primetio da ni uragani nisu što su nekad bili i da ih sada nazivaju i muškim imenima; da je Škoda postala ozbiljan auto i da je teško moguće porediti sa onom koju je parkirao ispod prozora a pali je reda i održavanja motora radi; da krize više nisu samo lokalne već i globalne; da komšija sa trećeg više ne kiseli kupus već kupuje gotov u obližnjem hipermarketu, što mu je teško palo jer su ih priprema kaca i traženja kamena za kupus nekada zaista zbližavali.

Ne seća se da je sedeći u toj desnoj fotelji ikada poslao nekome poljubac, makar na dlanu; ne seća se lepe reči upućene preko ekrana; ne seća se nijedne nove pesme koja ga stvarno u srce takne i to ga brine; ne seća se ni kod koje police u bakalnici je sakupio hrabrost da umesto te fotelje koja ga je pratila kroz sito i rešeto tolikih dana unese u stan jedan novi, manji dvosed, na kojem se ipak može bolje razbaškariti u trenucima u kojima ne misli na kredit i u tokom kojih žmuri na činjenicu da je skaj sve nekvalitetniji - ali, ne mari, taj dvosed je kompaktniji, teških linija, dovoljno širok da bude ostrvo u olujama koje će tek doći.

(Ako je bilo koje od nagađanja pogrešno, ne marim. Više marim da li N.N. veruje da ostavljanjem ovoga na ulici zapravo čini dobro delo, jer nekome će trebati, u šta se uverava dok krišom viri preko simsa prozora, gledajući perače ulica kako zadovoljno sedaju u njih i odmaraju, dok tankuju vodu u cisternu u tihom nedeljnom popodnevu, u sred centra grada.)

Simple Minds u Beogradu: Promise me a Miracle!

2009-09-08T21:39:00.013+02:00

Dolazak Echo and The Bunnymen u SKC i današnju najavu koncerta Simple Minds (11. novembar, Arena) prihvatam ne samo kao kompenzaciju za prolećno otkazivanje DM, već i kao priliku da konačno sakupim i polepim nedostajuće sličice u stari album, ma neka su sličice pomalo musave i izuvijanih ivica od silnih tapki i nošenja po džepovima, nije važno.

Albumi iz njihovog "zlatnog perioda" – tačnije trilogija "Sons and Fascinations"/"New Gold Dream"/"Sparkle in The Rain" važne su tačke celokupnog post-teenage perioda dobrog dela generacije rođene početkom sedamdesetih, odnosno - da budem precizniji – plutanje beskonačnim brojem sitnih sati letnjih noći uz "Someone Somewhere in Summertime" ili "This Earth You Walked Upon" jednostavno je bilo odrastanje, važna lekcija novog romantizma i poetike, ako razumete šta želim da kažem. Naravno – i tada je bilo vidljivo a sada dobro znam da je poetika Džima Kera često nategnuta i sklona iznenađujućim padovima; odavno sam svestan da je tu ponekad bilo i previše lošeg ukusa i nerazumnih poteza; da se Džim Ker nikada nije pomirio sa činjenicom da najveći hit ("Don't You") nisu sami napisali i da su je odsvirali i otpevali gotovo slučajno a onda i na silu (u planu je bio Brajan Feri!); od prvog takta "Theme For Great Cities" sa "Sons..." je jasno da su za "onaj" zvuk Simple Minds zapravo najzaslužniji bili nekadašnji basista i klavijaturista, čijim se majstorijama i danas divim, a tek onda preživeli dvojac Ker-Burčil koji će stati uskoro na scenu Arene; potpuno je jasno da su poslednji veliki album snimili pre 25 godina a da neke nije uopšte trebalo da snimaju; no ipak, kako se na poslednjem albumu "Graffiti Soul" mogu naći dobri pasaži i kako to već liči na neko dostojanstvenije starenje - elem, isto tako je teško sve gorenavedene grehe neoprostiti čoveku koji je svojevremeno uspeo da smota Krisi Hajnd i snimi pesme poput "I Travel", "Big Sleep", "Promised You A Miracle" ali i sjajnu "C Moon Cries Like A Baby" – što je sasvim dovoljno da konačno, sa zakašnjenjem od 25 godina (prvi koncert u Beogradu 2005. sam nesrećno propustio) mogu da i uživo čujem nešto od gore navedenog, konačno odsanjam do kraja "New Gold Dream".

Ili nastavim da sanjam.

Zanimljivo je, a sada sam siguran da nije slučajnost: sjajni instrumental "A Brass Band in African Chimes", kojeg se ponosni vlasnici maksi singla "Don't You Forget About Me" svakako sećaju sa B-strane vinila bio je donedavno poslednji traženi snimak, jedini komadić mozaika onoga što sam čuvao na trakama i vinilu tokom osamdesetih i čije me je nedostajanje donedavno žuljalo poput kamenčića u cipeli. Pronašao sam ga pre nekoliko nedelja, integralnu verziju od 9 minuta. Slika je kompletirana, ja pripremljen za prve taktove "Moscow Underground", pesme kojom SM otvaraju koncerte na ovoj turneji. Očekujem Miracle.

Snimak je iz 2007.
Letnji izveštaji sa turneje tvrde da je ovo koncertna lista pesama:

Moscow underground
Stars Will Lead The Way
See The Lights
I Travel
Waterfront
Big Sleep
Don't You (Forget About Me)
Hypnotised
Promised You A Miracle
Glittering Prize
Someone, Somewhere in Summertime
New Gold Dream
Alive And Kicking

Encore One
Home
Sanctify

Encore Two
This is It
Ghostdancing

Update: P.S. Kako je bilo na koncertu - procitajte > ovde

[What flower expresses days go by...]

2009-09-08T00:29:00.005+02:00

"What Fassbinder film is it?
The one-armed man walks into a flower shop

And says: What flower expresses
Days go by

And they just keep going by endlessly
Pulling you
Into the future
Days go by
Endlessly
Endlessly pulling you
Into the future?

And the florist says: White Lily."