Miroslav B. Dušanić: "Lyrik - Lyric - Poezija"

2009-11-14T16:32:00.001+01:00

Entwurzelt auch
und gerade deshalb
schweigend
um meinetwillen
halte ich die Türe
fest verschlossen
auf dass er mich
nicht wieder trifft
der Schmerz und
qualvoll rast
erneut

© by Barbara Hauser

Foto: © by F. Dudek - Verschlossene Tür...

2009-11-14T15:27:00.000+01:00

Liebesschwüre

Säuge mein Herz
und bewahre sein Rot
vor der Zerstörung.

Nähre meinen Mund
mit glimmender Fackel
und schmackhafter Gier.

Ich bezahle kein Pfand
für den Zauber
betonierter Liebesschwüre.

Hemmungslos
fange ich deine Küsse,
um sie zu trinken.

© by Dr. med. Angelika Demel

Bild: Günter Gohn - Callas auf warmem Rot

2009-11-14T00:41:00.001+01:00

Наталија Кнежевић - Просневање

НАТАЛИЈА КНЕЖЕВИЋ

рођ. 1985. год. (Бања Лука); основну и средњу Музичку школу Владо Милошевић похађала у класи професора Душана Шестића и Светлане Шерушкове (Москва); завршила Академију умјетности у класи професора Уроша Пешића; ПРОСНЕВАЊЕ је збирка композиција за виолину, које је она сама компоновала и изводи их на виолини истакнутог бањалучког етномузиколога Владе Милошевића.

2009-11-13T15:36:00.000+01:00

Чежња у туђини

Да ми је да не умрем у туђини
Лепе су све букве у земљи честе,
ливада свака лепа је млада,
и све реке непознате,
сви врхови што се сунцем злате,
све и где није и где јесте
поглед и нога ми ступила када.

Али кут земље на ком смо жито жели
и са кога смо цедили вина,
земља коју смо пили и јели,
чија на огњу палили дрвета,
где смо сахранили оца и сина,
као да је сва гроб прадедовска,
крваво нам је блиска и света.

У ту бих земљу хтео да легнем,
у тај крај где биљка свака,
где бубица свака болно ме дира
као жбун што на братовом гробу цвета,
као мрав што њиме мили.
Земља са које смо јели и пили,
која нам је као срце рођено јасна
и тајанственија од свемира,
хтео бих да ми гробом буде.

Десанка Максимовић

Fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA

2009-11-13T04:23:00.004+01:00

Unterwegs

Ich bin im Ich versunken und finde keinen Ausweg mehr.

© by Miroslav B. Dušanić

У пролазу

Ја сам у ја потонуо и не проналазим више излаз.

© by Miroslav B. Dušanić

Durch des Tages Hölle fließt Licht
Zerfrisst das Antlitz
Macht es zur schwarzen Ruine
Zusammengestürzt ist das Herz
Verscharrt unterm Hals

Yang Lian

НЕДАТЕ МИ
ДА ОСЕТИМ САМОЋУ

Јесен ми мисао злати
У Житу уживам већ
на годину убраном
Док у Сну подареном њему
Летим у друштву Птица

Сат ми казује
Да је Време
да кренемо страном
Која нам свиће
На Путу Повратка

И мило ми
Да нисам сам
ни кад одем
на вечни тренутак
У Жељи да Сан
Ново лето наслути

А тек Буђење
Што ми је светло
а кад осетим
тај срећни кутак
Тад ми Јутра снагу дају
К'о што некад су Мајчини скути

© by Milorad Mišo Đurđević

Videoaufnahmen: © by Miroslav B. Dušanić

СНИЈЕЖНЕ ПАХУЉИЦЕ

2009-11-12T09:44:00.018+01:00

И док још снијег не пада а зима је на корак пред нама, ови плодови украсног парковског шибља, неодољиво подсјећају на смрзнуте снијежне пахуљице или грудвице снијега које се топе.

Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA

HERBSTLANDSCHAFT

2009-11-10T09:55:00.009+01:00

Fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA

МИРОСЛАВУ

2009-11-08T10:28:00.003+01:00

ИЗГУБЉЕНИ ТРЕНУТАК

Завезане шаке
Чврсто
Стиснутим прстима
У црвенилу су знојиле

Осјећајима
Напора тешког
У грчу
Срце је хтјело да препукне

Грлом
Дах је застајао
На уснама
Није било ријечи

А хтио сам
Хтио
У свитку загрљаја
Прегршт љубави
Даривати

Збирка '' У несну Вихор''
Издавач: ''Вихор'' - 2004. године.
ISBN 99938-712-4-9

Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA

2009-11-06T09:29:00.005+01:00

РАСПЕЋЕ

О , Боже
Докле ћемо носити
Крст распећа
Помози нам
Да наша
Размеђа и раскршћа
Спајања буду
И радост
У деценије усели
Генерацијама
Које долазе

Савко Пећић Песа

(Фотографија Свети крст : Храм - Успенија Пресвете Богородице Дервента)

Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA

2009-11-04T00:17:00.010+01:00

ОД КОСОВА

На небу чуперак косе
Маглу спаја
У земљи муњом ране отвара
У славу се туга увукла
Букте њиве
У орању клас застао
Громом небо плаче
Лисица с вуком
Ширином завија

Омакла брава
Кроз врата мрак ушао
Змија воду отровала

Шупља тиква
У букву се претвара
Жаба ногу помакла
Зидом пакао измиче
А сан се сном рађа

На небу 12 беба
Анђео крила
Птићи цвркућу
А дјевојка
Косовску сабљу исукала

Из збирке,

''Са сузама жита остају''

Светосавска реч 1994.

Tekst i fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA

2009-11-02T23:23:00.001+01:00

Ich-Gespenst nur…

Das Exil hat mir den literarischen Boden entzogen. Ich wurde zwar umgepflanzt, aber ich habe mich davon nie erholt. Ich bin in der Wirklichkeit nur ein Gespenst geworden, das mit seinem Erfahrungsstoff nicht viel anfangen kann.

© by Miroslav B. Dušanić

mir o (ganz lang gesprochen)
oh dem gespenster-ich
vermeint nur geborgt zu
haben (die erinnerung) all
den schmerz (er gehört einem ganz allein)
keine leihgabe (wer würde den schon
übernehmen?)
o mir wird angst und schlecht
ums herzverrecken

© by Elsa Rieger

Artikelillustration: © by Marco Uras - "Exil",

(Hommage an Enki Bilal)

ВОШТАНИЦА ЗА ЖИВОЈИНА

2009-11-02T01:33:00.006+01:00

Недјеља, вријеме молитве.

У храму Успенија Пресвете Богородице у Дервенти за покој душе стрица твога Живојина, упалио сам воштаницу. Свјетлост која ће вјечно зрачити у душама нашим за спокој уснуле још једне душе, која тихо оде и нечујно заспа да траје.

Савко Пећић Песа

Fotografije: © by Savko PEĆIĆ PESA

2009-11-01T19:22:00.002+01:00

Diese Notiz entbehrlich

Damals war die Zeit / sagst du /sage ich /sagen alle / aber heute ist sie auch / fruchtbar und furchtbar…

© by Miroslav B. Dušanić

Лист а жут

у који угао у који кут

Родне ми груде

док Мисли луде

од Оца сад Мајци

само нама не-

знаној хајци

док јесен Љето слути

док мили Родни скути

на Лист личе

у Бит приче

враћам Потомка

и мога и твога

да угао нађе

онај препун Славља

у ткању нити нашег Православља

уз Хљеб крсни и кап вина

још ХИЉАДУ хиљада година

© by Milorad Mišo Đurđević

("годирод" Мирославу)

Photos: © by Savko Pećić PESA

2009-11-01T07:13:00.006+01:00

Лутке су побјегле у јесен ка Дорћолу а ја сам још увијек ту

Сунце се изгубило на западу, потонуло поред бетонског зида,

на мјесту потонућа израстао је огроман коров,

који су обијесни младићи разнијели по улицама Београда.

И док су они лумповали, стакла су прскала у парампарчад.

У страху, осакаћене лутке су напустиле излоге

и заогрнуте црним плаштевима побјегле ка Дорћолу.

Изиграни младићи насртали су на излоге и односили постоља

на којима су дотад стајала изрезбарена лица у дрвету,

исклесана у камену, изливена у гипсу и пластици,

а вјетар се поигравао са лишћем и перикама,

ударао их по уснама, по бедрима, и они су крварили кап по кап.

Ја сам врховима ципела гађао конзерве да бих чуо њихов звук,

расањујући су дјеловале те вибрације произведене обичним

замахом ноге. Касније сам видио звијезде ружичасте боје,

издизале су се изнад Калемегдана, освјетљавале тетовирана лица

и онда распрснуле у хиљаду свитаца, тако да је свака дјевојка

затечена на улици имала бар једну свјетлећу бубу у коси.

Из дубине асфалта допирала је пјесма измијешана с батом ципела.

Негдје далеко и сасвим тихо шумила је вода, чуо се јецај

или можда стењање разголићеног лутка, тог пластичног страшила

које је представљало рекламу производа у робној кући.

Тек тада кроз јецај, и у паузи када човјек напреже уши да би боље

распознао неартикулисане гласове, чуо сам те или боље рећи,

јавила си се, заголицала ме по табанима и испод кољена

и извукла фотографију, ону у црно-бијелој техници, на којој

сам изобличен зурио у празан простор између наших тијела.

Низ прозорско стакло просуло се мастило,

подвукло испод тепиха, излило испод врата и текло све до улице.

Млађи пролазници су пружали руке и на фасадама оближњих кућа

исписивали мени нека непозната имена, заобљавали срца

срцатија од свих срца описаних у романима и књигама поезије,

а онда се стопили у безличну масу и мирисали на буђ.

Старији су посматрали силуете на углу Кнез Михајлове и Париске,

како у хистеричном смијеху забијају клинове у вене.

Љето је остало иза наших леђа, остали су пупољци и цвјетови,

на столу поред транзистора остала су исцијепана писма,

неколико згужваних листова хартије, неоформљених реченица

и знакова интерпункције. Сунца није било више, потиснуто кишом

охладило се као кратер угашеног вулкана, и струјила је хладноћа,

и савијала је пластику свих лутака, ледила црте лица пролазника

и замрзавала их отворених уста. Смрзнуту пљувачку опсједале су

неке чудне мухе и као клизачице изводиле пируете,

а кад су се премориле, населиле су их, па и мене, да презиме.

А ја сам мислио да нећу моћи дуго да издржим кишу која натапа

тканину и ноћ у којој не видим боју очију и израз твог лица,

и да сам ја једна од оних животиња које црпе живот од сунца,

и ако оно не изроне на површину да бих се претворио у пацова,

оног црног што се налази на свим периферијама и подземљима

већих градова, оног гојазног, исхрањеним људским тијелом.

© by Miroslav B. Dušanić

© by Goran Despotovski - Mumbled (2007)

BIOGRAPHY

Goran Despotovski was born on August 13 th 1972 in Vrsac. In 1995 he graduated from the College for Visual and Applied Arts in Belgrade. In 1999 Despotovski graduated in Painting Art from the Academy of Arts in Novi Sad where he also received his MA in 2003, studying with Professor Dusan Todorovic. Since 1999 he has been a member of the associations of visual artists of Vojvodina and Serbia - ULUV and ULUS. He has been an associate of the Centre for Contemporary Culture Konkordija in Vrsac since 2002, and Assistant Professor at the Academy of Arts in Novi Sad – Section Painting since 2004.

2009-11-01T02:41:00.002+01:00

КЊИГЕ СНОВА: НИКАДА НЕЋЕ БИТИ
ОНО ШТО НИЈЕ САЊАНО

Можда сам се управо у сну и након буђења
највише приближио сабластима,
стигавши до међе свога даха, духа,
до погашених лампи девојака
које стрпљиво чекају анђела и стрелца,
анђела да упали лампу,
стрелца да нанишани у погрешну мету
да би на право место погодио?
(краћи извод)

Мирослав Лукић

"Ljudi - figure - lutke su zaustavjene u konfuznom i dementnom stanju u prekinutoj radnji i činu koji iz prošlosti emituje kolektivno upozorenje. Ovi radovi alegorijski i simbolični nagone gledaoca da se sa njima identifikuje i preispita sopstveno mesto u društvu, koje je u permanentnoj krizi na globalnom planu, i čije vrednosti su često izopačene."

2009-10-31T17:39:00.009+01:00

1000. Post

Zu diesem kleinen Jubiläum präsentiere ich eine Übersetzung ins Spanische in einem chilenischem Blog

Eine nette Geste und große Überraschung machte mir Frau Rocío L'Amar mit der Veröffentlichung des Gedichtes Ich-Gespenst

YO FANTASMA --

A Life (apilado una montaña de los sueños)
como una inclinación fuera de circuito
Una extraña canción (por ejemplo, en los cafés de Tokio,
por Meiko Kaji)
o (un poema de Eliot, como lo es, lo sé
no más, pero el vacío impresionado:
Somos los hombres huecos
Somos los hombres de peluche
Apoyado en conjunto
Casco lleno de paja. ¡Ay!)
Un haz de luz (un péndulo, ir día a día
arriba y abajo)
como un cuchillo (profunda y muy real)
Un infierno (pero no al final)

© by Miroslav B. Dušanić

Meiko Kaji - Urami Bushi

2009-10-30T19:38:00.003+01:00

Облутак

-------------Васи Анђелићу

О, толико има прошлости око нас и у нама.

У влажном и видљивом или невидљивом

и пепељавом, у стварима и нама људима.

У шуморавим стаблима и облим плодовима.

У сићушним инсектима и разним животињама.

У белим крзнима или у зеленим маховинама.

Али, иако све пролази, иако чак и будућност

споро постаје садашњост и прошлост, у нама

нешто остаје као глатки камен на дну реке.

Али зашто, зашто је твој отац онако нестао?

И зашто се смрћу морало уништавати нешто

што и живи људски разговори преображавају?

А зашто је, зашто, требало тако убијати људе?

Не знам, ћутим као незналица, размишљам,

својим путем настављам људски да путујем

и ка ноћи идем овом само својом пустињом.

Као и ти пријатељу, ја сам мирни и бијели облутак,

неки облутак на дну ове наше можда црне реке.

Милан Ђорђевић

Данубиус (култна скулптура, камен, Лепенски Вир, 7. миленијум пре. н.е.)

(Sehen Sie bitte auch Skulptur!)

2009-10-30T03:09:00.004+01:00

Da sitzt etwas auf dem Papier
- Peter Handke

2009-10-28T21:12:00.003+01:00

Лутка

Имала је дјевојчица чудну лутку
њена лутка је гледала и трептала
махала и отпоздрављала
Баш тако: махала
и отпоздрављала

Доскора скакале су заједно у кревету
смијале се
и игри није било краја
А онда је неко покуцао на прозор
и лутка је остала сама

Њена пријатељица је отишла заувијек
и никад више вратити је неће
ноћ оплакана
С њеним одласком
лутка је заборавила све научене покрете

© by Miroslav B. Dušanić

2009-10-28T04:36:00.004+01:00

МОЈ ОТАЦ

Мој отац
Бразду оре
Која човека човеком рађа
И дан данас
Сунце јутри
Обданицу, тамјаном мирисним
Из три дела утканим
Све тањом нити бити
Сину ми поклања
Руком огрезлом, тежачком муком,
Рађањем мојим
Мој отац
Зрно пшенице
Злати погледом наде
Да река обалу своју нађе
Доласком заслуженим
На праг поклоњења.
Тешке ли су, оче
Спознаје наше
Олистале извором, коријеном
Неисказане гласом
А исте Мишљу.
Због тебе, мили мој,
Зоре ми руде осмехом кћерке
Надахнућем сина
Миомирисима предања
Кад се будемо срели
Пред Њим
Да будемо исто ницање
Браздом коју и дан данас
Јутриш мноме.

© by Milorad Mišo Đurđević

("годирод" Мирославу)

(jedna od rijetkih fotografija iz mog djetinjstva, ovdje sam ja sa mojim roditeljima, fotografija je iz 1962. god. i najvjerovatnije je djelo lokalnog fotografa Milinka Bećarevića iz Donjih Cerana)

2009-10-27T19:05:00.003+01:00

Ich-Gespenst

Ein Leben (ein Berg aufgestapelter Träume)
wie ein ausgebogener Kreislauf
Ein seltsamer Song (z.B. der in den Cafés von Tokio
von Meiko Kaji)
oder ein Gedicht von Eliot (wie es heißt, ich weiß es
nicht mehr, aber die Leere beeindruckt:
We are the hollow men
We are the stuffed men
Leaning together
Headpiece filled with straw. Alas!)
Ein Lichtstrahl (ein Pendel, geht Tag für Tag
auf und ab)
wie ein Messerstich (tief und durchaus real)
Eine Hölle (doch noch nicht am Ende)

© by Miroslav B. Dušanić

Alfred Kubin - Das Pendel [Facsimile nach einer getönten Federzeichnung aus: Hans von Weber Mappe, Blatt 4; 1903]

2009-10-27T14:50:00.001+01:00

Literaturwettbewerbs

Leider sind Sie mit über 35 Jahren zu alt, um an (diesen) Wettbewerben teilzunehmen. Da hilft nur: zur Preisverleihung die Nichte oder den Neffen bzw. die Großnichte oder den Großneffen bzw. die Urgroßnichte oder den Urgroßneffen schicken und anschließend halbe-halbe machen

2009-10-25T17:52:00.005+01:00

verfängt

in die Nacht verbannt
mein Blick herumwirbelnd und verängstigt
erstarrt tief ins Dunkel
und mehr
und noch mehr entfremdet
er wird nur das einfache Sein im Nachtlager
ein eingepresster Fluchtpunkt
nicht mehr zurückholend aus dem tödlichen Spiel
nicht mehr
das Vergangene ist zu weit ausgestreckt
das Vergangene zieht ihn ins Grab hinein

© by Miroslav B. Dušanić

Photo ( Experimental): © by Franco Donaggio

diesmal ist es kein spiel

verfängt sich dein blick
in der nacht
wirbeln gedanken
auf meinem nachtlager
unruhig im dunkel
der erinnerung zeitlos
bleibt das reiben
an möglichkeiten
und verpassten fluchten
doch eines tages
bist du vergangen
für immer

by © k.m. (claire.delalune)

2009-10-24T11:05:00.004+02:00

Нека ти је вјечнаја памјат!

PESMA TUŽNA

Jedna suza
kliznula je
brazdom dubokom
starice
preorane zemlje
Daleke a rodne
kad smanjio se rod
za jedne ruke gorštaka
Razmiču se brazde
zemlja hraniteljka
telom se hrani
čeda svog
A u tuđini utrnuloj
druga suza pada
kao grumen zemlje
koji dalek
ne može da baci
na kovčeg

© by Todora Škoro

2009-10-23T11:00:00.002+02:00

Жеља

Мајко покажи ми лице
да видим Српску
да видим
ту избраздану њиву
да застанем
да ногама пропаднем
у ту земљу
у то блато
живо блато
и замрем спокојно
на твом челу

© by Miroslav B. Dušanić

Photo: Moja majka