Media Mix

EU u medijima: O čemu, u stvari, pričate?

2009-11-24T03:36:00.000-08:00

Gallup Balkan Monitor objavio je ovih dana rezultate istraživanja "Perceptions of the EU in the Western Balkans."

Preporučujem onima koje tema evropskih integracija interesuje da prouče ovaj dokument, a meni je najzanimljiviji deo koji se odnosi na medije:

"Countries most critical about the media’s role in supplying EU-related information were Croatia, Serbia and Bosnia, where between 30% and 40% of interviewees felt that the media’s content on EU affairs was insufficient."

Tako da (sugestija za novinare i urednike) kad sledeći put postavite mikrofon pred nekog domaćeg političara da priča koliko mu drago o "stubovima spoljne politike," ili da je bilateralna poseta delegacija x i y prošla u međusobnom razumevanju i saglasju da je Srbija bila, jeste i biće deo Evrope, a pre ili kasnije i Evropske unije, well, tada su gledaoci/slušaoci/čitaoci u stanjima:

1. Dosade

2. Nerazumevanja o čemu se u stvari radi.

Tako da bi bilo zgodno nešto promeniti.

Najbolje bi bilo kroz zanimljive priče, primere i istraživanja šta članstvo u EU na svakodnevnom, životnom nivou zapravo znači.

Obrazovanje o Opri

2009-11-24T02:40:00.000-08:00

Meni ne nešto posebno interesantna i inspirativna, ali u svakom slučaju ekstremno uspešna TV voditeljka i poslovna žena Opra Vinfri (Oprah Winfrey) najavila je, uz po neku suzu, da će od jeseni 2011. završiti emitovanje svog popularnog programa ‘The Oprah Winfrey Show'.

To će se poklopiti i sa pokretanjem njenog kablovskog TV kanala, a kakva će njena uloga biti tamo, i šta je u finansijskom i profesionalnom pogledu očekuje od ove promene, to još uvek ne zna ni NYT.

Meni je u celoj stvari interesantna priča o Janice Peck sa univerziteta u Koloradu, koja je većinu svoje akademske karijere posvetila upravo izučavanju Opre.

Kako to izgleda u praksi?

An associate professor in the University of Colorado’s school for journalism and mass communication, she has spent the last two decades methodically analyzing Winfrey’s career moves, placing the billionaire media mogul in a political and economic context, and reading a history of the women’s movement in the dips and swells of Oprah’s ratings.

“I have watched tons of episodes of her shows,” she says. “I have ordered and bought transcripts. I have probably read transcripts, beginning in 1986, of around 250 episodes, in addition to watching them. I have read books. I have written an analysis of one of the books in the book club. I have pored over the magazine. I know that Web site inside and out.” In short: “I study her.”

I, šta sad?

Niko nije nezamenljiv, kao što znamo.

“I do have other interests, you know.”

Koga tema celebrity journalism malo više interesuje, imam ovaj post u arhivi.

Ukidanje kablovskih kanala

2009-11-18T04:07:00.000-08:00

Nakon što su kablovski operateri u Srbiji, na preporuku RRA i na svoje tumačenje te odluke, ukinuli veliki broj kablovskih kanala tokom nekoliko dana žalosti zbog smrti patrijarha Pavla, vode se brojne diskusije o legitimnosti te odluke. Veliki broj građana je nezadovoljan jer ne dobija uslugu za koju je platio, a i teško je videti logiku ove odluke. U doba ekspanzije Interneta, medija koji i u Srbiji već koristi oko dva miliona ljudi, ovakvo postupanje deluje još besmislenije.

Čak i Goran Karadžić, zamenik predsednika Radio-difuzne agencije, istina naknadno, kaže:

Lično mislim da nije bilo razloga da se gase strani programi jer dan žalosti je u Srbiji i zakon govori o emiterima u Srbiji koji treba da prilagode programe.

Pokušala sam da nađem informacije o eventualnoj sličnoj praksi u drugim državama. Na primer o regulativi za medije kada je umro papa Jovan Pavle II. Ništa nisam našla. Svi svetski mediji su, naravno, opširno izveštavali o smrti, sahrani, dolascima delegacija, reakcijama građana, ali nisam našla da je postojao propis, posebno za strane emitere (npr. u Italiji) da se ne smeju prikazivati.

Jedino što sam našla su elaborirana pravila tokom trodnevne žalosti u Kini, povodom smrti velikog broja ljudi u zemljotresu 2008. godine. Tom prilikom se promena sadržaja odnosila i na web sajtove sa zabavnim sadržajima. Ali, kao što znamo, Kini nisu potrebne ovakve tragedije za cenzuru, sprovodi je redovno, uključujući Internet.

Deo reakcija twitter zajednice na ukidanje brojnih kablovskih kanala u Srbiji možete videti na slici /klik za uvećanje/

Novi NIN

2009-11-13T03:43:00.000-08:00

Početkom godine, kompanija Ringier kupila je NIN.

U nekom momentu, imenovan je novi glavni urednik, Srđan Radulović, i njegovi zamenici: Stojan Drčelić i Vesna Mališić.

Zatim se u septembru u štampi pojavilo nepotpisano pismo starih novinara i urednika NIN-a vlasniku Ringiera, u kome se navodi da 'novi anonimusi uništavaju NIN', da je zamena urednika sprovedena na potpuno netransparentan način i da se časopis srozao se na najniži nivo u poslednjih nekoliko decenija. Pominjani su i politički interesi, i njihov upliv u promene u NIN-u.

Juče se pojavio NIN u novom izdanju.

Najavljivano je: "NIN će se pojaviti u novom ruhu, s novim rubrikama i starim šmekom tradicije njuzmagazina koju su gradile generacije urednika i novinara od 1970. godine. "

I stvarno, grafički nedeljnik je izmenjen. Osvežen je, ali po malo u retro stilu, možda baš sa idejom da liči na ovaj časopis u sedamdesetim godinama XX veka.

Sadržinski i konceptualno, teško je uočiti neke velike promene. Moje kancelarijske kolege, koji ga zbog posla pažljivo čitaju iz nedelje u nedelju, takođe ne primećuju bitne novitete.

Ipak, promene su uvedene. Piše glavni urednik:

Glavne rubrike su dobile uvodne strane s kraćim tekstovima, vestima, mini-intervjuima...Uvedene su i nove rubrike. Za NIN će svake nedelje pisati kolumnu politički lideri, funkcioneri i značajne ličnosti, jednom mesečno NIN-u će se 'ispovedati' o svom poslu, porodici i životu najbogatiji Srbi, proširen je krug komentatora na svim rubrikama, a ekonomske teme, dakle ono od čega se živi, kako narod kaže, dobile su više prostora.

Ja mislim da su novosti, makar i ne bile tako uočljive, generalno dobra stvar. Posebno što mi se konzervativni NIN poslednjih godina nikako nije dopadao.

Hrvatska: Skup o neprofitnim medijima

2009-11-11T02:24:00.000-08:00

Prošlog meseca u Zagrebu je održan skup Važnost i uloga neprofitnih medija. (Naslov sličan mojoj prezentaciji na BlogOpenu: Odlike i značaj medija građanskog društva. Što samo pokazuje koliko su obe zemlje u ranoj fazi razvoja ove vrste medija, kad se još uvek objašnjavaju osnovni pojmovi i društvena uloga)

Ovaj okrugli sto organizovao je portal kulturpunkt.hr u saradnji sa portalima booksa.hr, cunterview.net, h-alter.org, teatar.hr i zamirzine.net.

Izveštaj o ovom skupu prenele su i E-novine (tekst preuzet sa H-alter portala).

Jedan od zaključaka skupa je ono što je rekao Hajrudin Hromadžić, docent na grupi za sociologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu:

Tako Hromadžić neprofitne medije vidi kao one čija je uloga pisati i govoriti objektivno, nuditi poziciju drugačiju od opće prihvaćene i otvarati kritički uvid te stvoriti prostor u kojem sadržaj nije podređen formi, već upravo suprotno - forma sadržaju. Kao prednost internetskih medija istaknuo je mogućnost neposrednog sudjelovanja korisnika, odnosno participativnost.

Iako to nije bio cilj, svi izveštaji navode da se najveći deo rasprave vodio o tome kako finansirati neprofitne medije.

Situacija sa ovom vrstom medija u Hrvatskoj je takva da za sada nije mnogo urađeno da se oni podrže, ali postoje već neke inicijative (koje bi tek trebalo da daju rezultate) - uključujući izmene Zakona o elektroničkim medijima, plan da se deo od pretplate za HRT izdvaja za neprofitne medije, kao i aktivnosti u okviru Nacionalne zaklade za razvoj civilnog društva.

Sve ovo, kao i sama činjenica da je ovakav skup, posvećen isključivo neprofitnim medijima, uopšte održan, daje Hrvatskoj prednost u odnosu na Srbiju kada je ova sfera medija u pitanju.

Bilo bi dobro da to bude povod da se javnost - iz oblasti medija i civilnog društva, kao i nadležni za medijsku regulativu, na neki način ugledaju na Hrvatsku, kao najbližeg suseda. Slučaj Mađarske, u kojoj su mediji zajednice među najrazvijenijima u Evropi, bio bi još bolji kao uzor.

Berlinski zid i mediji pre, tokom i posle njega

2009-11-09T03:49:00.000-08:00

Na današnji dan pre 20 godina srušen je Berlinski zid.

Mediji u celom svetu izveštavaju o tome. Čak je i Google na svoju svedenu početnu stranicu postavio link ka fotogaleriji časopisa Life o rušenju zida.

Na sajtu vašingtonskog Newseuma - muzeja vesti, objavljen je tekst o tome kako se situacija vezana za medije u Nemačkoj menjala kroz decenije - od 30ih godina i dolaska Hitlera na vlast, pa sve do aktuelne tranzicije, koja uključuje i medije.

Izdvajam nekoliko delova, koji ilustruju različite faze:

In May 1945, as World War II ends, the four Allied Powers — the U.S., Great Britain, France and the Soviet Union, each with an occupation zone -- prohibit all means of public communication, information and entertainment "except as directed or otherwise authorized."

Radio, newspapers, magazines, movie house, theaters -- even circuses -- are shut down until licensed by Military Government.

The Allies begin licensing newspapers and other means of communication in their individual occupation zones but the approaches vary. As the military’s grip loosens, a free press system is established in West Germany. But in the Soviet Zone, media are forced into a Communist system of state and single party control.

(...)

The Berlin Wall is strong enough to stop a tank, but it can’t stop the truth from getting into East Germany.

The free-media system in the west spews news eastward, news that no wall can stop. It comes by word of mouth, by smuggled message, by phone, by radio, by TV.

(...)

The sudden burst of freedom in a divided Berlin, followed by similar changes in the east, is not without its problems.

Germany reunites on Oct. 3, 1990. The democratic aspects of the west, including media, quickly move to the east. Radio and television networks are linked, West German newspapers start circulating in a united country and newspapers of the former East Germany take on a new look.

Takođe, na sajtu Deutsche Welle objavljen je zanimljiv tekst na temu: Uloga medija u padu Berlinskog zida.

update

Evo i jedne lične priče na ovu temu, urednika EuActive.

I još:

Pad berlinskog zida u štampi SFRJ

Photo credit

Koliko je (ne)bitna EU?

2009-11-04T03:36:00.000-08:00

Dve izjave Borisa Tadića:

"Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je juče da je borba protiv nasilja, koje ima korene u nasilju devedesetih godina, najvažniji prioritet jer nasilje vodi u fašizam.

- Borba protiv nasilja je prioritet i važnija je i od evropskih integracija i svakog drugog pitanja u Srbiji danas, jer nasilje konsekventno vodi u fašizam - rekao je Tadić u centru Beograda. On je na Trgu Republike položio cvet i upalio sveću u znak sećanja na Brisa Tatona." 2. oktobar 2009.

„Ovaj napor države nastaviće se i u narednom periodu. Sve akcije se slivaju u dobro osmišljen plan koji treba da rezultira u najkraćem mogućem vremenskom periodu suštinskim uspehom u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije“, istakao je Tadić. Prema njegovim rečima, napor koji država Srbija ulaže kako bi se iskorenili organizovani kriminal i korupcija je možda važniji i od evropskih integracija, jer on je, zapravo, pretpostavka integracija. 1. novembar 2009, povodom policijske akcije Morava

Borba protiv nasilja, kao i protiv organizovanog kriminala i korupcije, nesumnjivo su bitni, i važno je raditi na njihovom sprečavanju i slabljenju. Izjave političara tim povodom sastavni su deo funkcionisanja politike i medija, ali nikako najvažniji deo. Isto se odnosi i na evropske integracije. U oba slučaja konkretna dela su neuporedivo delotvornija.

Ipak, postavlja se pitanje: Zbog čega se predsednik Tadić opredelio, u roku od mesec dana, da dva međusobno različita događaja, dovodi u vezu baš sa evropskim integracijama, i da ih označava kao bitnije od onoga što se navodi kao jedan od prioriteta državne politike? Pretpostavljam da se time želelo naglasiti koliko su ove stvari bitne (ako su bitnije i od EU integracija) ali ja mislim da se time podstiče kontraefekat. Bar kada je raspoloženje prema dugotrajnom i napornom putu prema EU u pitanju. Osim toga, naglašavati šta je od svega nabrojenog bitnije od čega više je retoričko sredstvo, nego što ima veze bilo sa procesom EU pridruživanja, ili sa borbom protiv nasilja, korupcije i organizovanog kriminala. Kad se - bar donekle - izborimo sa ovim drugim, moćićemo da se nadamo približavanju članstvu u EU, isto kao što proces EU integracija u bitnoj meri znači i smanjenje ovih društvenih problema.

Kako i čelni ljudi evropskih institucija zaključuju: a) bez podrške nacionalnih vlasti teško je EU približiti građanima, b) proces uspešne komunikacije o EU je težak.

Zato lideri država koje bi tek htele da postanu članice Evropske unije ne bi trebalo da u svom obraćanju medijima - bez povoda - umanjuju značaj EU - ako je ta ista EU i dalje tako visoko na političkoj agendi kako ističu, opet kroz medije. Posebno ako postoje indikacije opadanje podrške za evropske integracije.

Photo credit

/EU integration, communication, media coverage, Serbia/

Jirgen Habermas o evropskoj javnoj sferi

2009-10-29T07:03:00.000-07:00

Ne bismo smeli evropsku javnost da zamislimo hijerarhijski kao jedan novi sloj iznad nacionalnih javnosti. Reč je o umrežavanju samih ovih javnosti. Nacionalne novine i mediji moraju se otvoriti jedni za druge, tako da se, na primer, Nemci upoznaju sa time koje se rasprave vode u isto vreme o istim temama u Budimpešti, Parizu, Varšavi ili Londonu i obrnuto. Iste novine i kanali, koji danas izražavaju lokalne stavove i perspektive, moraju svoje membrane šire da otvore, i dopuste da širi informacioni tokovi u njih uviru i iz njih izviru.

Iz teksta "Treba pitati građane Unije kako oni zamišljaju budućnost Evrope", Danas, 12. jun 2009.

A o tome kako se u medijima u Srbiji izveštava o evropskim temama i Evropskoj uniji, pisala sam ovde.

/European public sphere, EU, media, Jurgen Habermas, Serbia/

EU, novi mediji, građani, mediji građanskog društva

2009-10-28T04:11:00.000-07:00

Evropske institucije, koje su godinama bile poznate po svojoj nekomunikativnosti sa građanima i korišćenjem složenih birokratskih procedura za prenođenjem svojih odluka i debata, počele su da se menjaju. Takav je slučaj sa Evropskom komisijom, a ovom trendu priključuje se i Evropski parlament.

Danas 17. septembra piše:

Novi predsednik Evropskog parlamenta Jirži Busek dao je sebi zadatak da učini instituciju na čijem je čelu više prijateljski nastrojenom prema internetu, kao i da udahne život u debate u izuzetno dosadnom zakonodavstvu EU. Busek je sa svojih 69 godina sve osim tipičnog dekice koji uživa u penziji, kažu politički posmatrači. On nije samo prvi građanin istočne Evrope na čelu institucije EU, već je snažan zagovornik upotrebe novih medija za povezivanje evropskih građana sa političkim životom u Briselu i Strazburu (...). U svom inauguracionom govoru Busek je govorio o potrebi za „širom upotrebom novih tehnologija“ kako bi političke debate mogle da se vode širom EU. „Birači moraju da znaju kome daju glasove u evropskoj dimenziji“, rekao je i obećao da će obezbediti pristup na satelitskim i veb kanalima ne samo plenarnim sednicama, već svim radovima Parlamenta.

Evropski parlament je, takođe, prošle godine usvojio rezoluciju o pomoći medijima građanskog društva. U studiji pripremljenoj na zahtev Evropskog parlamenta („The State of Community Media in the European Union“) navodi se da mediji zajednice predstavljaju vrlo dinamičan i raznolik deo medijskog pejsaža Evropske unije. Ipak, malo je podataka o dometima ovog sektora, njegovim potencijalima i statusu organizacija medija zajednice u EU članicama. Istraživanje sprovedeno širom EU donosi zaključak da je razvoj medija zajednice trenutno u momentumu, kao i nastojanja sektora da se angažuje na evropskom nivou. Ovaj sektor značajan je za ostvarivanje raznolikih ciljeva koje EU ima u svojoj agendi i inicijativama. Među njima su i doprinos u ostvarivanju medijskog pluralizma i medijske pismenosti, potencijal da EU poveže sa lokalnim i regionalnim zajednicama, i da promoviše dijalog o različitim temama značajnim za funkcionisanje EU.

Nadajmo se da će evropske inicijative stići i do onih koji kreiraju medijski ambijent kod nas.

Uloga (aktivnih) građana je da ih na to podstiču.

Photo credit

/European Union, communication strategy, community media/

Parlamentarni TV ili radio?

2009-10-23T04:23:00.000-07:00

Ne znam koliko već godina unazad, RTS i srpski parlament se nadmudruju da li ovaj prvi treba da prenosi sednice ovog drugog, pod kojim uslovima, i po kojoj ceni. Krajnje pitanje, u suštini, glasi: Ko će nam od ove dve institucije uzeti koliko novca?

Vest od 2. oktobra, Blic:

Radna grupa je danas u parlamentu održala sastanak kome su, između ostalih, prisustvovali Slavica Đukić-Dejanović i Tijanić, a na kome je direktor RTS kazao da je ta medijska kuća spremna da nastavi prenose skupštinskih zasedanja, ali uz uslov da parlament snosi polovinu troškova koju RTS ima, odnosno pola miliona evra. Sekretar parlamenta Veljko Odalović je rekao da bez preciznije analize ne može da prihvati da snosi tolike troškove.

Jedan od predloga je i osnivanje parlamentarnog TV kanala. Čak je početkom godine pisano da će on početi da radi od jeseni (to bi bilo sada). Izgleda da ovaj predlog i dalje važi, ali je rok neizvestan.

Ono o čemu se ne priča je mogućnost koju je sprovela Poljska: Osnivanje parlamentarnog radio kanala.

Radio Parliament was the first theme radio station in Central and Eastern Europe. Its task is to bring its listeners closer to the functioning of parliament, local government and NGOs. Most of its air time is devoted to broadcasts of parliamentary sittings, with also MPs', experts' and listeners' comments and opinions aired. A novelty is programmes on the work of parliamentary commissions and programmes showing the everyday work of MPs, senators and their meetings with electors.

Ova opcija ima brojne prednosti u odnosu na TV kanal.

Prvo, jeftinije je. S obuirom na to da bi se ovakav kanal plaćao iz budžeta (a ne bi bio privatna i komercijalna stanica), razlozi za štednju su jasni.

Drugo, ne postoji ni jedan razlog zašto bi smo gledali poslanike.

Nema razloga da budemo upoznati ni sa najnovijim varijantama radikalskih kostima, ni sa frizurama predsednice parlamenta (koja, btw. kad su zasedanja skupštine, dolazi svakog dana u frizerski salon u mom komšiluku).

Motivacija za izvođenje 'performansa' tipa polivanje vodom i slično, takođe bi verovatno bila mnogo manja.

U isto vreme, postojala bi mogućnost da, ko želi, bude detaljno upoznat sa tokom rada parlamenta i svim što je vezano za njegove odluke.

Slika je sa bloga dr Mise, ima i prigodan post.

Ekonomska i medijska kriza na delu

2009-10-22T02:48:00.000-07:00

Vidim danas da ženske novine Lisa svojim čitateljkama poklanjaju - kuhinjski sunđer!

Moglo bi se reći: Komplet za pranje prozora na jednom mestu.

Popularnih italijanskih časopisa (Gioia, Gente), koji su imali odlične poklone, već mesecima nema. A ja sam baš volela i da ih čitam. Pitala sam kolportera, kaže da više nema poklona, pa ih ne naručuju.

Šteta.

photo credit

EU kaže: Napredak

2009-10-21T04:59:00.000-07:00

Iz izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije. Deo o medijima. Ako se uporedi sa izveštajem za 2007. godinu, ili onim za 2008, vidljiv je napredak.

Progress can be reported in the area of audiovisual policy. In May 2009 Serbia ratified the European Convention on Transfrontier Television and the UNESCO Convention on the Protection and Promotion of the Diversity of Cultural Expressions. (...)

Progress can also be reported on the transparency, accountability and efficiency of the Broadcasting Agency. (...)

Overall, preparations in the area of the information society and media have continued. The relevant authorities have organised a number of awareness-raising activities, training sessions, conferences and events. However, the inadequate institutional and regulatory capacity needs to be addressed and real progress remains contingent on implementation of the legislation.

Mnogo posla na planu regulative ostaje. Uostalom, na listi od 175 mesta, na kojoj su zemlje rangirane po slobodi medija, objavljenoj na sajtu Reportera bez granica, Srbija deli 62. poziciju sa Bocvanom, Liberijom, Malavijem, Tanzanijom i Togom. Mada, i ovde je postignut određen napredak u odnosu na prethodnu godinu.

photo credit

300 godina časopisa

2009-10-15T04:09:00.000-07:00

Britanski časopis o visokoj klasi (po rođenju ili bogatstvu), Tatler, obeležava neverovatnih 300 godina postojanja. Časopis je prvi put pokrenut 1709. godine i, mada je bilo prekida u njegovom izlaženju, jubilej je fascinantan.

U tekstu ovim povodom, Njujor Tajms piše: "Da li su štampani mediji istorija? Ako je tako, neko je zaboravio da kaže Tatleru..."

Zbog jasno definisane i imućne publike časopis je veoma privlačan oglašivačima. Prošle godine pokrenuto je i rusko izdanje ovog magazina, jer su se ruski bogataši, njihove žene i devojke, privremeno ili stalno prisutni u Londonu, toliko često pojavljivali da je zaključeno da bi ruska verzija bila isplativa. I jeste. Osnovno izdanje štampa se u 85 hiljada primeraka, a rusko već u 70. Pri tome, časopis nikada nije jurio masovnu publiku.

Na početku karijere, i pre nego što se preselila u Ameriku, urednica Tatlera bila je Tina Brown.

Downtown Community Television

2009-10-14T04:32:00.001-07:00

Posle Internet i radijskog, evo i jednog TV primera medija zajednice.

Downtown Community Television nalazi se u Njujorku. (Wikipedia tekst o DCTV. O ovom i drugim sličnim medijima i u ovom tekstu).

Osnovana je 1972. godine i jedna je od najpoznatijih institucija ove vrste u Americi.

Od samog početka fokus ove stanice je da omogući marginalizovanim grupama i pojedincima pristup TV produkciji. Osnivači su imali na umu potencijal videa da pomogne aktivnostima usmerenim ka dobrobiti zajednice i da olakšaju komunikaciju među kulturama u etnički i rasno šarolikim susedstvima donjeg Menhetna.

Radeći sa imigrantskim grupama i community aktivistima, DCT se bavi nizom bitnih lokalnih tema: Smeštajem, zdravstvenom zaštitom, obrazovanjem, radom u teškim uslovima, upotrebom droga, nasiljem - Sve ono što je utiče na radnike i imigrantske zajednice, ali o čemu mainstream mediji retko izveštavaju.

DCT takođe organizuje medijske obrazovne programe za mlade, koji im omogućavaju da stvore svoje javne sfere i da se bave onime što njih interesuje i muči, čemu se nadaju i čega se plaše.

Jedan radio u Bretanji

2009-10-13T02:22:00.000-07:00

Još jedan primer medija građanskog društva (medija zajednice).

U srcu Bretanje, u zapadnoj Francuskoj (selo St. Nicodeme) nalazi se Radio Kreiz Breizh. Naziv radija znači "u središtu Bretanje", a smešten je u staroj školskoj zgradi. Program se emituje 24 sata na dan od 1984. godine, na potpuno nekomercijalnoj osnovi.

Subvencioniše ga oko 50 opština u regiji, kao i regionalna i državna vlast.

Postoje dve zaposlene osobe sa punim radnim vremenom i oko 10-15 volontera. Oni rade od osam ujutro do šest popodne.

Tokom večeri i noći pušta se unapred pripremljena muzika, ali ne rok i pop, već muzika iz regiona, tradicionalna francuska muzika i klasika.

Tokom podneva i popodneva emituje se glavni deo programa koji se zove "kako živimo u Bretanji".

On se sastoji od živog programa i snimljenih priloga o dešavanjima u regiji: U školama, na pijacama, izložbama, festivalima.

Ceo program je na bretonskom jeziku, odnosno na jednom od njegova četiri dijalekta.

Bitan deo programa čine i prilozi i portreti ljudi iz ove oblasti, emisije o kuvanju, sa gostima, kao i pevanje, sviranje, priče i anegdote.

Program "Kako živimo u Bretanji" izražava cilj radija: Da oslikava i promišlja, i da bude deo svakodnevne i popularne kulture, ugrožene jednoobraznom kulturom komercijalnih radio stanica.

Ceo izvorni tekst o ovoj i drugim sličnim radio stanicama u Evropi je ovde.

TV Pink

2009-10-12T02:06:00.000-07:00

Slučaj emisije "Trenutak istine" uopšte i posebno njenog prošlonedeljnog izdanja spadaju u skandalozne i uznemirujuće momente ovdašnje TV scene. Poslednjih devet godina medijski trash (ili da se pravilnije izrazim: Beskrupulozno kršnje profesionalnih normi, etičkog kodeksa i, često, par zakonskih odredbi) bio je rezervisan uglavnom za tabloidnu dnevnu štampu. Stvari se, očigledno, menjaju.

Sa TV Pink evo još jednog primera, od subote.

U ovom slučaju radi se o tabloidizaciji i estradizaciji politike. Evo kako to izgleda:

Pink - Nacionalni dnevnik 10.10.2009.

Voditelj: Subotom u Nacionalnom dnevniku predstavljamo vam Ličnost nedelje. Posle efikasne akcije policije u hapšenju osumnjičenih za bombaški napad na našu televiziju, naš izbor je ministar policije Ivica Dačić.

Spiker: Ja sam Gordana Uzelac, a ovonedeljnu ličnost bih mogla da vam predstavim kao Novak. Međutim, njegovo ime je Ivica Dačić, vama poznatiji kao ministar policije.

Ivica Dačić, ministar policije: Hteli su da mi daju ime Novak pošto sam rođen na Novu godinu, ali je moja majka ipak više volela Ivica, što ne znam odakle joj je palo na pamet.

Spiker: Sin bivšeg milicionera nije ni slutio da će biti ministar policije. Slučajnost ga je odvela u politiku, ali ipak priznaje da je oduvek hteo da se bavi javnim poslom.

Ivica Dačić, ministar policije: To me je privlačilo.

Spiker: Iako je bio najbolji student sa prosečnom ocenom 10, Ivica Dačić nije mogao da dobije sobu u Studentskom domu.

Ivica Dačić, ministar policije: Tako da sam bio ilegalac u Studentskom domu i spavao na dušeku na podu zajedno sa svojim drugovima.

Spiker: Zbog obaveza koje ima od kada je došao na mesto ministra policije, malo spava ali kako kaže, to mu ne smeta.

Ivica Dačić, ministar policije: Pa, ja se rukovodim onim poznatim sloganom da Minervina sova poleće u ponoć.

Spiker: Istrajnost mu je jedna od vrlina, a o manama ne bi baš da govori.

Ivica Dačić, ministar policije: Ima jedna pesma "Iskoristi moje mane".

Spiker: Voli da peva, ali za svoju dušu. Oni koji su ga čuli, kažu da to odlično radi.

Ivica Dačić, ministar policije: Ne mogu da pevam, nisam dovoljno plaćen. Moja omiljena pesma koju ja pevam sa svojim sinom jeste "Santa Lučija". To sam nedavno pevao, otpevao italijanskim gostima, i tako da sam dobio dosta komplimenata od ljudi iz Evropske unije što će olakšati naš put ka evropskim integracijama.

Spiker: U porodici se jedino njegov sin raduje što mu je tata ministar policije.

Ivica Dačić, ministar policije: Ćerka me bojkotuje, jer ona već uzima, neće da kupi cipele bez štiklica itd., već se nakarminisala, čak i kad se slikala za pasoš morala je da prekrsti noge i da prebaci kosu na jednu stranu.

Spiker: Kaže da su Srpkinje najlepše, ali ako bi u Srbiju došla Anđelina Džoli ponudio bi joj naše državljanstvo.

Ivica Dačić, ministar policije: Pa, ja bih voleo da što više takvih dolazi.

Iz štampanog sveta

2009-10-02T03:49:00.000-07:00

Nekoliko vesti iz sveta online i offline časopisa.

Tina Brown, čiji portal The Daily Beast dočekuje prvi rođendan sa oko tri miliona unique visitors mesečno (ali još uvek bez profita), najavila je pokretanje kniževne izdavačke delatnosti. Autori će biti saradnici portala, a zanimljivo je da će ceo ciklus izdavanja knjiga trajati mnogo kraće nego što je uobičajeno. Na taj način, trebalo bi da knjige (studije, eseji, autobigrafije) budu dostupne publici dok je interes za nekom temom još uvek aktuelan. Autori će dobijati novac za pisanje knjige unapred, a sa izdavačem će, u određenoj razmeri, deliti prihod od prodaje. Zaključujem: Gde postoje pravila i red, mogu postojati i odstupanja i inovacije. I obrnuto.

U fazi velike krize štampanih medija i pada tiraža najpoznatijih časopisa, italijansko izdanje Vanity Fair (čiji me jedan broj čeka danas, jupi!) beleži veliki uspeh i u pogledu broja prodatih primeraka i privlačenja reklama. Prelazak na nedeljno izlaženje i vešto pozicioniranje na konkretnom tržištu su tajna uspeha u ovom slučaju.

Srpsko izdanje časopisa Elle u novom broj na naslovnoj strani, umesto manekenke ili glumice, ima Ružicu Đinđić. Ovu ideju smatram originalnom i značajnom, a fotografije uz intervju i na naslovnoj strani su odlične. Ipak, iako je Ružica Đinđić po meni potencijalno jedna od najatraktivnijih sagovornica u zemlji za ovu (lifestyle) vrstu časopisa, i s pravom njeno prisustvo označeno kao ekskluzivno, razočarana sam intervjuom. Suviše je u njemu opštih i već poznatih stvari (tipa: šta mislite o učešću žena o politici? ili: šta mislite o značaju zaštite prava dece?) i suviše pristupa 'od svega po malo'.

update:

Deo intervjua prenosi B92

Tragedija u svetskim vestima

2009-09-30T02:02:00.000-07:00

Smrt Brisa Tatona (Brice Taton), divljački pretučenog u centru Beograda, izazvali su šok, tugu i osećaj sramote u Srbiji.

Takođe, ovaj događaj doveo je Beograd ponovo u svetske medije. Na slici [click] se vidi deo jutrošnjih rezultata na Google news za upit 'Belgrade'.

Još neki izveštaji:

Tragičnim događajem bave se i svi mediji u Srbiji, a ovde izdvajam tekst Petra Lukovića.

O novinskim izvorima

2009-09-24T01:46:00.000-07:00

U prethodnom broju magazin o poznatima Blic Puls stavio je TV voditeljku na naslovnu stranu, a unutar novina posvetio dve strane njenoj privatnoj situaciji, uključujući i njenu izjavu na tu temu.

U najnovijem broju javila se voditeljka i rekla da nije dala nikakav zvaničan intervju, već je glavni urednik iskoristio njihovu neformalnu konverzaciju za ovaj tekst.

Urednik je ispravlja rečima da u pitanju nije intervju, već izjava, što je 'drugi novinarski žanr', i još dodaje:

"...Tačno je da nije u pitanju zvanična izjava, ali pošto nisam tražio mišljenje Ministarstva spoljnih poslova, već razgovor sa popularnom voditeljkom ne vidim šta bi tu trebalo da bude zvanično. Tačno je i da sam neformalni razgovor pretočio u izjavu, ali ni tu ne vidim ništa sporno, jer od Gutenberga naovamo opšte je poznato da sa novinarima nema neformalnih razgovora. Svi razgovori su uvek u službi čitalaca..."

Razmišljanje glavnog urednika, koji je i sam spreman da daje novinarske lekcije, vrlo je zanimljivo.

Najpre: Odakle to da se samo od Ministarstva spoljnih poslova (ili bilo koga sličnog) uzimaju zvanično izjave? Neko vam je izjavu za novine dao ili nije dao, bez obzira čime se bavio.

Druga tvrdnja, da je 'opšte poznato' da sa 'novinarima nema neformalnih razgovora' takođe je problematična.

Odnos sa novinskim izvorima je kompleksna tema, a pitanje šta je od onoga što od svog izvora čujete za objavljivanje, a šta ne, još više.

Najčešća podela je na izjave on the record (za objavljivanje, pod imenom davaoca izjave) i off the record (nije za objavljivanje).

Međutim, neki mediji, na primer Washington Post, ovo su razvili još više, i kod njih postoje četiri kategorije:

- On the record

- On background, or not for attribution

- Deep background

- Off the record

Šta tačno koja od njih znači, onaj koga interesuje može proveriti ovde.

Dakle, ne bih ulazila u odnos voditeljke, novina o poznatima i glavnog urednika, i da li je u konkretnom slučaju jasno naglašeno da li se nešto i šta iz neformalnog razgovora može navesti u ovim novinama, ali činjenica da je svaka stvar koju novinar od nekoga čuje za novine jednostavno nije tačna.

Mediji kojima se veruje

2009-09-22T02:53:00.000-07:00

Jedan običan blog post koji sam pročitala juče podseti me na jednu od stvari koji iz nepoznatih razloga ne postoje u našem novinarstvu i medijima.

To je full disclosure (kako bi se to kod nas prevelo? 'Potpuno otkrivanje' mi je previše višesmisleno..Neki predlog?)

Full disclosure in media refers to disclosing the interests of the writer which may bear on the subject being written about, for example, if the writer has worked with an interview subject in the past.

Kod nas se ovakva informacija nikada ne daje.

Te tako čitate o 'fantastičnoj' knjizi, iako je autor kritičarev kum, ili saznajete o 'posebno kvalitetnim proizvodima' nekog preduzeća iako je novinar u isto vreme i PR te kompanije, o harizmi nekog lokalnog političara od novinara koji je član iste partije/sestrić ili već nešto slično.

Potencijalni sukob interesa nije jedini povod za davanje dodatnih informacija.

To može biti i način način na koji je intervju rađen. Recimo, da li je on napravljen uživo, telefonom ili putem e-maila.

A evo i jednog šaljivog primera za full disclosure.

Pitanje transparentnosti ne tiče se, naravno, samo medija, već i načina funkcionisanja javnih institucija, rada političara i td. Ipak, kako je rad medija povezan sa svim sferama života, pozitivne promene u njima (od kojih bi ovo bila samo jedna), moge bi pozitivno uticati na podizanje svesti o značaju transparentnosti u radu.

Photo credit

BlogOpen na e-tv

2009-09-18T06:07:00.001-07:00

Sa malim zakašnjenjem, evo priloga e-tv posvećnog BlogOpenu-u održanom u Nišu.

IT događaji, osim što su sve opisali i analizirali, postavili su sve .ppt prezentacije na jednom mestu. Moja prezentacija o medijima građanskog društva je i ovde.

Robna kuća pop fenomena

2009-09-15T03:48:00.001-07:00

Sećam se kad su se doajeni srpskog novinarstva hvalili kako su pre rata pisali za hrvatske časopise (koji su, u principu, uvek bili bolji od srpskih). Eto, skoro dve decenije kasnije, mogu i ja da kažem da sam se se pridružila toj ekipi, što mi je (ekipa) manje bitno, ali je mogućnost regionalnog objavljivanja definitivno dobra vest.

U novom broju zagrebačkog Plana B je moj tekst o dokumentarnoj seriji "Robna kuća" (RTS) o pop fenomenima bivše Jugoslavije.

Evo kratke ilustracije teksta:

Serija ima sentimentalni ton, ali analitičan pristup, što je čini istovremeno prijatnom za gledanje i korisnom za shvatanje događaja i ličnosti koje su obeležile popkulturni život SFRJ. Autori uspevaju da izbegnu i hvalospeve i preoštru kritiku. Pojave i njihovi protagonisti su predmet analize ljudi sa različitim stavovima i šarolikim sećanjima, a njihova mišljenja, ukrštena, daju efekat prihvatanja prošlosti takvom kakva je bila, sa svim svetlim i tamnim stranama, i blagom nostalgijom, ali i ironijom.

Ostatak je u štampanom izdanju, ako znate kako do njega da dođete.

Septembarsko izdanje

2009-09-14T03:38:00.000-07:00

The September Issue, dokumentarni film o američkom modnom magazinu Vogue i njegovoj glavnoj urednici (i poznatoj bitch) tokom više od dve decenije, Anni Wintour (Ana Vintur) postao je hit čim je počeo da se prikazuje.

O filmu i Ani, koja je poslužila i kao inspiracija za igrani film "Đavo nosi Pradu", ovih nedelja pisali su svi.

Meni je zanimljiv tekst Tine Brown, druge superzvezde britanskih i američkih medija - nekada časopisa, danas online magazina The Daily Beast. Ona piše:

Hand it to Vogue’s fêted dominatrix Anna Wintour. She took the lemons and made them into lemonade. Only three months ago, she was having to endure the nasty, rattling drip of negative press. Vogue’s ad pages were cratering. The collapse of the economy made her glossy, aloof brand look suddenly dated. (...) So she took a big, bold gamble. She allowed the documentary director R.J. Cutler’s movie cameras behind the closed doors of Vogue’s offices in Times Square. It was a gamble, because few subjects of documentaries and reality-TV shows ever like what comes out at the end. The subject loses control as soon as all that random footage is filtered and shaped in the cutting room from the director’s beady point of view. Wintour’s computation—which was shrewd—was that after living through (and pretending to love) Meryl Streep’s queen bitch parody of her in The Devil Wears Prada, she had nothing to lose.

Za uspeh je, definitivno, potrebna i hrabrost.

Nadam se da ovaj film stiže i u naše bioskope.

Cafebabel.com

2009-09-11T02:02:00.000-07:00

Jedan od primera medija građanskog društva na internetu koji sam pomenula na BlogOpenu je primer koji navodi studija Evropskog parlamenta: Cafebabel.

Ovaj portal, koji sebe definiše kao "the first pan-European online newsmagazine", svoj sadržaj objavljuje na šest jezika (engleskom, španskom, francuskom, nemačkom, italijanskom i poljskom). Sedište je u Parizu, a postoji još 20 lokalnih timova u gradovima Evrope. Uključeno je više od 450 volontera (pisanje, uređivanje, prevođenje...), a pomoć je dobio od Evropske komisije, Evropske kulturna fondacije i dr.

Knight Foundation dala im je ovog leta grant od 250 hiljada dolara za tehnički razvoj, povećanje interaktivnosti i biznis modela koji bi ovom sajtu omogućio dugoročni opstanak.

Reč donatora:

"Cafebabel.com shows the power of digital technology to start conversations," said Alberto Ibargüen, president and CEO of the John S. and James L. Knight Foundation. "It engages young, multilingual, multicultural people in finding new solutions to old problems."

Reč Cafebabel.com:

“Cafebabel.com’s 350,000 monthly visitors are a very unique audience: young, speaking several languages, well-educated, and present in all major European markets,” explains Alexandre Heully, Director of communication at Cafebabel.com. “Our challenge for 2009 will be to monetize our online community and develop targeted advertising possibilities for our partners.”

Puna informacija o ovoj saradnji je ovde.

***

Mislim da je ovo odličan primer stvaranja zanimljivog sadržaja, koji je u isto vreme i informativan i atraktivan, kao i dobar spoj donatorske pomoći sa vizijom ostvarivanja finansijske nezavisnosti. Nisam još uvek proučila kako je sve nastalo i kako su se tako organizovali i proširili, ali cela stvar deluje impozantno.

BlogOpen u Nišu je završen

2009-09-07T03:02:00.000-07:00

BlogOpen je završen, utisaka je stvarno puno. Činjenica da se blogerke i blogeri iz raznih gradova Srbije i regiona već četvrti put okupljaju, bez ikakve zvanične organizacije koja bi stajala iza njih, da se skupovi održavaju svakog puta na različitom mestu, i da spajaju predavanja i druženja, meni je fascinantna.

Postavila sam svoju prezentaciju na SlideShare, IT događaji su o svemu veoma profesionalno izvestili - rečju i slikom, a biće i snimaka i izjava na e-tv.

Živahna internet scena at its best, ja bih rekla.