shtikla

Nostalgija...opet

2009-07-09T11:06:00.006+02:00

Moj brat i ja smo bili srećna deca. To ne znači da sada nismo srećni sa svojim životima, nego nekako naročito ističe naše detinjstvo. Živeli smo u Kraljevu, u kući sa dvorištem. Tek sada kad više ne živim tamo i kad ne idem tako često (više od godinu dana nisam bila) shvatam koliko je ta kuća velika i koliko je to dvorište super. Ja ne volim to što živim u stanu, osećam se skučeno, iako je stan velik. Dakle, ta kuća i to dvorište su raj. Niko u ulici nije imao sređeno dvorište sem nas, pa je to bilo malo igralište. Igračke smo držali ispod babine terase (deda i baba su živeli u prizemlju, a mi na spratu), a kad smo malo porasli, omiljena zabava nam je bila ulaženje u kuću preko terase. Istina, ja sam ulazila i kroz prozor od podruma i kroz prozor od slavske sobe, ali samo kad zaboravim ključ a moram hitno u wc. Leti su dolazili brat i sestra od tetke, pa smo svi četvoro pravili cirkus po kući. Uvek nas je čuvala baba, nismo išli u obdanište, imali smo ga kod kuće. Baba k'o baba... uvek malo na kraju živaca kad treba da se skupe sva deca za sto i nahrane. Nije volela kada donesemo neku životinju u dvorište, pa je ista nestajala već sutra dan, pod izgovorom da je pobegla. Nikad nam nije bilo jasno kako to životinje beže samo iz našeg dvorišta i nikad ih više nigde ne vidimo. Baba je umrla prošle godine i tada sam prvi put primetila koliko smo svi četvoro odrasli ljudi i nekako daleko.
Voleli smo da gledamo Brus Lijeve filmove u bioskopu. Tada je još postojao bioskop Ibar. Posle filma je moj brat danima vežbao po kući, pa smo oboje bili modri. Sećam se večeri kad je sam skinuo pomoćne točkiće sa bicikla i provozao krug po dvorištu, kao da je pre toga odvezao kilometre. Imao je te neke dobre pundravce koji mu nisu dali mira. Mene je oduvek zanimala muzika i besomučno skakanje po kući. Uveče, kad legnemo da spavamo, pevali smo. Ja pevam neku pesmu u "mm mmm m mmmmmmm" fazonu a on treba da pogodi koja je. Onda kad pogodi, on pev,a a ja pogađam šta peva. Umelo je da potraje dugo u noć. Leti smo imali veliki bazen na terasi. Svi četvoro smo "vrteli vodu" u bazenu. Idemo u krug dok nam se ne zavrti u glavi, a onda se pustimo i voda nas nosi. Po nekad smo se zaletali sa stepenica i skakali. Pravo je čudo šta sve četvoro dece mogu da smisle kad imaju na raspolaganju 3000 litara vode.
Svi smo vozili bicikle. Čekali smo da se deda vrati s posla pa da nas vodi na "livadicu". Sada kad pokušam da se setim tačnog mesta, ne polazi mi za rukom. Znam da se išlo dugo, i sećam se početka puta, ali kraja nikako. Samo trave na sve strane. Voleli smo i da idemo na atletski stadion kad nema tretninga, pa da se trkamo. Kasnije smo trenirali atletiku i to je bilo moje poslednje vreme provedeno u Kraljevu. Bilo je baš dobro. Još uvek se sećam dana kada sam vratila opremu i prestala da treniram, jer sam bila sigurna da ću se upisato i Dizajnersku i odseliti. Ne znam kako, ali sam znala. Ili sam prosto to toliko želela.
Moj brat sada ima sina, Luku, koji ima 2 godine. Luka je ovih dana u Kraljevu i verovatno trčka po dvorištu kao što smo i mi nekad radili. Još je mali da bi se se peo na babinu terasu, ali verujem da će i to sam naći kad dođe vreme. Naša dečija soba se nije mnogo promenila. Umesto kreveta su ubačena dva kauča. Nema više postera Majkla Džordana i Čarlsa Barklija, ali ormani su i dalje isti i čini mi se da u njima još uvek stoje naše dečije pantalone i majice. Čak stoje i kasete na policama, sa muzikom koju sam tada snimala.
Nešto me danas uhvatila nostalgija. Ide mi se kući...da se jurim sa Lukom po dvorištu.

I bi potop...

2009-07-08T16:41:00.004+02:00

Kampovanje u Srbiji

2009-07-08T13:51:00.002+02:00

Kad smo bili mali, kampovali smo na moru. To nam je bio najlepši doživljaj u toku godine. Spremali smo se čim se otopi prvi sneg, stalno mislili šta da ponesemo, spakujemo. Nekoliko godina za redom smo kampovali u Orebiću, na Pelješcu. Još uvek imam šator i ostalu opremu, ali sad više nemam s kim. Nekako su ljudi postali preveliki komformisti pa ne vole bube i zrikavce, cimanje im je i naporno...i sve ostalo što upotrebe kao izgovor. A ima nešto u tom spavanju na zemlji u vrećama, buđenju u sred noći zbog raznih nepoznatih zvukova i ustajanju u svitanje. Malo sam istraživala po netu pa naiđoh na link - Kampovi u Srbiji. Ima zanimljivih stvari, pa eto, možda odlučite da posetite neko jezero ovog leta. Meni je nešto zanimljiva Bela Crkva. Nikad nisam bila, a nije daleko.

Dva dobra oblaka :))))))

2009-07-07T12:07:00.003+02:00

Nešto lepo pred vikend

2009-07-03T11:32:00.000+02:00

I kad si pokraj mene ti, znam da mogu napraviti sve

2009-07-01T16:41:00.002+02:00

Bila sam jako mala kada je ova pesma bila hit i vrtela se po radio stanicama. Jedna od onih za dobro raspoloženje i osmeh na licu :)

Nestrpljenje

2009-07-01T10:11:00.003+02:00

Imam neku nervozu u stomaku od jutros. Znam od čega je, ali mi to ne pomaže. Sela sam na bicikl i dovezla se do posla za nešto više od sedam minuta. (Mama, ako čitaš ovo, ne brini, nije bilo nikog na biciklističkoj stazi ;)) Ni to mi nije pomoglo. Možda da mi je posao tri puta dalje nego što jeste, imalo bi nekog efekta. Znate kako vam je sve ubrzano kad vas radi panika i nervoza? Nekako vam se čini da vreme prolazi previše sporo, a da vi tutnjite kroz minute. Muka koja nema kraja. Onda mi je sinulo u glavi - Travelling Without Moving. To je taj osećaj, to je taj tempo.
Danas se ovako osećam... Kada bih umela da vozim, verovatno bih sela u auto, pustila čitav opus Jamiroquai-a i sve bi došlo na svoje mesto...

Neko zove Nenada...Nenadeeee

2009-06-30T12:49:00.002+02:00

Dobrovoljno pevačko društvo je napravilo ovaj jedan album, jako davno, pre nego što su se bacili u političke vode i napravili ozbiljne karijere za ozbiljne ljude. Pre nekoliko godina sam postavila ceo album ovde na blogu, ali je u medjuvremenu ukinut server. Album se mogao kupiti u Domu omladine po nekad, ali je i on toliko dugo renoviran da je vrlo verovatno da se nigde više ne može naći. Ja ga mnogo volim. Podseća me na neka vremena kad je sve bilo jednostavno, srećno i lepo, na ono vreme života na Medaku i zvukova ulice uveče. Uvek kad čujem ovu pesmu sine mi neki smešak u duši i sve je za trenutak ok. Na žalost nikad nije napravljen spot za nju i ovo je jedino što sam mogla da nađem na netu. Dakle pesma za danas je Nedelja na Duhove i pozdrav za Nenada :)))))

Ponedeljak

2009-06-29T19:13:00.005+02:00

Ceo dan sam nekako pritajeno tužno raspoložena. Onaj osećaj kad na površini sve izgleda ok, ali negde unutra daleko, neki delić je baš nekako obično i jednostavno tužan. Za vikend sam uradila dosta toga, videla se sa prijateljima i napravila neke lepe nove kaligrafije. Trebalo bi da mi je duša puna, ali kao da nije. Došla sam s posla, neki me neizdrž napao, napravila sam play listu na Ipodu i sela na bicikl. Do gazele i nazad, jakim tempom bez stajanja. Da istresem to iz sebe. Nije bilo gužve pa sam mogla da vozim malo brže. Zanimljiva kombinacija slušati Prljavo kazalište i voziti bicikl. Nije mi do sada padalo na pamet da slušam domaću muziku dok vozim. Nekako mi teško polazi za rukom da se savladam da ne pevam, a ne mogu da zinem dok biciklam, naješću se muva. Forsirala sam tako sat vremena, a onda lagano krenula kući. I dok sam prilazila svojoj zgradi i čistila sve one mrtve muve koje su mi se zalepile na naočare muzika se već promenila, a onda mi je sve bilo jasno. Došla sam do Divljanove pesme koju mnogo volim i ne mogu da se setim tačnog trenutka kada sam je prvi put čula. Tada mi je zvučala kao sada - najlepša domaća vesela ljubavna pesma. Naravno kad ste mali poželite da vas neko iznenadi i pusti je u nekom specijalnom trenutku pa da se vi istopite... to bi se recimo zvalo romantika i postoji samo na filmu. U realnom životu je svima to, ta romantika, odstranjena operativnim putem, a i kad bi se susreli s njom ne bi umeli da je prepoznaju čak i kad bi ih ujela za dupe. Elem, nije mi niko nikad pustio ovu pesmu da me obraduje (ali ja ne gubim nadu), puštam je sama sebi kad poželim da izazovem sreću. Evo da je podelim sa svima vama, pa možda vam padne na pamet da je vi podelite sa nekim drugim i opovrgnete moju tvrdnju o iščezavanju romantike ;)

Nešto mi se danas ovo vrti

2009-06-27T13:36:00.001+02:00

Moonwalker je na kraju ipak otišao na Mesec

2009-06-26T14:13:00.002+02:00

Nisam neki fan ali da ne bude da nisam pomenula. U poslednje vreme mi je često padao na pamet ovaj film, a onda sam sinoć prebacila na CNN i zbunila se. Sećam se kad smo bili baš mali, nismo mogli da dočekamo da film izađe, a onda smo otrčali do video kluba da ga uzmemo, seli pred TV i raspametili se. Pokušavali smo da skidamo pokrete i da đuskamo, sve onako kako se deca pale kad su mala. Vreme baš brzo prođe. Ode čovek u legendu... ili je to već bio.

Alisa u zemlji cuda (by Tim Burton)

2009-06-24T21:47:00.003+02:00

Premijera filma se očekuje u martu 2010. Ono što može da se vidi za sada, dok je film u postprodukciji, su ove sličice koje izgledaju sjajno. Sad sam vam ja kao otvorila oči time što sam rekla, kao da svi njegovi filmovi nisu već sami po sebi sjajni. Kako god bilo, ja ne mogu da dočekam da vidim ovaj.

Hagakure: Book of the Samurai

2009-06-24T15:12:00.003+02:00

Koga zanima, može da skine verziju na engleskom ovde.

It's got to be perfect ili još malo nostalgije

2009-06-24T10:06:00.006+02:00

Jutros me je probudila ova pesma na radiju i dok sam pokušavala da se smestim u vreme i mesto, setih se još nekih momenata iz svog detinjstva. Kasete! Da li čuvate svoje kasete sa muzikom koju ste snimali kad ste bili mali? Ja da. Još uvek uspevam da se setim šta na kojoj ima. Silne noći sam provela sa kasetofonom u krevetu da bih snimila neki hitić. Volela sam da đuskam po sobi. To je ona savršena prednost življenja u kući - možete da pustite muziku koliko vam duša želi jako, samo što tada ne čujete kada vam mama uđe u sobu, pa nastavite da skačete kao besni. Nikad je nisam pitala, ali sada kad mislim o tome, mora da je izgledalo kriminalno smešno! Generalno, muzika mi je nekako baš bila bitna u životu. To da snimim i da imam i da mogu da slušam do besvesti. Nekako sam baš bila veselo i srećno dete. Dok sam dolazila jutros na posao setih se još nekih pesama iz tog vremena...

i naravno hit za sva vremena:

Cipiripi blok vs Eurocrem blok

2009-06-22T12:50:00.005+02:00

Ako ne pazite dobro u radnji, lako ćete se zeznuti, što kapiram da i jeste bila namera Cipiripija. Naravno kad otvorite i probade, kao nebo i zemlja, a kao što se da zaključiti i golim okom, ima ga manje nego Eurobloka. Mogu da zamislim kako je glasio brief za promenu dizajna ambalaže!

Uz kišni dan danas

2009-06-22T11:23:00.000+02:00

Novi početak

2009-06-21T14:17:00.008+02:00

Koliko puta ste u životu poželeli da nešto počnete ponovo, kao da nikad pre toga niste? Znam sigorno da vam se to desilo, svakom je. Meni se desilo juče. Čitav splet okolnosti je doveo do toga, ali najbitnija stvar je da sam dobila taj Novi početak. Prvo sam pobacala sve suvišne sitnice koje taložim po ćoškovima, napunila tri velike kese i nahranila kontejner. Onda sam pobacala sve slomljene i pokvarene stvari - neću ih nikad popraviti, da se ne lažemo. Napraviću skroz nove. Zatim sam sredila svoj radni sto, popakovala sve djindjuve u kesice, napravila neki red. Onda, kad je sve bilo na svom mestu, ili bar blizu njega, uzela sam osam ramova i našpanovala papire na njih, lepo zategla, pustila da se dobro osuše i krenula korak po korak. Pravila sam skice, što ranije nisam nikad radila. Pet godina je prošlo otkad sam poslednji put uzela četku u ruke i napisala slovo. Sada se pojavila neka predivna inspiracija i toliko toga čeka da izađe napolje. Ovaj put sam se potrudila da ne žurim. Žurba me uvek dovede do toga da sve zabrljam i onda se smorim jer ništa ne valja. Pet godina nije malo, treba razraditi prste ponovo i naterati ruke da rade ono što glava želi. Počela sam da vežbam i rezultati nisu tako loši. Vratio mi se onaj osećaj zadovoljstva i smirenosti kada prelazim rukom preko papira, onaj osećaj u vrhovima prstiju za svaku neravninu i detalj površine, ono malo savršeno nesavršenstvo. Volim miris papira, sve ono što može da se napravi od njega, a da na prvi pogled nismo ni svesni. Papir sve trpi, to znamo, ali ima tu moć da usreći čoveka. Samo pomislite...čestitke, papir za pakovanje poklona, slika ili crtež, fotografija, dobra knjiga... sve su to stvari koje usrećuju ljude a u stvari su papir. Setila sam se da sam nekada davno svoje prve kaligrafije napravila slušajući Dire Straits (naročito Romeo and Juliet, Brothers in arms, Sultans of swing...solo gitarske deonice mogu da izvrtim u glavi uvek). Ne znam ni danas koja je magija u pitanju, zašto baš to, ali radi i dalje. Kako god da ispadne na kraju, sama činjenica da možete sve ponovo i drugačije je dovoljan razlog da čovek bude srećan i stvori lepe stvari.

Reče i kolačić sreće

2009-06-19T15:32:00.002+02:00

A ako mislimo isto...pa neko od nas dvoje mora da je u pravu! :))))))))))))))

Strah od života

2009-06-19T10:05:00.005+02:00

Ovaj post posvećujem nekolicini svojih prijatelja koji će se već sami prepoznati. Ne mislim ništa loše ovim što ću napisati, naprotiv. Nadam se da će možda nekad shvatiti.

Već mesecima razmišljam o ovoj temi. Potpuno sam svesna da po nekad idem previše brzo i ono što je meni jasno ne mora da bude jasno i svima ostalima. Svesna sam i da prečesto imam neku suludu nadu i volju i ne bojim se da probam da li nešto može ili ne može pa i po cenu da budem povređena. Bar ću znati da sam probala i da ne može. Neću reći da sam hrabra, ali se sve manje plašim. Ako sam svesna da mi je do nečeg stalo onda ću dati sve od sebe za to. Ako ne uspe, ok, bar znam da sam probala i da nije uspelo. Najgori osećaj mi je kajanje "što nešto nisam", jer je to osećaj slabosti i kukavičluka kojim zapravo najviše povređujem sebe pa onda i sve ostale. Nije da to nisam uradila nikad uživotu, jesam. Baš zato se trudim da to više sebi ne dozvolim.

E, sad, često sam od svojih prijatelja čula rečenicu "to je žena mog života!" Zvuči jako i nekako definitivno. Možda je u pitanju samo moje konzervativno vaspitanje, a možda i ne, ali da bi neko bio osoba mog života morao bi da bude jedini. Ne može ih biti grupica pa kad jedan ispadne, hop, evo drugi je već tu pa je mesto popunjeno. Znam da sam preterano romantična osoba. Možda mi je to mana, jer romantike više nema. Za romantiku je potrebna hrabrost, jer danas ljudi misle da je biti romantičan zapravo isto što i biti slab. A nije. Pretpostavljam da u tom trenutku kada izgovaraju gore pomenutu rečenicu, moji prijatelji imaj moćan osećaj u duši. Ali jedna stvar me buni. Kako se na kraju ne desi ništa? Kako na kraju ta "Žena njihovog života" ode sa nekim drugim ili pati u nekom ćošku sama, a oni ostanu tužni i slomljeni sa gomilom stvari koje nisu smeli da kažu, po neki i sa prstenom koji nisu smeli da pokažu? Kako to da im je lakše da budu povređeni, a toliko se boje baš te povređenosti? Pogrešna procena? Ljubav je slepa pa ne vide dobro? Bilo ih je strah da će ispasti glupi ili ismejani ako kažu šta im je na pameti? Možda je ipak lakše pustiti da boli i reći da si hteo ali nije ti se dalo...
Ako ste već hrabri da budete sa nekim, da ušetate u nečiji život, kako odjednom ponestaje hrabrosti kad stvari postanu ozbiljne? Ja znam da reči ne koštaju ništa. Evo pišem ovaj blog već godinama i ne košta me ništa :). Ali odluke koštaju. Odluke imaju svoju cenu koja po nekad nije ni malo naivna. Ok, sve što boli mora da prođe, slažem se. Ili se čovek navikne na bol, ili bol jednostavno prestane. Ali zašto uopšte mora da počne da boli?
Još veća nebuloza je rečenica koju sam čula sinoć i koja me je zapravo i potakla da sad napišem ovaj tekst - "...ako zaista treba da budemo zajedno, život će nas već ponovo spojiti". A što vas je uopšte spojio prvi put? To me podseća na onaj vic kada se Mujo davi i moli Alaha da ga spase. Nekoliko puta naiđe čovek sa čamcem i ponudi se da ga spase, a ovaj kaže - ne hvala, mene će Alah da spase. Onda kad se udavi i ode kod Alaha da pita što ga nije spasio, ovaj mu kaže da mu je nekoliko puta slao čamac ali je on sam odbio. Pošto sam ja čovek od slika u glavi, evo kako ta situacija izgleda u mojoj režiji... Provedete sa nekim neko silno vreme, proglasite ga osobom svog života ali kad dođe do te presudne odluke da treba da počnete taj isti život vi se izmaknete, sednete pod drvo skrstenih ruku i kažete "ako zaista treba da budemo zajedno, život će nas već ponovo spojiti", namestite se udbno i čekate da taj Život naiđe i sredi šta treba. Tako sedite, sedite, sedite...u jednom trenutku počinje dupe da vam trne ali vi čekate Život. A taj Život vam ostavi tu osobu na kojoj vršite experiment "ponovnog spajanja od strane Života" tik ispred nosa, prosto ostavi vam je tu pored vas...ali ne, vi čekate da to Život sam sredi, nije do vas jer vi niste sigurni, ne zate šta da radite.

Dragi moji, mnogo vas volim, ali... Život nije živ organizam sam po sebi koji ide i upravlja ljudima i deli zadatke. To čekanje Života da vam baci direktno u krilo ono što vam pripada ne funkcioniše tako. Ako vam je jednom bacio u krila nešto, shvatite to ozbiljno, jer se to ne dešava baš tako često. Ne budite alavi i ne mislite da, ako vam je bacio jednom, baciće vam opet. Neće. Život je nešto što vam je dato da vi držite volan i upravljate, donosite odluke iza kojih ćete stati i ostati. Život je ono što vam se dešava svaki dan, što vas boli kad napravite pogrešan izbor ili što vas raduje kada napravite pravi. Mogućnost izbora, mogućnost odluke. Onaj trenutak kada vozite bicikl i onaj trenutak kada vam se rodi dete i prvi put ga držite u rukama. Ako izbegnete da živite svoj život, izbegnete sve rizike i sve moguće povređenosti duše upravo ćete povrediti sami sebe onako kako niko drugi ne može da vas povredi. Ako nemate realan i ozbiljan problem zbog kog ste se razišli sa nekim, onda je jedini problem vaša sopstvena slabost i kukavičluk koji samo vama čine gore. Kada vas žena jednom prezre zbog kukavičluka, ne postoji način da ponovo porastete u njenim očima. Ne postoji ta romantika na svetu koja će vas predstaviti divnijim i boljim od tog trenutka. Biti sa nekim jeste avantura u kojoj ste oboje. Da li znate zašto je potrebno dvoje ljudi? Zato što kad jedan padne, onaj drugi treba da ga podigne. Kad se jedan demorališe, onaj drugi ima snage i vere za dvoje. Na taj način zajednička stvar ima manje šanse da propadne.
Još jedna bitna stvar je legenda o Pravom trenutku. Pravi trenutak ne postoji samo po sebi negde u nizu vremena pa vi samo treba da ga sačekate i pokupite. On je onda kada vi kažete da jeste. Kao kada ulazite u more... ne čekate da talas padne na vas i poklopi vas, već udahnete i zaronite. To je taj trenutak sreće i uzbuđenja za koji vredi živeti. To je taj trenutak izbora koji vam Život daje, sve ostalo je vaša slobodna volja da raširite ruke i uživate...ili da sedite slomljeni i mislite kako vam se ne da i kako je život nepravedan. Ako ne probate, nećete znati da li je moglo da bude dobro, da li je moglo da bude bolje ili nije vredelo uopšte. Ostaćete u neznanju tužni.

Sada ću se zaustaviti i ostaviću vas da razmišljate. Možda još uvek nije kasno da napravite od sebe budalicu i uradite nešto sasvim romantično, a možda je dovoljno da se samo pojavite na vratima i ne kažete ništa...ko zna. Dok ne probate nećete znati. Sva sreća pa dolazi Leonard Koen 2. septembra da vam učini uslugu i kaže umesto vas sve ono čega se bojite i da pomislite, da ne biste sebi izgledali njanjavi. Kupite lepo dve karte i ne čekajte da vas život ponovo spoji...još vas čestito nije ni razdvojio, a za to sigurno ima neki jak razlog. ;)

Hitići za današnji dan

2009-06-18T10:09:00.005+02:00

Tako jednostavno kad se stavi u pesmu

2009-06-16T13:37:00.001+02:00

Promene

2009-06-16T11:04:00.002+02:00

S vremena na vreme napravimo u životu neke veće promene. Ponekad nas sticaj okolnosti natera na te promene i mi ih prihvatimo kao da su normalna pojava. To su one bezbolnije. Ima i onih na koje se nikad ne naviknemo ali naviknemo da živimo s tim. Ja se vezujem za stvari. Znam da je to zbog toga što stvari ne mogu same da odu od mene, ne treba mi nikakav psihijatar da mi to objasni, ali je kod mene to više nekako na nivou sakupljanja blaga. Znate kad deca imaju kutiju u kojoj čuvaju neke sitnice, klikere, fotke fudbalera ili gluamaca, neke sitne igračke i to. E, pa ja tih kutija imam puno. I tako ja idem kroz život kao hrčak i samo sakupljam i taložim. A onda naiđe poplava i sve odnese. Dakle, promena!
Prva promena je došla nekako potpuno neprimetno. Ustala sam jedno jutro i promenila boju kose. Leto je, pa je sad vreme da bude svetlija, da mi ovaj moj maleni mozak ne prolupa po vrućini. Onda kad sam već krenula tim putem, vreme je i da je skratim. I to sam uradila posle 2 godine. Dobar je osećaj. Sem što mi je lakše da nosam glavu okolo, nekako mi je lakše i da razmišljam. E, onda je došla nova promena koju nisam birala - crk'o mi je telefon. Da razjasnimo prvo - mobilni telefon je najbolji čovekov prijatelj, a svi ostali prijatelji koje ima u životu, žive u njemu. Bez mobilnog čovek je kao napušten u pustinji. Naravno, moram malo da ironišem, jer sam u poslednje vreme počela da primećujem da svi ljudi na ulici ili kuckaju poruke ili pričaju u telefon. Niko više ništa ne vidi, a i slabo šta čuje. Kao što rekoh, vezujem se za stvari, pa mi je ovo crkavanje baš teško palo, pogotovo što nisam planirala da se bavim novim gadget-ima u svom životu. Ali ko još veruje u planove! Eto mene kako ulazim u radnju i uzimam prvi telefon koji mi je zaličio na stari. Nikad se brže i nezainteresovanije nisam odlučila, prosto sam bila čudna sama sebi, ali pomislih da je bolje da se ne pitam ništa. Uspela sam da sačuvam dobar deo brojeva i poruka tako da neki ljudi i dalje žive u mom telefonu. Ne znam da li su mi još uvek prijatelji ali tu su.
Sinoć sam došla kući i shvatila da moram da pretumbam spavaću sobu. Otkad sam se uselila u stan imam osećaj da spavam na glavačke. Naravno, osećaj je potpuno neosnovan, krevet je nov, dušek potpuno ravan, sve ok... ali meni je na glavačke. A onda sam shvatila i da mi u životu sve nekako ide na glavačke, pa sam pomislila da možda mogu bar krevet da ispravim. Tu sad ima nekih problema. Sve krupne stvari u sobi ne mogu da se iznesu napolje, što znači da mora da se manevriše na malenom prostoru. Ja nisam mnogo jaka žena, imam jedva 50kg. Krevet je veliki, bračni, dušek isto, komoda je dugačka skoro preko celog zida - onda iz 70-ih teška i sva iz jednog dela. Digla sam dušek i digla sam krevet. Onda sam zavrtela po sobi stvari jednu oko druge. Kad to napišem ovako, zvuči kao da je fenomenalno lako. Trajalo je malo jače od pola sata, jer je tepih od zida do zida i prikucan u lajsnu. Znam, znam, mogla sam da odem da vozim bicikl ili da trčim pa da se smirim, ali onda bih i dalje imala osećaj da spavam kao slepi miš. Moralo je da se desi kad tad. Ok, stvari sam razmestila, spustila krevet (malo se tresnula po glavi pri tom), spustila i dušek, vratila fioke, vrtaila TV...ali! Kablovska sad ne dobacuje do TV-a. Da, meni TV stoji u spavaćoj sobi. To je onaj koji nisam želela jako dugo pa su mi ga roditelji ipak doneli da se malo socijalizujem. Sad ga gledam samo kad želim da se uspavam, jer inače smatram da je pravo gubljenje vremena. Pošto mrzim kad mi nešto stoji u kući, a ne radi, iskopala sam drugi, duži kabl i zamenila onaj stari. Eto, još sam i naučila nešto novo! Ovo je kao menjanje sajle na kočnicama na biciklu. Nisam to nikad ranije radila, nije izgledalo teško, samo je bitno da zapamtim kako je sve stajalo, pa valjda će da proradi. Naravno, nije iz prve, ali ja ne odustajem dok ne popravim.
Negde oko ponoći bila sam već potpuno umorna i užasno gladna. Mačak je išao zamnom po kući i gunđao. Njemu se svidjalo ono spavanje na glavačke, znam. Naterala sam se da spremim večeru, ispekla gomilicu pljeskavica, najela se i otišla u krevet...u svoj novi-stari krevet i svoju novu-staru spavaću sobu, uključila TV i zaspala.
Jutros sam se probudila malkice srećnija nego ranije. Prozor i sunce su mi sa desne strane, gledam ga kako izlazi. Biće da mi je ona neka mapa u glavi sad ispravna. Dok ovo kuckam, setila sam se da sam kao mala spavala isto tako - prozor desno, sunce izlazi. Onda sam se, potpuno nenadano setila Krfa i izlazaka sunca i sobe na vrhu hotela i nekako mi je nedostajalo. U tom trenutku je Srećko prosuo moj doručak, radio sat se ugasio i ja sam shvatila da kasnim na posao, zgrabila sam torbu i odjurila napolje. Neke stvari se ipak ne menjaju.

Nedelja u botaničkoj bašti

2009-06-15T13:38:00.011+02:00

Ja - Filip Vehter

2009-06-14T21:33:00.003+02:00

Knjigica je izašla kod nas u izdanju Mladinske knjige i spada u dečiju literaturu. Ja je ne bih svrstala ni u decu ni u odrasle, jer je za sve, i velike i male. Spada u onaj zanimljivi talas minimalističkih knjiga sa porukom. Ova je naročito simpatična jer je glavni lik medved, što do sada nije bio običaj. Ako se negde sretnete sa ovom knjigom, kupite je....ulepšaće vam dan!

Dok sam gledala u nebo

2009-06-14T00:43:00.006+02:00