Walker

2009-11-02T23:51:00.002+01:00

Nikola je odlučio da prekine pisanje ovog bloga. Pet godina je dosta, ako ne i previše. Vreme je za nove projekte. Ako iz nekog čudnog razloga želite da čitate njegova pisanija i u vremenima koja dolaze, ovo mesto će i dalje predstavljati odličnu početnu stranicu sa svim potrebnim linkovima. Ako ste ranije linkovali neki tekst nema razloga da sada paničite - domen ostaje aktivan i svi tekstovi će biti i dalje dostupni preko direktnih linkova.

Recenzije GNU/Linux aplikacija možete da čitate u našem najpopularnijem IT mesečniku "Svet kompjutera". Ukoliko vas pak zanimaju Windows aplikacije i internet tehnologije, web i slične stvari, o tome pišemo na it Fabrici. Za kraj, reklo bi se najslađe, nešto za PC igrače... Igrorama (beta!).

To je to. Lep pozdrav.

Trinaesti čas (vežba)

2009-10-27T03:54:00.000+01:00

U svrhe ove vežbe biće potrebno napisati pesmu. Međutim, kakva bi to vežba bila ako bi pesma bila i malo uobičajena, poznata i bliska? Dakle, cilj je napisati pesmu sasvim suprotnu pesmi kakva se očekuje. Ako pratimo načela ustaljena više-manje od moderne, zaključak bi bio da pesnik mora da obradi tri teme (Dučić): ljubav, ženu i smrt, po mogućnosti sve tri u istoj pesmi. Moderna je naravno odavno iščilela iz vena savremenih pesnika, ali ovo se čini kao kvalitetno arhetipsko mesto za polazak pa ćemo sa njega i da se otisnemo u ovu avanturu.

Međutim, ako radimo svojevrsnu anti-pesmu, potrebno je izokrenuti te ideale naopako, istresti ih i baciti na smetlište društvenog ukusa. Na žalost, početkom dvadeset i prvog veka ovo bi bilo praktično nemoguće, pa ćemo umesto da tražimo pojmove potpuno suprotne dragoj ženi, ljubavi i smrti, uzeti na sebe da ih zadržimo kao arhetip, ali kao suprotne samim sebi, kao sopstvenu negaciju. Ovo ćemo izvesti tako što smrti nećemo suprotstaviti život, već ne-život, svojevrsno posmrtno življenje dobro poznato iz literature i horor žanra, ali bi takođe mogli da iskoristimo i san, koji je uvek zanimljiva dimenzija za ovakve oglede.

Voljenu ženu izvrći ćemo ruglu kroz lik Lilit, stalne ljubavnice a nikad majke, prokažene i oterane iz raja da večno luta tamnim obalama života i sna, rađa demonski okot koji umire sa prvim dodirom zore. Upotrebićemo legendu o Sukubi, demonskom biću u liku lepe žena koja proganja muškarce u snovima i krade im seme da sa njima začne nove stanovnike hadskih dubina. Njena snaga leži u neodoljivosti slatkog greha koji donosi, a samim tim i ugriza smrti koji njenu žrtvu očekuje na kraju, kada uzme svu životnu energiju i utaži svoju žeđ bar na kratko.

Ostaje nam ljubav, ali ona je najlakša za parodiranje. Svakom je poznata bolesna manifestacija iste, ljubomora koja vodi u mržnju, a ljubav i mržnja su dve strane istog novčića, i bez jedne nema ni druge.

Dakle, ostalo je još odlučiti se za formu. Polazak sa modernističkih stanovišta po automatizmu vuče za sobom slobodan stih, ali kako anti-pesma traži suprotnost svega očekivanog, potrebno je opredeliti se za vezani stih i čvrstu formu, najverovatnije sa pripevom ili refrenom, po mogućnosti melodičnim. Ovde bi se valjalo ugledati na Gavrana i pronaći frazu koja će odjekivati i dugo nakon što se pročita poslednja strofa.

Najbolji stih za ovako nešto bi verovatno bio dvanaesterac, zamena za aleksandrinac, međutim potraga za izvrtanjem smisla i forme barem u istoj meri ku kojoj i sadržaja zahteva da pesma bude bržeg ritma, poletnog, da se oseti nešto poput zamene teza u kojoj lirski subjekat ili neko od likova u pesmi ne razlikuje mržnju od ljubavi, nepokoj od života ili smrt, sukubu od stvarne žene. Da li bi to bilo dobro, ako znamo da je izgubljenost pa čak i ludilo više puta opevano? Rezignacija i nihilizam takođe, tako da otpada i mirenje sa shvatanjem sebe i okoline? Videćemo gde nas forma odvede, a ona će biti u obliku polovine dvanaesterca. Pesmu ćemo dakle, ispevati u šestercima, a jedini način da dodatno otežamo sebi zaokruživanjem strofe bio bi da insitiramo na tome da i stihova ima tačno šest, što već ide u preterivanje, a to je baš ono što se traži. U svemu ostalom ćemo se truditi da se ponašamo kao da se radi o najnormalnijj situaciji, likovima, osećanjima i pesmi, i na taj način pokušati da izgradimo paradoks.

Onda, da počnemo.

1.

U odsjaju sveće
Ne sija ti osmeh
U tmini ga zoveš
Prizivaš pa bežiš
Skrivaš se od tela
Granicama snova

Naravno, moramo se odreći prvog lica. Jasno je da će to konačno uništiti pesmu koju razgrađujemo, i samim tim je naizostavno.

2.

On ti vidi oči
Iza ovog sveta
U toj beloj tmini
Mržnja tvoja bukti
Na srcu mu spavaš
U snovima voliš.

3.

Razumeti neće
Nikada vas drugi
Ali vama biti
To i neće važno
I nije za svakog
Poljubac u tmini.

4.

Istinu mu zbore
Usne tvoje vrele
Zaslužiće jednom
Mesto pored tebe
I smrt prazna, gluha
Krevet će vam biti.

5.

Izvan ovih boja
Gledaćete smelo
Kako život teče
U trenutku jednom
Kako dišu živi
Ne znajući ništa.

5.

A kad on u zoru
Otrgnut od tame
Razbijenih želja
Posumnja u tebe
Da si avet samo
Ili deo snova.

6.

Slaba i bez snage
U prašini čekaj
Uzdahom ga svakim
Preziri na javi
Kuni slatku tminu
I poljubac sneni.

Na žalost, šesterac deluje previše nežno, tako da je pesmu odveo ipak u ljubavnom pravcu, ali uz dosta prepravki mogla bi da bude odvratna. I ovako je nejasno ko je zapravo zaljubljen i pati, a ko pola vremena ne zna da druga osoba postoji :) Ako je ona zapravo zaljubljena to menja celu situaciju, i objašnjava zašto ga još nije ubila i pretvorila u Inkubusa (napustio bi je i otišao u lov). Izgleda da nije dovoljno postaviti pesmu u odnos tri šestice (strofe u pesmi, stihovi u strofi, slogovi u stihu) pa da bude zaista zla... Opet, kladim se da bez ovog planskog detaljisanja niko normalan ne bi shvatio šta se dešava, što bi verovatno bilo bolje... Al' pravi cilj vežbe bio je napisati ciljano pesmu bez inspiracije, mehanički i po zadatku koji se na sve načine trudi da autora što više ograniči. Ukrako, nisam skroz nezadovoljan, ima par slika sa potencijalom da se jednog dana razviju u nešto pametno...

Vežba - Jukebox

2009-10-26T03:44:00.000+01:00

Napokon, zvono se oglasilo. Na sve strane, ukočena tela počeše da se dižu u višeglasju prikrivenih jauka i uzdaha. "Sedite, ko je rekao da možete da idete?", pitao je odnekud iz zaborava profesor, dodajući kako je zvono znak za njega a ne za njih. Ponekad je taj čovek strašno naporan, pomislila je Irena, gledajući ga ispod oka dok je sedala nazad u drvenu stolicu koja se već hladila. Bio je visok i mršav, upalih zelenih očiju ispod ravnog čela bez bora. Koža mu se uvek čudno sijala ogledajući visoko postavljene neonke, a kosa mu se polako povlačila sa čela dajući mu onaj izgled koji dolazi muškarcima sa iskustvom. Šteta što nije bio skroz sed, pomislila je, a onda se upitala odakle joj uopšte takve misli i umalo se naglas nasmejala sama sebi. Previše slušanja preglasnih razgovora između keve i komšinice, zaključila je brzo. Ta žena je imala jezik brži od pameti, al' se uvek stišavala u panici shvatajući da je ćerka možda čuje kroz zatvorena vrata sobe. Bila je u pravu, sve je čula, al nije bila dete, iako je majka još uvek odbijala da to prihvati. Ustajući ponovo, jednim trzajem izvukla je ranac ispod klupe. Duše su se slile iz klupa u jednu veliku kolonu koja se gurala bez ikakvog reda ka vratima, dok je profa i dalje nešto dobacivao iza leđa. Na trenutak je videla Anino lice kad se ova okrenula i pogledala ka njemu, ali je od cele grimase uhvatila samo prevrtanje očima. Prošla je kroz visoka dvokrilna vrata u hladan hodnik i na tren se stresla. Njen beli džemper od merino vune joj se činio i pretoplim unutra, ali ovde gde su se vrata otvarala svako malo više je bilo nalik zimskom prepodnevu koje je mogla da namiriše u dahu promaje. U momentu je ugledala Marka negde napred, desno. Stajao je kod glavnog ulaza i pogledom pretraživao masu učenika koji su klizili u svim mogućim pravcima istovremeno. Nasmejala se. Ne sad, kasnije. Savila je glavu niže i šmugnula levo, niz malobrojne stepenike i pravo u školsko dvorište. Hladan vetar ujeo ju je za obraze, podigao joj kosu i doneo odnekud bele zube suve snežne prašine. Pokušala je da pogleda odakle sipa taj nanos, ali je neko iza nje gurnuo u želji da što pre izađe. Okrenula se oko sebe i zaboravila šta je htela, smejući se snegu koji je napadao od jutros kad je stigla u školu. Za samo dva časa koja su prošla, nestalo je sumornih sivih ploča betona koje su prekrivale celu površinu školskog dvorišta i sve se belilo, poput meke perine razbacane po nekom starinskom krevetu oko kojeg su zidove krasile zavese golih breza ukrašenim perlicama mraza. Udahnula je duboko, uzela u sebe zasluženo parče svežeg vazduha pročišćenog fino mlevenim snežnim peskom kao najboljim filterom. Retko je vazduh bio ovako čist, retko nebo ovako mutnosivo a opet nekako... veselo. Druge reči nije bilo. Dan se gasio već u podne, tama se valjala po svim uglovima i penjala uz oluke, ali čas je bio okončan, veliki odmor je tek počeo i uopšte, ... "Ideš li, mi smo gladne!", dobacio je poznati glas, i uz osmeh, morala je da prestane da se okreće u krug i klimne glavom potvrdno. Anita je drhtala u kratkoj jakni, ali je obaveznu torbicu stiskala pod rukom bez rukavice, a Maja je nehajno gledala za rekom đaka koja se ulevala u more gradske ulice, verovatno sanjajući vruć burek. Koliko god bila na dijeti svakog meseca iznova, nikad nije mogla da odoli dobroj hrani. Ireni nije bilo jasno ni zašto pokušava. Povukla je rukama kaiše svog ranca, kao da će joj spasti sa ramena ako to ne učini, i osetivši novi talas toplote na leđima, zakoračila i uhvatila drugarice pod ruku, tako da su sve tri smejući se utonule u bujicu koja ih je ponela napolje, za hranom...

Ulica nije bila ni blizu čista i netaknuta poput dvorišta škole. Čistači su već prošli i ivice trotoara bile su okovane u slomljeni led i prljave ostatke snega, a smeđa bljuzgavica nalik na rastopljeni sladoled mrdala se ispod točkova prolazećih automobila. Nestajali su brzo, kao da ne voze pored škole, i devojke odustaše od prvobitne odluke da pređu ulicu i odmah tu desno kupe današnji obrok. Maja predloži da odšetaju do gradske pekare, dve ulice dalje, i uzmu po parče pice ili nešto slično. "Šta je sledeći čas", upita Irena, razmišljajući i sama ali u nemoći da se koncentriše na školu i časove. Kako je odgovor glasio fizičko, samo se nasmejala i krenula napred. Niko nije žurio na fizičko, pogotovo što ih sigurno neće pustiti napolje, na sneg, već će morati da se guraju u maloj sali i rade neke glupave vežbe. Prošle su kroz mali park iza škole, pričajući tiho i smešeći se, gledajući oko sebe ide li još ko u tom pravcu, ali su ostali ili otišli odmah posle zvona i već se vraćali, ili samo trknuli preko puta i već unosili tople zalogaje u tela nagrižena zimom. Vireći iz snega, park je ograđivao nizak zid od crnog mermera. Kao sušti nedostatak svetla, tama po sebi, bio je prava suprotnost svetlucavoj belini koja se pružala na sve strane oko njega i prekrivala njegov vrh. Jedini deo zida koji nije bio pod snegom je onaj gde uvek sedi ludi Slaviša. Čak i danas, po ovom vremenu, sedeo je na hladnom kamenu sa jedva nešto malo kartona ispod pantalona, otvorenom kutijom za gitaru koja je, učinilo im se, bila puna snega iznutra. Maja odmahnu glavom, i povuče ih dalje od njega, a on i ne pogleda, uvek zureći prazno u prostrani trg ispred sebe. Ulica koja je vodila do pekare bila je bez izloga tako da se nisu zadržavale usput, osim što su u jednom trenu morale da stanu i očiste okovratnike kad im je vetar stresao sneg sa drveta za vrat, ali je nekako i to prošlo uz malo vriske i puno smeha. "Gradska" je bila u oronuloj žutoj zgradi sa koje se boja ljuštila, a metalna terasa od kovanog gvožđa iznad vrata pretila da padne baš njima na glavu pri ulasku. Anita je gurnula vrata i prijatna toplota pozva ih unutra. Nisu ni bile svesne koliko su se smrzle na putu do pekare sve dok na koži nisu osetile dodir ugrejanog vazduha koji je nosio miris svežeg hleba, prepečenog suzama i origana. Reda nije bilo, za divno čudo, i Anita odmah naruči pica-burek sa ljutim kečapom, Maja se odluči za palačinku sa nutelom, plazmom i bananom sa samo malo šlaga što je Irenu nateralo na još jedan osmeh. Kad ju je prodavačica, sitna devojka tek nekih pet godina starija od njih, crne kose zavezane u kratak rep i tankih usana bez karmina i šminke upitala šta će, ona, iako je želela parče pice iznenadi sebe naručivanjem indexa sa pečenicom i jedne štrudle sa makom. Za trenutak je zastala gledajući za pekarkom koja nestade iza vrata koja su delila tezgu od prave pekare gde se gazda sa pomoćnikom motao oko mašina i brašnjavih stolova. Nije više bila sigurna ima li dovoljuno novca za sve to što je upravo poručila. Keva je uvek smarala kad je trebalo dati pare za užinu, uvek držala duge govore i davala manje nego što je iko drugi u razredu dobijao. Poče da pipa po džepu, pronalazeći tek dve novčanice, od kojih je jedna, sigurno je znala, stotka, ali ako i druga nije bar to moraće da otkaže nešto, blamira se pred drugaricama... Polako ih izvuče do ruba džepa tek da vidi odraz obe banknote u staklu pekarske vitrine, baš iznad kolača sa višnjama i pite sa jabukama, isečenih u jednake kocke i poredanih po tacnama pod mlevenim šećerom kao snežnim prekrivačem koji je napadao po celom gradu od jutros. "Ne brini, meni je keva dala Kilu jutros, ako treba nije problem...", dobaci joj Maja iza leđa, a ona pocrvene i shvativši u poslednji čas da je drugi papir oslikan dvojkom u pratnji dve nule, odmahnu glavom i zahvali se, dodajući da ima dovoljno nego je samo nekad tako nesigurna, jednostavno se zaboravi u sekundi i mora da proveri. Crnokosa devojka se pojavi sa tri tanjira i postavi im sto u uglu do izloga, a one se zbuniše i htedoše da kažu da će hranu poneti, ali kako im je sledovalo fizičko jednostavno odustaše i sedoše. Ubrzo su žvakale bez razgovora, gutajući halapljivo, a napolju, tamo iza plavičastog stakla, ponovo je počelo da sneži...

U povratku nisu žurile. Oko njih su se u lagano plesu spuštale pahulje, ulična svetla su se palila znatno pre očekivanog vremena, a nebo je gubilo tamnu boju i nestajalo u nepreglednoj belini milijardi iglica koje su hrlile k njihovim licima. Gole grane drveća mahale su još uvek odlazećim prijateljima, ukočene u pokretu još od jeseni kad su divlje guske preletale grad pevajući svoje sumorne ode, sada pružajući se samo ka crnim vranama koje su ispod streha oterale golubove i naglim okretima glave, ispod oka sumnjičavo posmatrale sve prolaznike pa i tri drugarice koje su se vraćale u školu. Za čas su izbile do trga čiji krajevi su nestajali u snegu koji je prikrivao i kaldrmu, i klupe, i parkirane automobile, i ulice koje su se granale od njega kao sunčevi zraci. Potpuno beo je i Slavišin pogled, naježi se Irena, uočavajući ponovo muškarca u ranim tridesetim koji je sedeo jednako kao i ranije, blago nakrivljene glave i sa gitarom u rukama. Nije svirao, bar se to njegovo dodirivanje žica nije moglo nazvati sviranjem, iako nešto jeste radio. Ili pokušavao da radi. Prilazeći mu s čela jasno su mogle da vide da unutrašnjost njegove kutije jeste do vrha ispunjena snegom umesto novčićima kao u toku toplijih dana. Belina mu je sada prekrivala i dugu, neurednu kosu i ramena povijena napred. Oči su mu kao i uvek bile hladne, praznog pogleda zakucanog u daljinu iza njih. "Jebote, ne razumem kako mu nije hladno. Mislim, znam da je lud i sve, ali opet, kako ne zna da obuče nešto?" prozborila je Anita, stiskajući blede beskrvne šake oko torbice i uvlačeći ramena u pokušaju da se ugreje malo. Zaista, momentalno je Ireni palo na pamet, mora da mu jeste hladno! Videla je po nekad leti, ljudi mu priđu, ostave koji dinar, kupe mu flašu vode ili neki sendvič... ali sad nije bilo nikoga na ulici osim njih tri. Istina, nije ga videla nikad da zaista jede ili pije, niti da dolazi ili odlazi kad smo već kod toga, uvek je samo sedeo tu, ponavljajući dva ista akorda iz dana u dan, zagledan u daljinu. Kad je bolje razmislila, nije znala ni da li se zaista zove Slaviša, to je jednostavno ime koje je čula u školi, ali ako ga niko nije znao, mogao je biti i Petar, Željko, ... Zašto bi se koga ticalo, niko nije ni želeo da zna. Nije ni ona. Bar je tako mislila, ali nešto je zaustavilo i nije dalo da jednostavno prođe. Drugarice su je pogledale skupljajući obrve, pokazujući glavom da nastave. Škola se već videla kroz park, direktno odavde, i nikog nije bilo na ulici ispred kapije, svi su odavno ušli. Biće dovoljno da se pojave na pola ovog časa, ne moraju da zakasne i na sledeći. Niotkuda je preplavio talas brige za ovog smrznutog, sirotog čoveka. Prošla je pored njega bezbroj puta u ove četiri godine srednje škole, nije ga više ni primećivala, postao je deo parka i zida na kojem je sedeo. Otkad je znala za njega, bio je gradska šala, neko ko jednostavno jeste... tu. I da nije bio, sumnjala je da bi primetila. Juče, verovatno ne bi. Danas, sa toplim osećajem koji se širio od onog sendviča iz stomaka, slatkim ukusom maka na usnama osećala je hladan vetar koji joj se igrao sa šiškama potpuno drugačije. Nije više bila vesela, dan nije bio drugačiji, nežna belina izgubila je radosni dodir i odjednom joj se sve činilo kao zavodljivi poljubac smrti u snegu. Prešla je konačna tri koraka i stala tačno iznad njega. Nije je primetio. Udarao je smrznutom desnicom po žicama, premeštajući prste leve ruke niz vrat. Nije znala koji su akordi u pitanju. Momci su uvek hteli da je nauče, ali nije je zanimalo. Želela je da joj sviraju, ne da je uče, toga joj je bilo dosta u školi. "Nije ti hladno?", rekla je, i momentalno se presekla uplašivši se sopstvenog glasa i neočekivane tišine koja je usledila. Mislila je da će je pogledati, da će prestati da svira, da će podići glavu... Ništa. Osim povremenih udara u žice nikakav zvuk se nije čuo, nikakav pokret nije uočila. Mogao je i da ne diše, ništa se ne bi promenilo. "Hoćeš moju kapu...?", pitala je opet, ali ovog puta nije ni očekivala reakciju. Znala je da će joj keva praviti problem ako 'izgubi' kapu, ali nešto u njoj je teralo da nastavi sa ovim, oduševljena sopstvenom hrabrošću da priđe tom čoveku. Hrabrost joj se vratila sa sećanjem da su mu ljudi ostavljali stvarii, gurali u ruke ponekad, i nikad nije reagovao. Okrenula se za čas i pogledala u drugarice, a one su poskočile i pokazale joj rukama da se odmah odmakne od njega i pođu dalje. Pogledala ga je još jednom, a onda odlučila. Rukom je brzo prošla preko njegove kose, otresajući sneg, a onda iz džepa izvukla belu vunenu kapu sa malim plavim cvetom i navukla mu je na glavu. Nije se ni pomerio, ali su drugarice počele prigušeno da vrište iza nje i mašu joj rubrzano rukama da se odmakne. Okrenula se sa osmehom da im kaže da je sve u redu. "Hvala", doprlo je do nje u jednom zaleđenom, usporenom trenutku, i oči su joj se raširile u panici a glava poletela nazad. Noga joj se okliznula i osetila je da pada, ali je Maja uhvatila i u sekundi su zadihane protrčavale kroz dvorišnu kapiju škole, praveći duboke tragove u svežem snegu...

Iznenadno odgovaranje iz geografije nateralo je da zaboravi ludog Slavišu, kapu i sve drugo. Geografičarka, niska i krupna žena uvek u širokoj haljini, šetala se između klupa objašnjavajući zašto moraju svi da imaju minimum dve ocene na kraju polugodišta i da ona, iako joj nije drago da ih pita tako iznenada, jednostavno mora da ispita sve učenike. Naravno neće svi stići na red na ovom času, ali što pre prestanu da je mole i krenu sa odgovaranjem, više njih će dobiti ocenu. Osim ako ne žele kontrolni, ili desetominutni test, njoj bi tako bilo lakše, iako joj to tek ne bi bil drago za njihovo dobro. Boli tebe uvo za naše dobro kravo, pomislila je Irena, ali se zadovoljila da se nasmeje i spusti glavu na ruke ukrštene na klupi. Profanka je u prolasku pomilovala po kosi, kao jednog od svojih najboljih učenika (imala je dve ocene) i ona se oseti glupo, pitajući se mrze li je ostali iz odeljenja zbog toga, ali nekako je jednostavno nije bilo briga i ona odbaci sve misli i usresredi se na ugasnuto okno prozora na kojem se skupljala bela pokorica. Greškom je obećala kevi da će doći posle šestog časa da pazi na bratovo dete, ali imala je sedam časova danas. Htela je da zove na malom odmoru, ali kao za inat, mobilni telefon se isključio i nije mogla da ga uključi opet zbog prazne baterije. Znala je da bi trebala da pozajmi nečiji i pošalje poruku, istina, ali nadala se da keva neće početi da paniči zbog tih četrdeset i pet minuta. Plašila se da bi mogla, ne bi bilo čudno ništa za tu ženu koja je svoju srednjoškolsku ćerku često tretirala kao detence u pelenama, ali bila je sigurna da će doći pre nego što primete da je nema. Uostalom, keva ide na posao tek u pola devet, ona će oko osam stići. Vremena je bilo sasvim dovoljno. Sklopila je oči i pokušala da pevuši neku melodiju u sebi, da joj brže prođe čas. Bila je to lepa pesma, iskrena i romantična, ali tužna. Nije znala odakle joj, nije mogla da se seti stihova, ali note su izvlačile iz njene podsvesti duge drvorede lipovog drveća uvijenog u mirise kasnog juna, kad lipa cveta i noć se ispuni njenom esencijom, a radnici u narandžastim uniformama idu sporo iza velikog vozila sa cisternom i peru široke bulevare šmrkovima sa vodom koja klizi preko asfalta i peni pri prolasku kroz rešetke odvoda. Otvorila je oči. Njen grad nije imao vozilo za pranje ulica. Gradska čistoća je imala jedan od onih smešnih malih automobila sa četkama napred, ali to nije ni nalik na ono što je tako jasno maločas zamislila. Gde ga je mogla videti... u nekom filmu možda? Verovatno... Ali miris lipa, tako stvaran, naveo ju je da ponovo sklopi oči i prepusti se sanjarenju, dok je veći deo razreda pokunjeno skrivao pogled ispod treperavog neonskog svetla. Ovog puta bila je na obali velike reke, zelene, mutne. Voda je prebrzo tekla, nosila granje u matici, a ona je stajala na vetru na nekakvoj blatnoj plaži, odvojena od celog sveta rekom sa jedne i gustim šipražjem koje se penjalo uvis iznad nje sa druge strane. Neko je šetao pored nje ali nije molga da vidi lice druge osobe, nestvarno poput zaboravljenih stihova. Očajno lišće tužno je šuštalo sa suvih grana šibanih vetrom, skrivajući retka svetla koja su se probijala iz daljine. Miris vode nije je podsećao na reku, već na morsku luku u kojoj ukotvljeni brodovi ispumpavaju višak vode iz svojih nabreklih utroba, dok svetionik zamišljeno žmirka i doziva zalutale mornare i utopljene duše koje nikad ne pronađu sigurnu luku. Okrenula se, i potrčala dalje od vode, kroz šiblje i granje, uz usku blatnjavu stazu, a onda izbila, iznenada, u prepun restoran u kojem su svi stolovi bili za dve osobe a jak miris nepoznate začinjene hrane lebdeo u vazduhu. U pozadini svesti, mogla je da čuje muziku, tihu pesmu u čijem ritmu se talasalo svetlo zelenih lampi na kajsijastim zidovima. Vrata su se otvorila i spolja je ušao muškarac vodeći devojku pod rukom. Njena kosa je bila plava, ona nasmejana i zagledana u njegovo lice, a on je i dalje okrenut leđima spustio ruku na okruglo zvono na šanku i ono je odjeknulo, preseklo sve i rasparalo sliku pred njom bolnom belinom neona. Iznad nje su promicale glave drugova i površina plafona krila je nečiju davno zalepljenu žvaku. Prozorsko okno je bilo potpuno tamno, i sa mesta nije mogla da vidi ni snežne pahulje, iako je iz užurbane graje shvatila da pada žešće nego ranije. Ustala je i ona, podigla svoj ranac i prišavši prozoru požalila što nije ponela jaknu. Niko nije očekivao zimu ovako rano. Dobro, njena mama jeste, ta žena je kao neka veštica koja uvek zna kakvo će vreme biti, šta treba obući, s kim se treba družiti, šta i kad jesti... Bilo joj je muka od njenih uvek mudrih saveta i preterane brige. Nije joj ni najmanje bilo žao što je nije poslušala. Grudvaće se i ugrejaće se. Sa vrata ju je pozvao Marko, i ona mu se osmehnula, znajući da ga je dovoljno držala na distanci za jedan dan, da želi da je on zagrli i da oseti dodir njegovih smešnih dlačica na bradi na svom čelu. Rekla mu je sto puta da mora da počne redovnije da se brije, ali on se samo zagonetno smeškao zbog čega ga je mrzela i volela istovremeno. Možda ga i nije volela, ali nije mogla da odoli toj njegovoj upornosti da izgleda kao najveći blesan u školi. Mada, i svi ostali su se trudili da izgledaju starije nego što im je pisalo u knjižicama, pogotovo otkako su ove godine svi za redom, jedno po jedno, napunili osamnaest i odjednom postali "odrasli". Pružila mu je ruku i osetila toplotu njegove šake na svojoj, a uskoro i suv poljubac na čelu. Usne su mu bile ispucale, i ona potraži svoj sjaj za usne sa mirisom čokolade. Nije mogla da dopusti da izađe takav na vetar, da je sutra ljubi krvavim usnama... Pa nek' se i brani koliko hoće, neće mu uspeti ovaj put. Ubrzo su se našli na dvorištu, među gomilom školaraca razigranih u snežnom nanosu, razdraganih između mrklog mraka i beline koja je reflektovala i najmanje svetlo sa prozora. Grudvali su se svi zajedno nekih dvadesetak minuta pre nego što su prve grupice počele da se osipaju, da otiču neprimetno kroz kapiju i nestaju u beskraju tihe zimske idile. Isprva niko nije ni primetio osipanje, mrak je gutao grupu po grupu a sneg je padao bez milsti, terajući ih da se druže još malo. U jednom trenu ostalo je samo njih pet najboljih drugova, ekipa, i nije im trebalo puno da se onako zajapureni i ugrejani odšetaju do malog kafea na drugom uglu i sednu da popiju toplu čokoladu, pre nego što se svi raziđu i nestanu put svojih kuća, pa onda opet do sutra... Kuće se kasno setila, i činjenice da je mama čeka. Uzela je Markov mobilni telefon sa stola bez objašnjenja, i umalo vrisnula kad je videla da je već odavno prošlo deset sati. Ustala je odmah, zamuckujući povukla i njega bez nekog jasnog objašnjenja dok su ostali razgovarali skoro ih i neprimetivši. Ovlaš je poljubila Anitu i Maju i ova potonja tek tad upita kuda idu, i zašto, u pokušaju da ih zadrži još koji minut jer se razgovor baš zahuktavao. Uspeli su nekako da se izvuku a da nije morala da kaže ništa više od "Ma, znaš moju kevu, a već je kasno..."

Marko je insistirao da ona obuče njegovu jaknu, i išao je pored nje praveći se da mu nije hladno, ali je znala da jeste. Nije imala srca da mu uskrati tu priliku da je impresionira, iako je znala da nije ni vreme ni mesto za takvo naivno junaštvo. Lice mu je bilo bledo a samo nos crven. Malo joj je laknulo kad je videla da je zadržao šal, i da sad trlja šake o jedan njegov kraj. Odmah ga je zagrlila i uvukla mu ruke u džep od jakne, da ih svojom šakom malo zgreje, ali se oteo, obaveštavajući je da tako nikad neće stići ni nazad do škole, kamo li do njene ulice, ako se budu kretali kao kakvi spojeni blizanci ili neka cirkuska nakaza. Nije mogla a da mu se ne nasmeje. Ponekad je bio tako... Misao nije stigla da se formira do kraja. U trenutku kad su izbili na ugao školske zgrade koji ih je sve do tada skrivao od pogleda na park, prestigla su ih policijska kola koja su sporo klizila dubokim nanosima snega na jutros očišćenom kolovozu. Zbunila su ih upaljena rotaciona svetla, ali ne toliko koliko scena u parku i na trgu iza njega. Tamo gde inače sedi ludi Slaviša bila je okupljena masa ljudi koji su se glasno prepirali. "Da vidimo šta se desilo", reče Marko, a ona oseti jezu ispod kože i poželi da bude kod kuće gde je toplo. "Moja mama..." , reče, ali duboko ispod molećivih reči znala je da želi da vidi da se tom čudnom čoveku nešto nije dogodilo. Pružili su korak i prišli prvoj grupici koja je stajala udaljena dvadesetak koraka od glavne skupine, one najglasnije. Marko nešto progovori sa čovekom koji se nevoljno okrenuo da udovolji znatiželji pridošlica. Svi su kao lešinari gledali da otkinu za sebe komad informacije, kakva god ona bila, nisu želeli da je dele. "Nećeš verovati", reče Marko začuđeno, "onaj lik sa ćoška, izgleda da je oteo neku devojku iz naše škole!" Pogledala ga je raširenih očiju i blago otvorenih usta, a beličasta para odvoji joj se od lica zajedno sa uzdahom. "Ludi Slaviša? Danas sam bila kod njega..." reči joj zamreše u grlu. Pogledala je odmah prema najbučnijim prolaznicima, prepoznavši zapomaganje uplakane žene među njima. Pristigli policajci su pokušavali da odvoje zabrinute građane od Slaviše koji je krvario, gologlav. "Da policija nije došla, istukli bi čoveka?", pitala je staricu ispred sebe koja se klatila na hodalici i očigledno nekako sjurila iz zgrade pored parka da zadovolji bolesnu radoznalost. "Čoveka? Ma, kako ga nije sram i stid pasa! Trt, čoveka! Male nema, a kod njega njena kapa! U buvaru da ga metnu!" Osećala je da joj se srce ledi. Je li zaista moguće... Čula je nešto kako je zlotvor izmislio da je menjao kapu za pesmu. Niko mu naravno nije verovao. Noge joj se pokrenuše i bez reči ona krenu ka srcu svih problema, osećajući nekako da će u toj zgusnutoj masi žednoj krvi pronaći svoju uspaničenu majku.

Nastaviće se... jednom... možda.

Šta je to internet?

2009-10-23T00:24:00.001+02:00

Prisustvujem pre koji dan razgovoru. Beše to sasvim običan razgovor za zemlju Srbiju - nemaština, bolesti, nedavno preminuli poznanici i bankarski službenici koji zovu po sto puta da im se uplati rata za kredit... Ljudi govore. U jednom trenutku, sasvim niotkuda, nailazi u jednoj rečenici - "Internet". Moj ugrađeni radar se okreće u tom pravcu i kao da ponovo gledam lika koji bi udario dete što je istrčalo na ulicu pred auto, ali ne može jer mu drhti ruka i neće da se pomeri - usresređujem svoju inače rasutu pažnju na par koji se uneo u priču i ne primećuje me ni najmanje.

- "Đura im je odmah rekao, on je to video na internetu!"

(U prevodu - Sveti Đurađ, naš seoski vrač, odbacio je okove plemenskog života i zemljoradnje i postio 30 dana, obojio lice pilećom krvi i popeo se na Urvinu planinu gde se molio magičnom i sveznajućem internetu koji mu je poslao znanje direktno u glavu...)
- "Ih, internetu...ti k'o da ništa ne znaš..."
(Ovaj je mudar i ne da da ga prevare. Jako dobro zna da nema interneta na tim kompujterima, a i kad bi ga bilo, nikakvog 'abera od njeg' ne bi im'o!)

Onda se zapitam, kako "obični ljudi", poznati još i kao offlineri, trutovi i pod nekoliko ružnih imena, vide "taj tamo neki internet". Pitam jednu stariju gospođu koju znam iz viđenja, a iz iskustva znam da nema internet i ne koristi računar, zna li šta je blog. Kaže zna, kako nije čula za blog - o tome pričaju na televiziji. Šta je, pa, ne zna da opiše, ali to je nešto što svako može da otvori, napiše nešto, i onda ljudi diskutuju o tome. Iako mi je ova definicija daleko bliža forumu, nisam uopšte nezadovoljan. Izgleda da nije sve tako crno, i da ima ljudi koji su između "magije" i "gluposti". Verovatno su nam to buduće kolege blogeri... Dok ima radoznalih ljudi, biće i nekog napretka valjda.

Kratka istorija video igara

2009-10-11T04:41:00.000+02:00

Počećemo od pradavnih vremena kad je lovac-sakupljač napustio proplanak i nestao u tami šume, a vratio se skačući na jednoj nozi i sa nečim belim na licu. Mlataranjem rukama, zadihan u skokovima, i nekim neartikulisanim uzvicima prepričao je svoj neverovatni doživljaj (ne znam tačno šta, nisam bio tamo) a slušaoci su otvorenih usta i širom razgoračenih očiju pratili svaku njegovu reč (i skok). Mogli su da zamisle, mogli su da vide, da budu tamo... i tako je nastala priča.

Priča se vremenom menjala, rasla, smanjivala se, oblačila u šareniš i gladovala, prelazila a nekad boga mi i padala sa kolena na koleno. Niko joj nije bio ravan osim neposrednog doživljaja, ali i njega je strastven i vešt pripovedač mogao zaseniti. Uostalom, uživanje u tuđoj priči nije zahtevalo stvaran fizički napor (osim sedenja kraj vatre, uz mirisan batak) ni izlaganje pravoj opasnosti, a opet je omogućavalo uživanje u njenom savladavanju. Ko se nije vratio - nije ni pričao... tako da je svaka imala srećan kraj :)

Onda se neko setio da sačuva svoju priču, da ne dozvoli da je ostali pokvare, osakate, i tromu pošalju u svet kad ga više ne bude da pazi na njeno pričanje. Uzeo je (ili ona, da budem precizan u neodređenosti... možda i ono!) da razmisli i napravio ogroman korak za doživljaj - zapisao ga je. To je omogućilo da se pričanje ureže u kamen (isprva bukvalno) i da oni koji će tek doći prime informaciju direktno od duhova predaka koji su nekada bili, a čije seni sad prepričavaju u večnim lovištima ... Tako je nastala knjiga.

Foto CC-BY robartesm

Vremenom, kako tvrde najviše zahvaljujući Gutenbergu, a zapravo zahvaljujući onima koji Gutenberga nisu spalili na lomači zato što se odvažio da proba, knjiga se omasovila (prodavala se bolje od ajvara) i postala prenosilac ličnog doživljaja. Svaki čitalac je mogao u komforu sopstvenog doma da doživi sve ono za šta je ranije morao da izađe na trg, dvor ili ne daj bože pozorište... Dame više nisu morale da provedu 14 sati u garderobi i utrljavaju brašno u kosu, samo da bi čule najnoviju ljubavnu avanturu u pomodnom salonu... Bilo je moguće saživeti se sa sve realnijim likovima, proživeti njihove avanture sa njima... ali i dalje samo "sa njima", ne i potpuno u njihovoj koži.

Onda su se jednog oblačnog dana dva brata setila da onu novotariju od fotografije okrenu naglavačke i stvore čudo nazvano pokretne slike. Smesta su svi ostavili knjige, shvativši da ubrzano rastuća industrija zahteva mnogo manje mašte, a većom brzinom donosi nove kako realne, tako i komične, ljubavne, akcione i mnoge druge avanture koje su se mogle posmatrati na velikom platnu "kao da ste tamo". Bilo je to isto kao sa knjigom, samo još bolje jer su se događaji odvijali tik pred vašim očima. Niste to zaista vi, ali kao da ste bili tamo, pa kasnije možete da pričate (krug se zatvara...?) drugima šta ste videli. Tu skalameriju smo prozvali film, a kasnije je preselili i u domove posmatrača, omogućivši im da "budu tamo" iz svoje fotelje. Je li moglo bolje od ovoga?

Jeste.

Razlika između video igre i priče / knjige / pozorišta ili filma? Prosto - video igra dozvoljava korisniku interakciju. On više nije puki slušalac, čitalac ili gledalac, on upravlja događajima, odlučuje umesto glavnog lika, onog koji doživljava stvari u svetu igre, i samim tim nije "kao tamo", on se za određeno vreme seli tamo i proživljava kolonizaciju Alfa Kentaurija, upravlja odbranom zemlje od NLO, stvara grad od livade, vozi trke formule 1, podiže piratsku zastavu i pljačka zlatnu armadu... Kao i kod kvalitetnih knjiga, najbolje igre donose neverovatne doživljaje i priče koje vredi doživeti, makar i virtuelno. Sve to bez realnog fizičkog napora i smrtonosne ili druge opasnosti, a uz mogućnost da se doživi kako pozitivan, tako i negativan kraj bez stvarnih posledica. One druge, koje ne možemo nazvati čak ni dobrim, donose nešto sasvim drugo; ali svi znamo da i knjiga ima za svaku publiku. Uostalom, dok je jedan šaman učio saplemenike da prepoznaju pravi put, drugi je pričao o prdežima... Za svakog po nešto.

Naravno, to nije sve. Osim "radoznalosti" i "doživljaja", od samog početka je postojao i treći motiv - dosada. Nisu ljudi izmislili bacanje žabica ili valjanje po senu zato da bi lakše preživeli zimu. Ali treba praviti razliku između igre "razbibrige" i "igre koja nosi u sebi ep". Ali, to je previše složena tema za ove noćne sate... Stvar je u tome da oni koji gledaju neblagonaklono na "eponosne" igre (namerno ne pišem "igrice" za nešto u čiju proizvodnju se ulože milioni dolara a što donosi zaradu višestruko veću od holivudskih blokbastera... uostalom, samo se ovde koriste reči "igrice", "ikonice", i slični deminutivi bez ikakvog razloga) verovatno i ne znaju protiv čega su zaista. Dakle, radi se najčešće o predrasudi, što je složićemo se valjda, uvek loše. Pređite jednom Arcanum, Bloodlines, Kotor ili nešto slično, pa uporedite sa filmovima istog žanra... Možda shvatite da slika nosi hiljadu reči, pokretna slika milion, a igra čitav svemir koji nikada nećete moći istražiti do kraja. Da, vi, niko drugi. U tome je stvar.

Profesor srpske književnosti...

2009-09-29T23:31:00.001+02:00

... je nova definicija koju ću na raznim profilima pisati kao "zanimanje". Diplomirao sam danas u pola 2. Na našem smeru nema klasičnog diplomskog rada, već se ocena dobija izračunavanjem srednje ocene dva poslednja ispita - srpska književnost 19. veka i srpska književnost 20. veka... Sad je ostalo da rešim formalnosti, treba valjda da podnesem neki zahtev za nešto i platim neke takse... nemam pojma, nervozna gospođa na šalteru studentske nije htela da mi kaže ništa više od "dođite sledeće nedelje", a meni je i to bilo dosta.

Photo by chema.foces

Uglavnom, ispit iz "20. veka" traje satima i satima, od pola 9 sam čekao, gladan, bolestan, nikakav... Al' sve to pada u zaborav, ostaje samo neverovatan osećaj da je Damoklov mač napokon ukonjen iznad glave... Šta dalje? Odmoriti se :)

Napredni oglasi za nekretnine

2009-09-25T13:05:00.000+02:00

Kako u današnje vreme krize bolje i uspešnije promovisati nekretninu? Ili bilo šta drugo uostalom? Kao i uvek, odgovor je reklamom, oglasom. Uopšteno uzevši, prodavac nekretnine (ili bilo čega drugog) ima nekoliko mogućnosti na raspolaganju: oglasi u štampi, oglasi na specijalizovanim sajtovima na internetu, reklama na lokalnoj TV stanici koja prikazuje slične oglase u određeno vreme dana, prijava u neku agenciju...

Međutim, svaki od ovih vidova reklame je ograničen. Oglasi se često naplaćuju po reči, ako su besplatni onda su neupadljivi, obično uz njih ne ide fotografija, a i kad ide jedna nikad nije dovoljna da pokaže lepo potencijalnim kupcima šta se to nudi... Još bolje bi bilo da može da se ubaci i video, ili 360 stepeni panorama...

Rešenje leži u sve više popularnim mikro-prezentacijama.

Dobro, to nije potpun odgovor, već samo deo, ali je početak. Naime, zamislite da prodajete kuću. Zar ne bi bilo bolje ako bi imali lep mali sajt od 1-5 strana na kojem bi posetioci mogli da vide fotografije, pročitaju vašu poruku, možda čak i nađu mapu grada uz kontakt podatke i cenu... Onda jednostavno gde god možete, umesto punog besplatnog ili plaćenog oglasa pošaljete samo - link na tu prezentaciju.

Foto by Casey Serin

Međutim, šta ako ne znate da napravite sajt? Šta raditi za domen, nije praktično imati ogromnu adresu koju niko neće moći da zapamti... Postoje besplatni servisi na internetu koji rešavaju sve ovo. Moguće je napraviti web stranicu bez ikakvog poznavanja dizajna. Ako ste nekada radili u programu za pisanje teksta (Writer, Word, AbiWord, ...) znaćete i da napišete svoj oglas i postavite nekoliko slika. Ovo je moguće kako na bloggeru ili wordpressu, tako i na Google Sites ili bilo kom sličnom servisu poput webs.com.

Zatim, kada imate prezentaciju na kojoj ste tekstom i slikom prikazali svoju kuću, stan, vikendicu ili nešto treće, potrebno je da napravite kratak URL koji možete da delite okolo. Pored servisa koji rade upravo to potpuno besplatno (tinyurl, bit.ly i slični) možete i registrovati besplatan domen na .co.cc ili .iz.rs sa prilagođenim imenom koje se lako pamti...

Ostaje samo da pošaljete glas tipa "Prodajem kuću URL" od 3 reči na sve moguće adrese kako u štampi tako i na internetu, uključujući i "nove" promo-kanale poput twittera ili facebook statusa... Što više razdelite link na prezentaciju, više ljudi će videti vaš oglas. Možete čak i da uplatite neku sumu na AdWords ili eTarget da sajtovi koji su u tim mrežama reklamiraju vaš oglas za male pare...

Negativna strana medalje?

Privatnost. Kad prodajete nešto samo offline, kroz klasične oglasnike, neće baš svi koje znate ili "znate" to saznati... Na internetu se sve sazna kad koristite twitter ili facebook... a opet, baš to može dodatno pomoći jer i želite da se zna za oglas, i da ga vaši poznanici proslede dalje...

Dostupnost. Ljudi koji nemaju internet neće moći da pogledaju vašu prezentaciju. Ali će oni koji ga imaju biti daleko više zainteresovani za vaš nego neki "običan" oglas. Rešenje može biti u tome da ne zamenite štampani oglas u potpunosti kratkom verzijom, već mu samo dodate URL pored broja telefona za kontakt...

Sad vam samo treba nekretnina za prodaju i malo slobodnog vremena... :)

eniaroyah eMagazin BR 9

2009-09-25T00:14:00.000+02:00

Obaveštavamo sve zainteresovane da je deveti broj eniaroyah eMagazina, besplatnog PDF magazina posvećenog književnosti, umetnosti i zabavi, dostupan za preuzimanje od pre nekoliko trenutaka. Kliknite ovde da preuzmete svoju kopiju.

Šta sve ima unutra?

Recenzije knjiga (Daywatch, Twilightwatch, Kad je Niče plakao), filmova (novi HP, Paranoja u las Vegasu), najave filmova za 2010. godinu, anime serijali (Berserk, Beck), gnu programi (gEdit, brasero), reč-dve o biografijama muzičara, pozadinskoj muzici u video igrama, dve horor priče sa nedavno završenog konkursa, i još ponešto zanimljivo za svakoga...

Zvanična strana magazina br 9

Internet edukacija - sprema li se nova revolucija?

2009-09-16T01:03:00.004+02:00

Postoji nekoliko revolutivnih pomaka u shvatanju edukacije u teoriji i praksi. Jedan od njih je usvajanje enciklopedijskog pristupa. Pre toga, mlada osoba koja je želela da uči, da zna, tražila je ili su joj pronalazili - tutora. Isprva je to bio lokalni pismen čovek, kod koga bi učenik savladao slova i eventualno naučio da čita. Ukoliko bi pokazao talenat i zanimao se dalje, morao bi da putuje i podvrgne se teškim uslovima da bi sebi obezbedio sledećeg učitelja, koji ga je podučavao željenoj veštini, upućivao dalje uz preporuku i tome slično. Kao što vidite, naglasak je na jednoj veštini - dete kome je bila namenjena kuvarska karijera od malena je pomagalo u kuhinji, dete namereno da postane pisac usmeravano je prema učenim ljudima koji su imali jednu ili dve knjige koje bi moglo da čita... Kasnije su se pojavile više škole u kojima su na kraju završavali oni najuporniji. Uglavnom, u tom prvom periodu, sve znanje je dolazilo iz usmerene potrage za učiteljima koji su ga prenosili u direktnom kontaktu, najčešće 1-1.

Usvajanje enciklopedijskog principa edukacije dovelo je do učenja svega po malo. Možda ćete jednog dana biti kuvar, ali isprva je potrebno da znate i malo prirode, malo istorije, malo aritmetike... Specijalizacija dolazi kasnije. Otvaraju se prave škole i dolazi do prenosa znanja 1 na mnogo, uvođenje specifičnog programa koji i dan danas decu tera da ponavljaju "ali kad će to meni trebati?" i drugih stvari namerenih da mladima prošire generalno znanje o svetu oko njih.
Trenutno smo upoznati sa mnogostruko modifikovanim vidom ovog principa, gde se, bar u teoriji, učenici kroz usmeravanje navode da sami usvoje znanja, jer je to najbolji (za sad otkriven) način da ih zapamte.

Međutim, oba ova principa potiču od praškole, sedenja uz vatru sa saplemenicima i slušanja priča o lovu (priroda i društvo), duhovima predaka (istorija), posmatranja majki i očeva u i oko pećine/sojenice/zemunice (domaćinstvo i mašinstvo u rudimentarnom obliku) i slično. Pa ipak, uz sav reklo bi se očigledan napredak, ne slažu se svi da je današnja škola najbolja od svih mogućih. Naravno da nije. Učenici bi bilo daleko više zainteresovani da mogu da uče više onog što ih interesuje, a manje opšte teorije koja im je dosadna.

Pa ipak, bez te opšte teorije izgubili bi mesto u današnjem savremenom svetu - njihov nedostatak opštih znanja doveo bi do nedostatka kulture, rada, ali i mnogo važnijih i direktno vidljivijih posledica - nedostatka slobode izbora, a samim tim i mnogih sloboda. Dete ne može da zna koja su mu znanja tačno neophodna niti bez tog shvatanja može samostalno da odluči šta želi da uči. Jednostrano usmerenje onemogućilo bi mu kasniju preorijentaciju, što bi dovelo do gubitka slobode izbora, osnove modernog društva za koje su se krvavo borile generacije radnika, proletera i slobodarski orijentisanih velikana, te bi nas vratilo nazad u vreme kasti i esnafa. Nekom bi to možda i odgovaralo, ali ne i nama koji pričamo o edukaciji.

Rešenje se možda nazire u internetu. Poput "matrixa sveg znanja", internet omogućava znatiželjnicima svih generacija i obrazovnih profila da prošire svoja znanja iz jedne ili više oblasti na način na koji njima to najviše odgovara. Nekada se tajna kuhinje prenosila sa majke na ćerku, danas je dovoljno posetiti pretraživač i otići do nekog bloga. Internet je omogućio da milijarde učitelja, bez obzira kakvo znanje nude, budu dostupne svim učenicima bez potrebe da krvare godinama u ropskim uslovima. Bilo da želite da naučite da crtate, pečete hleb, ozidate roštilj, napravite nuklearni projektil ili jednostavno izgradite teren za bejzbol u polju kukuruza (malo šale nije na odmet) - nikada nije bilo lakše pronaći učitelja, ali ni učenika. I iako je svemoćni Google namenio Knol za ovu svrhu, blogovi i dalje ne samo da zadržavaju primat u ovoj sferi, već iz dana u dan uvećavaju broj tekstova.

Foto CC:BY DeclanTM

Dodatna pogodnost je što blog i internet uopšte nude istovremeno transfer znanja 1-1 i 1-mnogo. Naime, napisani tekst je dostupan svima, ali svaka individua ga prima pojedinačno, direktnim kontaktom, ne osećajući konkurenciju prilikom usvajanja. Još zanimljivije je da, ono što bi u učionici primetili kao distrakciju ili konkurenciju, na blogu doživljavamo kao koristan dijalog kroz komenatre koji može dovesti do usavršavanja početne lekcije, ili do ukazivanja na potpuno novu za koju inače ne bismo ni znali, a koja nam je korisna!

Da li budućnost leži u integrisanju interneta u škole? U našim uslovima, teško da je ta budućnost i zamisliva. Pre svega zbog finansijskog aspekta, ali i zbog "kineskog sindroma" da ga tako nazovemo. Naime, ne možete kontrolisati šta ko uči sa interneta, niti se držati striktnog plana. U stvari možete, ali onda poništavate prednost interneta. A deca u školama su baš to - deca. Koliko god inteligentna i posvećena bila, stavite ih dovoljno na jedno mesto i dajte im nešto dekoncentrišuće... pa, bili ste u školi.

Dakle, škola i dalje mora da pruži osnovu znanja, solidnu fondaciju bez koje nema savremenog i kuluturnog čoveka kao zdrave jedinke društva (ili drona ispranog mozga, zavisi kako gledate) ali pojedinac koji želi da zna, mora sam da uloži napor i napravi taj jedan korak dalje... Ne mora da napusti porodicu i pešice proputuje Balkan, kao Dositej na primer, ali može umesto Facebooka i Youtube da potraži nešto što ga zanima... Ako posle silnog blejanja uopšte može da se seti šta je to bilo.

U suprotnom slučaju, kada su svi nezainteresovani i letargični, beže od učenja i novih znanja, dobijete... pa, Stradiju. Ud'ri taj žig pa za vođom, kroz trnje.

Pita od prosa

2009-09-14T03:32:00.004+02:00

Recept za pitu od prosa sam pronašao ovde, iako izvorno potiče odavde. Međutim, ako uporedite slike, videćete da ovo što sam ja dobio ne liči na original. Nisam ništa katastrofalno zeznuo, već sam usput modifikovao malo recept da se prilagodim svojim prilikama...

Prvo, nisam imao brašno od prosa. Drugo, nisam imao način da ga napravim, a strašno sam hteo da probam ovu pitu. Pošto proso kuvam skoro pa redovno, palo mi je na pamet da, analogno kuvanju pa pečenju pirinča u rerni, iskoristim kuvanu kašu od prosa za testo. To sam i uradio, pa verujem da je tu prva razlika u unutrašnjoj strukturi pite.

Druga je u tome što nisam stavio praziluk već samo blitvu, i odozgo nakon pečenja malo belog luka. Hteo sam, nabavio, ali odustao u poslednji čas. Zato kod mene ima više belog fila nego zeleniša, i zato nema onog finog slankastog ukusa praziluka... Sledeći put ću staviti i njega da vidim razliku.

Treća, što nisam imao dovoljno suzama da lepo prekrijem odozgo, već je više sporadično posuto. Ko bi rekao da jedna činija neće biti dovoljna. I pleh je okrugli, za pizzu. I nemam odavno maslinovog ulja a nije baš jeftino i uvek ostane za kasnije da se kupi. Jbg.

U svakom slučaju, dobio sam ukusne krckave korice sa pudingastim filom unutra (dok je topla). Kad se baš ohladila, postala je dovoljno čvrsta da se ne lomi dok se drži za kraj, ali i dalje meka da se jede lepo i ne pada teško na stomak...

Sad razmišljam da naručim brašno od prosa iz biošpajza, samo ne znam da li da uzmem baš brašno ili griz...

Bez miraza nema ni gostoprimstva

2009-09-11T01:01:00.006+02:00

U ova moderna vremena (čudno kako svako za svoje vreme smatra da je moderno a kasnije mu se tužno smeju ljudi kad to pročitaju par stotina godina kasnije... na primer: "U ova moderna vremena kad đavolja kola jure ulicama smrtonosnim brzinama od 7 km/h i prete poštenim građanima...") mnogi običaji su zaboravljeni ili promenili svoju prvobitnu funkciju ili oblik. Recimo, danas se na mladence baca pirinač umesto prosa, zato što su ljudi, zaboravivši svoje običaje, videli da neko drugi tako radi. Na televiziji. Zaboravlja se i staro gostoprimstvo, jedan od najstarijih slovenskih, ali i evropskih običaja uopšte, gde je nepoznat gost bio sveta i nepovrediva ličnost, koja se nije odbijala. Istina, prošla su vremena kad su gosti uglavnom bili ugledni trgovci, i kad su carevi skidali glave svakom ko ne osigura prolaz onima kojima su ga oni sami garantovali, ali istina je da se ljudi više ne boje osvete odozgo, bila ona magijska, carska, nebeska... Uglavnom, sve se menja. Čuo sam za slučajeve da su ljude izbacivali sa venčanja jer su nepozvani svratili na piće, da požele mladencima dug život. Ali, ne bih o tome, običaja ima puna kapa...

Foto CC:BY Bazylek100

Miraz je, kao i gostoprimstvo, jedan od najstarijih. Pored osnovne uloge da obogati novi dom i olakša novoj porodici život, u ona vremena neravnopravnosti polova bio je garancija finansijske, ali i fizičke sigurnosti mlade. Kako? Pa, imala je pravo na svoj miraz ako dođe do toga da njena braća moraju da dođu po nju sa mačevima u rukama. Samim tim, što je miraz bio veći, mladoženja je morao više da pazi da je ne iznervira. Bar u teoriji. Drugo, obećavao je gostoprimstvo novoj stanovnici porodične zadruge. U vreme kad je platno bilo manje dostupno, mlada koja bi donela po košulju za svaku jetrvu i gaće za dedu je bila rado dočekivana.

Sa druge strane, bila je to i zanimljiva stvar za mladu devojku - koja nije mogla puno da se zabavlja u to vreme - da izveze i sašije zanimljive stvari, malo po malo celog života, sanjajući o danu kad će se udati iako veći deo tog vremena nije tačno ni znala šta to znači. Više od zanimljivosti, bio je to obred zrelosti, dokaz da je mlada žena sposobna da sutra obuče svoju decu i muža, kao što je i on morao da obezbedi i prehrani nju. Naizgled uzajamno ropski odnos po današnjim standardima (kad brak to nije bio? Ili bilo koji ugovor?) ali radi se o prostoj podeli uloga zarad zajedničke koristi. Simbioza. Approved by nature ;)

Uglavnom, nije uopšte reč o bilo kakvoj vrsti omalovažavanja žene, već o stvaranju višestruke nezavisnosti za nju u okviru buduće zajednice, koja će joj obezbediti poštovanje nove porodice. U savršenom svetu ne bi bilo potrebno, ali i danas vas više vole kad donesete poklone. Zato se svi raduju deda mrazu, a niko provalniku.

Vremenom, običaj se kao i sve drugo, sveo sa socijalno-magijskog na finansijski momenat. Dvadeset dukata, svinjski but i dve bele pogače. I dodaj na to livadu ispod potoka. Ćerka koja bi prilikom udaje dobila miraz, nije imala pravo na nasledstvo posle smrti roditelja, te je kuća i glavnina zemlje uvek odlazila muškim potomcima, pazilo se očuvanje linije i sve to. Neko bi rekao da je situacija bila daleko čistija nego danas, gde brat brata tuži na sudu. Ali ovo su ipak teška vremena, danas malo ko ima šta da ostavi i jednom detetu.

Istina, nisu svi ljudi oduvek poštovali običaje, jer da jesu, ne bi bilo toliko upozoravajućih priča koje su unapred plašile ljude da ih se drže. Ili ih učile isprobanom putu koji se kroz generacijsko testiranje pokazao kao dobar?

Kako to danas izgleda, kad umesto sedmoro braće svi mi imamo po jedno ili ni jedno? Pa, televizija promoviše različite afričke običaje putem opskurnih emisija (plaćanje mlade, uz sva poniženja koja idu uz to, da ih ne nabrajam... srećom, taj momenat je više komičan i tužan nego opasan), ljudi ne znaju ni ko su a kamo li kakvi su im običaji, a većina samo želi da bude neko drugi, makar i na minut... Većina je odustala od pokušaja da obezbedi bolje sutra za sebe i svoje, bolje danas je odavno nemoguće... Na žalost, pobeći se može od svega osim od sebe. Naše senke nas tome nemo uče iz dana u dan.

Ipak, za razliku od "potpuno civilizovanog" belog sveta, ovde će vas još uvek neko zvati čuturom u svatove, ponuditi da sednete i odmorite noge uz kafu, pozvati na jelo i kad vas prvi put vidi, ili primiti da prespavate kad vam zatreba u 4 ujutro u stranom gradu... Možda stari slovenski duh još uvek živi, i u ovim najtežim od svih vremena. Težim i od onih kad su cele porodice umirale od kuge, kad nisu postojale bolnice ili vodovod, kad se ratovalo svaki dan sekirama i vilama i kad je svaki konjanik mogao da odluči da vas maltretira jer je on bolje naoružan a vi samo gledate da odradite svoj procenat u velikaševoj njivi a da vam ne odseku ruku za onaj jedan krompir što ste makeli da ponesete deci.

Neverwinter Nights na GNU/Linuxu - Native

2009-09-06T18:30:00.005+02:00

Vreme je da predstavimo kako izgleda kada autori jedne windows igre sami naprave, ili nekom timu dozvole da napravi, specijalni installer za GNU/Linux koji koristi diskove koje već imate za igranje na windowsu da instalira igru na GNU/Linux i omogući njeno pokretanje. Verujem da su prve igre za koje potencijalni lin-gameri čuju kad se raspituju baš ovog tipa - "Ma, svaki Quake, Doom 3, Unreal i slične igre rade native..." je prvo što se čuje. To native znači prirodno, kao da je za njega pravljen. U suštini, podaci su podaci (teksture, 3D modeli, zvukovi, pozadinska muzika, efekti) a razlika između verzija za dve različite platforme je često samo u binarnom fajlu koji se pokreće prilikom igranja i koristi sve te navedene resurse da na ekranu prikaže - igru. Ovaj put nećemo videti kako izgleda neki Quake, nema potrebe za tim, već ćemo obratiti pažnju na dosta zanimljiviji naslov sa nekoliko ekspanzija, sjajnim moding alatom za stvaranje online svetova i avantura koje se i danas igraju sa ili bez živog DMa... Neverwinter Nights.

Šta vam treba za ovu igračku avanturu? Igra naravno, sva 3 kompakt diska koja dolaze u originalnom pakovanju i unikatni CD-KEY bez kojeg nema igranja (pogotovo online). Neću da ulazim u potencijalnu pirateriju, pričamo o GNU/Linuxu i hteli bi da ga zadržimo legalnim, kakav je bio dana kad ste ga instalirali. Dalje, potrebna su dva dodatna fajla, nwn_1.29-multilanguage-2.run (installer, 4.33MB) i nwn_1.68-english.update.run (poslednja zakrpa, 120.95MB) koje možete da pronađete na http://liflg.org/?catid=6&gameid=65

Postupak instalacije je veoma jednostavan. Ubacite prvi CD u uređaj, pokrenete skinuti installer umesto onog na CDu komandom: sh nwn_1.29-multilanguage-2.run i kada se od vas traži, ubacite CD2 ili CD3.

Kada se instalacija uspešno završi (Može se desiti da morate da koristite komandu SUDO) potrebno je i zakrpiti igru poslednjim ispravkama: sh nwn_1.68-english.update.run

U ovom trenutku igra je instalirana i zakrpljena, ali nema mogućnost upisa u svoje direktorijume (sigurnosna mera, ništa zato) te da bi mogli da snimite sačuvanu poziciju i učitate je kasnije, ili uopšte unesete CD-KEY na početku, morate prvo sebi da dodelite pravo upisa nad njenim fajlovima: chown vašnadimak -R . dok ste u direktorijumu igre (po defaultu to je /usr/local/games/nwn).

Igru sada možete pokrenuti kucajući nwn u terminalu ili ako vam je lakše, pravljenjem prečice na desktopu. Jednostavan način za to u Ubuntu sistemu koji je najkorišteniji danas je da uradite desni klik, izaberete opciju Create launcher... a onda u polje komanda upišete nwn, u polje name Neverwinter Nights, a za ikonu da postavite ikonu igre prethodno presnimljenu u neki lokalni folder sa jednog od instalacionih CD-a. Postoji brži, cli način ali nećemo vas zamarati njime, sad kad žurite da otresete prašinu sa Nwn kutije na polici...

Gameplay video:

Hidden concept-art in Guild Wars 2 trailer

2009-08-22T04:30:00.002+02:00

Ovaj moj video je prihvaćen kao odgovor na zvanični trejler za GW2 na Arena.Net kanalu na youtube:

Guild Wars 2 trailer

2009-08-20T12:50:00.002+02:00

HD Video download, mailing list, FAQ, ...
http://www.guildwars2.com/en/

Mungo pasulj

2009-08-20T00:08:00.004+02:00

Jeste li nekada jeli Mungo (Mung, Moong) pasulj? Zapravo to nije pravi pasulj, ali kod nas se tako zove. Inače je jako uobičajen u kuhinjama jugoistočne Azije i veoma zdrav.

Ne znam koliko košta običan pasulj, ali pola kilograma munga može da se nađe za oko 200 dinara. Obzirom na to da vam treba oko pola šolje da napravite obrok za 4 osobe, mislim da to nije skupo. Uglavnom, ispričaću kako ga ja pravim (a ja ne jedem šećer, pa ne koristim recimo vegetu, kocku za supu, krompir... ali videćete već) pa vidite na šta to liči.

LM, uveče uzmem oko pola šolje (standardna 3dl šolja, dakle oko 1.5dl zelenih pasuljčića) i potppim ih u vodu u dublji sud. Ako neki ispliva ili izgleda čudno, odmah ga izbacim, ali retko se dešava pošto je pakovanje koje se kupuje kod nas zatvoreno i čisto. Ujutro kad ustanem, oni nabubre lepo i bude ih jedno 2-3x više. Tu vodu prospem ocedim ih, protresem, ako neka kožica zelena spadne (ispod su žuti) izbacim je, ali ih ne skidam. Možete ih skinuti, ali nema razloga.
Onda ih stavim u šerpu, uspem 5 punih šolja vode, posolim dobro, i dodam izrendan poveći crveni luk, čen do dva iseckanog belog luka, iseckanu papriku, i uzmem veliki paradajz (ili krša puno malih čeridajza) iseckam i stavim u tavicu da ih malo propržim. U šerpu dodam i malo ulja, tek da se ne lepi (ko više voli može da stavi parče slanine, probao sam i to i jepo je). Taman kad voda u šerpi prokuva otprilike se i seckani paradajz u tavici "rastopi" i onda ga dodam sa svim ostalim, smanjim temperaturu (dok ne prokuva držim na 3, posle smanjim na 1.5 ili 2) i uz povremeno mešanje drvenom kašikom, na svakih 10-15 minuta, ostavim da se lagano kuva još sat vremena.
Kad prođe sat, skinem sa šporeta i stavim na sto da još malo stoji poklopljeno... I to je to :)

Dakle, 1.5dl mungo pasulja, jedna veća paprika, crveni luk, čen belog luka, paradajz, so, voda, ulje... Jedino mi je žao što nisam imao ovih nekoliko puta da stavim malo seckanog peršuna ili bosiljka, verujem da bi to još popravilo ukus (koji je i ovako fantastičan).

Dobije se lep čorbast pasulj crvenkaste boje sa zeleno-žutim zrnima, a gust paradajz, paprika i luk popune prostor između... I bude lepa koherentna čorba. KO sme, može da stavi i vegetu (puna šećera) ili kocku za supu (bolje da ne znate kako se tek ovo pravi) ali zaista nema potrebe uz lako dostupne sveže začine u ovo doba godine...

Jeste vi nekad pravili mungo, na sličan ili skroz drugačiji način?

Besplatne igre otvorenog koda za GNU/Linux

2009-08-19T03:36:00.005+02:00

Kad smo kod igranja na GNU/Linux (kroz Wine) operativnom sistemu, hteo bih samo da proširim malo temu, tj. da je prikažemo u punoj veličini. Ono što pokušavam da kažem je da se na svakom GNU/Linux sistemu može igrati mnogo više igara od grupe koja obuhvata komercijalne igre za Windows.

Pre svega, postoje open-source igre pisane za GNU/Linux ili za nekoliko platformi odjednom, uključujući i GNU/Linux. Dalje, postoje komercijalne igre pisane za Windows, koje su prerađene za GNU/Linux i sad rade kao da su originalno pisane za njega. Obe gore navedene grupe rade sjajno, da ne može bolje. Tek treća grupa su komercijalne igre koje se "na silu" pokreću kroz Wine.

Ako već pričamo o igranju na GNU/Linuxu, mislim da je red da pričamo o sve tri grupe igara, tj. o svim igrama za ovaj operativni sistem. Prvenstveno onim napisanim baš za njega. Ako sad zamišljate neke 2D karafekice ili igre u terminalu...

Da počnemo...

Alien Arena

rađena na modifikaciji Quake 3 koda nakon što je ID isti objavio pod GPL licencom. Ima punu 32bit grafiku, particle efekte, blooming, refleksije vode, visokopoligonalne 3D modele, 40+ mapa, 5 skinova za igrače, gomilu oružja, efekata, sjajnu tehno muziku...

Žanr:
Akcija, multiplejer

Licenca:
GNU/GPL

Zahtevi:
1GHz CPU
256 MB RAM
500 MB hard disk space
3D Accelerator

Adresa:
http://red.planetarena.org/

Screenshotovi:

Prednost nad komercijalnim Windows igrama:
Zbog otvorenog koda i fleksibilnosti koji licenca pruža, zajednica stalno unapređuje engine, modele, teksture, efekte... Igra je u "stalnom" razvoju i napreduje na bolje.

Tremulous

možda i najbolja multiplayer akciona igra nastala iz oslobođenog Q3 engine-a. Tremulous ne samo da ima akciju, adrenalin i sve što treba jednoj pucačini - ima i strateški element i predstavlja prethodnika nedavnih komercijalnih multiplayer hitova sa zombijima - a radi se o forici koja je bila popularna za igranje u mreži još u vreme jako rasprostranjenih AvP modova za Quake 2 -- vanzemaljci i marinci...

Strateški element? Obe frakcije napreduju različito (pojačanja i unapređenja), plus moraju da osvajaju/brane respawn pointe ako žele da se mrtvi vrate i pomognu im... Jesam rekao da se respawn građevine grade i da ima preko 10 modela istih? Inače će zaginuli čekati do kraja partije bez mogućnosti povratka, lol. Ima još krša super fora, mora se probati.

Žanr:
multiplejer akcija

Licenca:
GNU/GPL

Zahtevi:
Jako nisi za današnje uslove

Adresa:
http://tremulous.net/

Slike:

Urban Terror

se za razliku od nekoliko prethodnih, iako je isto zasnovan na otvorenom Q3 engineu, oslanja na REALISTIKU. Stvarna oružja, trzaj, panciri, realna fizika kretanja i skoka, realistične ozlede koje zahtevaju previjanje... ma kul skroz. Nešto kao Americas Army samo još bolje...

Žanr:
akcija, multiplejer

Licenca:
engine GPL, podaci zaštićeni

Zahtevi:
2Ghz, 1GB RAM, GF4+

Adresa:
http://www.urbanterror.net

Slike:

Dosta vam je multiplejer pucačina? Onda da malo promenimo žanr...

The Battle for Wesnoth

ili ti Бој за Веснот, u domaćem prevodu. 6 suprotstavljenih strana, 10+ kampanja, i jedna maestralna potezna strategija u fantasy okruženju (najsličnije recimo - Heroes III ali ni blizu ).

Žanr:
Potezna strategija

Licenca:
GNU/GPL

Zahtevi:
Smešni

Adresa:
http://www.wesnoth.org/

Slike:

FreeCIV

je open-source igra koja oponaša, ali i daleko premašuje, igru Civilisation II. Svaki ljubitelj Civ serijala prosto mora da proba FreeCiv, i sa Milošem Obrenovićem ili Karađorđem osvoji svet

Adresa:
http://freeciv.wikia.com

Slika:

FreeCOL

je besplatna i slobodna verzija slične igre - Kolonizacije.

Adresa:
http://www.freecol.org/

Slika:

Free Orion

je open-source igra inspirisana jednom od najpoznatijih 4X strategija ikad - samo ime kaže - Masters of Orion. Ko zna - zna, nema tu šta da se opisuje...

Adresa:
http://www.freeorion.org

Slika:

UFO: Alien Invasion

je uskrusnuće prve X-COM igre koju mnogi od nas još uvek teraju u DosBOX-u. Šta će nam nova kad stara lepo radi? Pa, OpenGL engine sa 3D okruženjem, modelima, efektima, zatim LAN podrška za multi, ...

Adresa:
http://ufoai.sourceforge.net/

Slike:

Warzone 2100

sjajna strategija (imam original na polici, bio je nešto džabe pre par godina) smeštena u postapokaliptično vreme nakon smaka sveta. Deo ste frakcije koja izlazi iz skloništa i pokušava da obnovi civilizaciju zahvaljujući svojoj tehničkoj nadmoći nad "lutajućim preživelima" ali je igra skroz modularna: sami sastavljate jedinice (telo, pogon, oklop, oružje, ...) koje dobijaju XP i postaju jače, cepelinima ih prenosite u ratne zone, sređujete prašinare ali i jake frakcije od kojih uzimate artefekte... na kraju pravite nanobote, sonde, mehove... Ma ludilo od igre. Super kampanja i još jači multiplayer.

A da, Eidos je stavio pod GPL licencu pre nekih 5 godina...

Žanr:
RTS

Adresa:
http://wz2100.net/

Slike:

Dosta vam je i strategija? Nema problema :)

Flight Gear,
open-source simulator civilnog vazduhoplovstva. Treba li mu opis? Evo: Preko 20.000 stvarnih aerodroma, ispravne oznake na aerodromima, signalni farovi i sve to, tačan prikaz 3D terena širom sveta, realistično nebo, 3D kokpit...

Adresa:
http://www.flightgear.org

Slika:

Nemojte misliti da je to sve, samo sam se smorio
Tu su naravno i, ovako napamet, Secret Mario Chronicles (platforma), Warsow (FPS), Atlantik (monopol), Spring (preteran 3D RTS u razvoju), TORCS (auto trke), Frets on Fire (kao Guitar Hero, muzička), i mnoge druge igre...

Deluje kao preterano veliki članak za blog? Zato što je pripremano mesecima za jedan ogroman članak za novine iz delova, ali sam shvatio da od toga verovatno nikad ne bi bilo ništa... i ovako ogoljen kostur iskoristio u ovoj temi na forumu. Odatle sam ga preneo i na jedan drugi forum, pa što ne i ovde.

BTW, originalni postovi pominju i Open Arenu, Nexuiz, World of Goo koji nije besplatan ali ima native verziju... Mada bi me ta priča odvela u Quake 3, Quake 4, i druge prerađene... zadržimo se na ovoj grupi ;)

Najsmešniji webcomic

2009-08-17T02:39:00.001+02:00

It is funny because it's true!

PR

2009-08-15T00:16:00.004+02:00

Detalji daju šmek... šmek diže raspoloženje... kad su ljudi raspoloženi, budu srećniji... a sreća nema cenu.

Za koliko im sad to možemo prodati? Tako malo? Ali, mi ne prodajemo proizvod, mi nudimo nov i unikatan način života, drugačiji način razmišljanja, potpuno nov koncept stvarnosti. Čudni zombiji 'napolju' uvek žele da dokažu da nisu iz mase, da su unikatni... Kažete mi da im ne možemo prodati osmeh na licu i toplotu ispod srca? Onda je jasno u čemu je problem - u nama. Ne varajte se gospodo, kada kažem "u nama", zapravo mislim u vama. Ako ne možete da prodate još jednu bezveznu glupost koja nikom ne treba, zašto vas plaćamo - da blogujete?

Dakle, da čujemo ideje?
Promocija? Malo zastarelo, ali... uz blagu evoluciju, moglo bi da prođe. Za svaki slučaj platite novinare da napišu ono što nama treba. Gledajte da nađete neke kojima se veruje ovaj put, niko neće slušati nekog anonimusa. Ljudi ne žele preporuku proizvoda, žele poverenje u čoveka koji nije na prodaju. Kupite nam ga. Šta dalje? Reklama? Podsetiću vas da imamo jednostavan izbor - ili ćemo da napravimo neki art-film koji niko neće razumeti ali će blenuti u njega i pričati posle kako je sve razumeo... ILI... da udarimo neki bukvalizam koji će biti toliko retardiran da će svi pričati posle koliko je retardiran. Važno da se priča. Negativna reklama nije uvek najbolja reklama? Pretpostavljam da bi mogli i nešto neutralno, da i dalje niko ne zna šta prodajemo... Da, ljudima koji traže da im prodaš je lakše prodati nego onima koje ti juriš da kupe. Znači, usađujemo im ideju da njima ovo sranje treba, tako da dođu da ga traže... odlično!

Imamo problem, naravno. Ovo nikom normalnom ne treba. Savršeno su srećni i bez njega. Dakle, moramo ih naterati da misle da su nesrećni, a to ćemo uraditi - kako? Da im stavimo do znanja da im fali baš to? Odlično, vidite da napredujemo. Zašto bi im falilo? Zato što ga nemaju, ali neko drugi ga možda ima. Ne, već sama mogućnost da ga neko drugi nabavi će pokrenuti točkiće. Moramo pustiti buvu "da ga je neko nabavio i rekao sve najbolje, a on ne bi lagao", ne samo preko reklama, promocija i novina, to ćemo ostaviti za kasnije... moramo pustiti glas kroz naše ljude iznutra, koji će se pretvarati da su obični ljudi spolja... Od usta do usta, kad čuješ od nekog kome veruješ gotov si. Da, opet smo došli do toga... Ispada da prodajemo koncept ne za novac, već za poverenje. Ili prodajemo poverenje za nov koncept? Novac je u svakom slučaju prevaziđen, nevažan u celoj priči. Ako je nevažan, neće im smetati da ga potroše na važne stvari - poverenje, ideju, sreću. Drugim rečima ovo tu što nudimo...

Nego, šta mi uopšte prodajemo?

Bademoni: Čajni keks bez šećera, glutena i kvasca

2009-08-06T16:44:00.008+02:00

Bademoni su slano čajno pecivo koje ne sadrži gluten, šećer i kvasac, ali sadrži cela jaja. Izmislio sam ih ja u toku prošle sedmice, i do sada pravio dva puta. Najduže što su izdržali (velikom mukom) je 3 dana, tako da tačan rok trajanja nije utvrđen, ali po svemu sudeći mogu da stoje bez problema.

(Scroll down for Recipe in English)

Kao što sam ranije pisao, imao sam potrebu za jednim ovakvim keksom, a kako isti nije postojao odlučih da ga izmislim. Pošto sam potpuno zadovoljan rezultatom, uveren sam da je plan uspeo i drago mi je da recept mogu podelim sa svima vama.

Sadržaj:

1 čaša (2dl) sitno mlevenog badema
1/3 čaše heljdinog brašna
1 kafena kašika soli
1/4 kafene kašike praška za pecivo
3 cela jaja
1/3 čaše ulja
3 kafene kašike suzama

Smesa je dovoljna za 25-30 komada, u zavisnosti od veličine.

Priprema:

Ugrejati rernu na 150 stepeni celzijusa. Premazati pleh uljem.
U posudi pomešati mleveni badem i brašno od heljde, dodati so i prašak za pecivo, a zatim i 3 cela jaja. Na kraju dodati 3 kašikice suzama. Mešati sve zajedno dok se ne dobije tečna ali lepljiva smesa. Ostaviti da odstoji 15 minuta, da se zgusne.

Uzimati punu kafenu kašiku pripremljene smese i spustiti na ranije pripremljen i uljem podmazan pleh, tako da prečnik svakog keksa bude oko 4cm a debljina da ne pređe 1cm. Korišćenje kalupa nije praktično zbog lepljivosti smese. Ostavite mesta između njih da se ne slepe.

Peći u rerni 10-20 minuta (na 150 stepeni). Obratite pažnju da badem brzo gori. Čim keksići promene boju i malo potamne, praktično su gotovi. Koji minut duže i izgoreće...

Posluživanje:

Bademoni su suvi, čajni keks i najbolje ih je poslužiti uz čaj, ali se mogu jesti i samostalno. Dokazano stoje bez gubitka kvaliteta 3 dana, a verovatno mogu i duže. Prilikom konzumiranja se lepo tope na jeziku (jer se fino mrve iznutra kad se zagrizu).

Varijacije i objavljivanje:

Obzirom na licencu pod kojom je objavljen ovaj originalni recept, dozvoljeno vam je da ga objavite, menjate i pravite nove iz njega, dok god poštujete odredbe dogovora: navodite autora i link na originalni recept i ne prodajete novi recept već ga delite na isti način kao i ovaj originalni besplatno pod istom ili sličnom licencom.

Predložene modifikacije uključuju, ukoliko smete da jedete šećer, korišćenje istog umesto soli te dodavanja komadića tamne čokolade ili lešnika, kokosovog brašna, suvog grožđa i slično umesto suzama... U tom slučaju dobijate nešto iz porodice "Slatkih Bademona".

Prijatno!

Almondemons are sugar-free, gluten-free and yeast-free cookies I devised a week ago (because I needed something similar and there was nothing on the market). They include eggs, so be careful.

What you need:

1 cup (200 ml / 6,7 Oz) of finely grounded almonds
1/3 cup of Buckwheat flour
1 teaspoon of salt
1/4 teaspoon of baking soda
3 whole eggs
1/3 cup of oil
3 teaspoons of sesame

This will be enough for about 25-30 cookies.

How to:

Set your oven to 150 degrees Celsius (302 Fahrenheit) and oil the pan.
Mix the grounded almonds or almond flour with buckwheat flour, salt, baking soda, eggs and sesame. Leave for ten minutes to rest a bit, and than grab with teaspoon and put small cookies on the oiled pan. Leave some space between them. Bake in the oven for 10 or 20 minutes, until done (changes colour, but be careful not to burn!). Eat as they are, or with tea... Hot from the oven, or wait to cool down... If you are allowed to eat sugar, you can use it instead of salt and add dark chocolate chips instead of sesame, or use raisins if you want... By doing that you get something from the "Sweet Almondemons" family...

This work is licensed under a Creative Commons Attribution-Noncommercial-Share Alike 3.0 Unported License.

Ako imate pitanja, ostavite ih u komentaru, potrudiću se da odgovorim što pre. Ako budete pripremali Bademone, molim vas da javite u komentaru jesu li vam uspeli i kako vam se čine. Ako prenesete ovaj recept ili njegovu modigikaciju na svom blogu ili sajtu zapamtite da linkujete na ovu stranicu (http://www.walkersblog.info/2009/08/bademoni-cajni-keks-bez-secera-glutena.html) i napomenete da sam ja autor originalnog recepta. Hvala.

If you have any questions, please leave a comment. I will try to answer as soon as I can. If you decide to bake Almondemons, please comment and let me know if you managed to reproduce them and what do you think of them. If you publish this recipe or it's modification on your blog or website, please remember to link to this page (http://www.walkersblog.info/2009/08/bademoni-cajni-keks-bez-secera-glutena.html) and mention me as author of original recipe. Thanx.

eniaroyah eMagazin #8 avgust 2009.

2009-07-25T00:22:00.003+02:00

A unutra, na punih 25 strana: Radionica kreativnog pisanja, recenzija knjige Shaman's Crossing, igre Final Cut i King's Bounty: Legend, zatim anime Last Exile i Fruits Basket, utisci sa EXIT festivala, anime soundtracks, pa filmovi Coraline i Star trek XI, stripovi Blacksad i Banga Manga, te na kraju opisi programa Inkscape i Wine. Al' to nije sve, samo je i ovako previše nabrajanja za jedan post... Overite novi broj ovde.

Serije 3

2009-07-24T01:53:00.003+02:00

Nakon članaka o SF serijama i običnim serijama, vreme je za treći po redu, ponovo "razno". Nije stvar u tome da serija ima više nego inače, jednostavno sam posle položenog ispita dopustio sebi da se malo opustim...

Da vidimo, odakle da krenem. Ha, ovo je za preskočiti, ali mi je cela ideja smešna (žalosna?) pa da odradim to odmah na početku - 10 Things I hate about You. Zvuči poznato? Bio je film sa potpuno istim imenom. Ne samo to - serija ima potpuno isti koncept, a mislim da "ćaleta" glumi isti lik kao u filmu... jej, za decu od 13 godina. Video sam samo pilot epizodu i batalio... mora da mi je baš baš bilo dosadno kad sam i to pogledao...

Znam, pričao sam da nema sitcoma, ali evo jednog krajnje opuštajućeg u danima vrele dokolice. Better off Ted - komedijica o samohranom ocu koji radi u ogromnoj bezdušnoj korporaciji koja sve zaposlene tretira kao crve... osim njega jer je mlad, uspešan i omiljen rukovodilac. Onda i njega, tek reda radi, jer je takva firma u pitanju. Pogledah 10 epizoda do sad, ima smaranja i baš smešnih scena, ali uglavnom je ok.

Hung je pak crna komedija o profesoru fizičkog, nekada uspešnom atleti i kralju mature, koji je ostao tu gde je i bio pa ga je napustila žena, izgorela mu kuća, bla, bla... Na kraju je u tolikim dugovima da pomisli da je jedino rešenje prostitucija, a stara poznanica odluči da mu pomogne da se bolje reklamira i bude njegov makro... Videh samo 3 epizode do sad, ali deluje interesantno... U glavnoj ulozi srednji Punisher.

Krod Mandoon je parodija na epsku fantastiku, sve Xene, Tarzane, Valijante i slične kosmate junake... Smotani mačevalac sa plamtećim sečivom, (bivša) devojka nimfomanka, čarobnjak koji nema veze sa vezom, neprijatelji kao iz crtaća... Da nije preterano, možda bi bilo i smešno. Ovako... baš kad nema ništa drugo. Al' nekom se možda i svidi... U pitanju je popularni Comedy Central.

Takođe zanimljivo ostvarenje zaostalo u senci sličnih serija je Lie2Me. Sjajni Tim Roth u ulozi stručnjaka za govor tela, mikro gestove i slične stvari, rešava uvrnute slučajeve i otkriva istinu tamo gde je najviše izbegavaju.

Sjajno ostvarenje o panduru koji je proveo 15 godina u zatvoru zbog ubistva koje nije počinio, kojeg su se svi odrekli, od kojeg se supruga razvela, i koji je napokon oslobođen na osnovu novih veštačenja. Šta čovek radi? Pa, uzeli su mu život, on ga hoće nazad. Tuži grad i policiju, dobije ogromnu odštetu i svoj posao nazad - međutim, niko ga ne želi u policiji, a on ne želi da odustane dok ne pronađe pravog ubicu svojih prijatelja. Iako premisa zvuči skroz smešno, serija je skroz dobra. U pitanju je, ako do sada niste pogodili, Life.

Nešto sasvim drugačije je Mental. NIje povezano sa Mentalistom, ali ima jednako "drugačijeg" glavnog junaka, novog šefa psihijatrijskog odeljenja u nekoj fensi bolnici. LIk od prvog koraka osvaja pacijente kojima uspešno pomaže, ali prava borba je sa doktorima, koji imaju neke svoje ciljeve i ideje... U fazonu Grays Anatomy rekao bih, ali sa manje nepotrebne drame a više zanimljivih slučajeva.

Kad smo kod bolnica, overite obavezno Nurse Jackie. Jednostavno treba videti kako dobro je "žena Tonija Soprana" skinula prezaposlenu medicinsku sestru na ivici sloma, koja ipak svakodnevno spašava celu bolnicu od istog... uz malu pomoć malih... Moj omiljeni, Showtime.

Psych. Obavezna preporuka. Serija je teška "bleja", lagana limunadica napravljena tako da vas zainteresuje i nasmeje, ali pre svega dobro zabavi, a to radi odlično. Naime, glavnog lika Šona je ćale-pandur celog detinjstva obučavao da opaža detalje, rešava misterije i uopšte, bude novi Šerlok ili Poaro, ali mališa nikad preterano nije hteo u policiju... Međutim, jednog dana postaje ono što svi policajci najviše mrze. Privatni detektiv. Da stvar bude još gora, vidoviti privatni detektiv. Zašto? Da bi mogao da rešava slučajeve a nikom ne oda svoju tajnu... A tu je i njegov najbolji prijatelj Gas, luda ekipa iz stanice, rođaci, prijatelji, ... ma luda zabava kroz sve tri sezone, a posebno bih istakao parodiranje španskih sapunica negde u polovini druge sezone.

I na kraju, Warehouse 13. Mešavina svih mogućih serija sasvim očigledno nastala na temelju X-Files ali ni blizu mračna, relativna kopija filmova o "Bibliotekaru" i drugih jeftinijih projekata... LM, ima neko ogrooomno skladište gde se sve skladišti (scena iz Indijana Džonsa, sad kapirate 100%) što nije sigurno da bude vani u svetu... Takvo skladište ima i svoje agente koji jure okolo i pribavljaju artifekte, koristeći neke d njih za svoje potrebe (Teslin pištolj, npr). Pomalo nespretno, kao da nisu znali da odrede koliko tačno žele humora a koliko zbilje, ali može se gledati...

I za sad je to sve. Nastavljam sa serijama za koji mesec.

Nikon klub

2009-07-23T02:15:00.004+02:00

I vrapci već znaju da sam nedavno nabavio svog prvog Nikona. Ono što u vreme kad sam doneo tu odluku nisam znao, je da domaći distributer RefotB organizuje svojevrstan Nikon klub koji okuplja korisnike, omogućava im raznorazne popuste, produženu garanciju i dosta korisnih sitnica. Danas mi je poštom stigla članska karta i neočekivan poklon u vidu Nikon klub majice :)

E sad nek' neko kaže da to nije lepo od njih...

BTW, ironije radi, majicu sam fotkao starim Canon kompaktom jer me mrzelo da vadim dslr iz ruksaka kojeg sam nedavno nabavio od Urketa, a kojim sam takođe prezadovoljan.

Photoshop Elements 7 on GNU/Linux

2009-07-03T16:28:00.002+02:00

Odavno nisam ništa slično snimio, a ovo mi je trenutno zanimljivije od bilo koje igre, pogotovo što su naslednici preuzeli posao i rešili me muke da sve moram sam :D

Za više detalja pogledajte description samog video fajla na youtube.com sajtu.

Mikro-PC World, Intervju

2009-07-02T11:50:00.003+02:00

Obavešten sam pre neki dan da je u prodaji Mikro 7/2009 u kojem je objavljen intervju sa jednim od vama poznatih blogera. Glavna tema je bio sajt Eniaroyah.com, ali sam uspeo u dogovoru sa novinarkom da ubacim i deo o širenju blogosfere (prvenstveno priča o književnim blogovima). Sasvim druga stvar je što njihova uređivačka politika određuje da svaka reč sajt bude izmenjena u "Web prezentacija", blog u "Dnevnik", a blogosfera u... Pa, videćete :)

Ne sećam se da me neko pre intervjuisao, tako da je ovo bilo jedno krajnje zanimljivo iskustvo, biti sa druge strane teksta. Moram da priznam da mi se više dopada bolje poznata - autorska strana. Verovatno stvar navike doduše...

GMail update - Drag&Drop za oznake i poruke!

2009-07-02T03:24:00.001+02:00

Slika sve govori :)