AGIT POP

MINISTARSTVO HAOSA

2008-08-12T02:23:00.010+02:00

...ili film koji ne želite da gledate

Ostavimo vas na 15 dana. I šta se desi? Uhapsite doktora Dabića, već zaboravite doktora Dabića...Sviđa vam se preglumljivanje Hita Ledžera u „Dark knight“? Sergej bi bolje nagazio. Poslušate glupu preporuku Agit Popa, pogledate „X files“? Agit Pop se izvinjava svima koji su nas poslušali, film je svakako grozan.
Šta se još dogodilo?
Kretenski patrljci Koštuničine vlasti batrgaju se u magazinu jasno nazvanom „Tabloid“.A tamo, opet o Čedi i LDP. Svi smo mi narkomani i bludnice.
http://www.magazin-tabloid.com/srp/clanak.php?br=160&clanak=5

I Čeda i Prokić i Milutin pa čak i članovi „mesnih i opštinskih odbora“...aman brate pa dokle? Zbog čega? Zbog naših 13 poslanika? Izgleda da to ipak nije mala brojka.
Nije mala nije mala, jer zašto bi se eksdebejaška glasila i dalje trudila da ocrne tih 5%?
Odgovor na ove dileme dolazi direktno od Goge Sekulić, koja afirmativno ili ne, pominje slogan prethodne LDP kampanje u svojoj najnovijoj „numeri“ pod nazivom „Klošar“.
http://www.youtube.com/watch?v=uIeb9VigWj4

Gordana je pohađala Petu beogradsku gimnaziju i sigurno je svesna implikacija refrena koje pevuši. Ona je gradsko dete, ne zeza se.Mora da je pratila izbore...Reci Gogo, ’el si za ili protiv?
Ako se planovi i prognoze ostvare, deo tekstova sa ovog bloga uskoro ćete čitati u hard-copy formi.Nekoliko bratskih blogova udružilo je radove pa je u planu jedno književno izdanje koje će o duhu vremena govoriti skoro kao „Normalni ljudi“ ili „Memorandum“. Znači sve o duhu vremena, ali da je ponajbolje jasno samim autorima.
Tajna je od nas skrivena, što reče premudri Kiki Lesendrić.

Pored proboja na prestižno-elitnu srpsku književnu scenu, gradski se blogeri spremaju da osvoje još jedno granično područje...Agit-Pop planira i pokretanje ženskog bloga, koji će biti otvoren i za saradnike muškog roda.
Verovali ili ne, ali adresa je spremna, zove se mistično : „Slobodna ili smrt“ i predstavlja specijalni odgovor na „Seks i grad“ ali na europski način. Gadi vam se? Pomišljate na mučne, preduge, nesnosne kadrove evropske kinematografije?
Mislite, takav će biti i „S ili S“ blog. Pribojavate se „ženskog pisma“? Lažnih kovanica „singl ali super sam“? Lažnih imena? Indirektnih aluzija na poznate i manje poznate muškarce?
Ah, ne.
„Slobodna ili smrt“ neće biti ni nalik.
Aplikacije koje primamo, i postove koje spremamo davaće koordinate. Upozorenja. Javna ismevanja. Idemo na sud, bez frke. Tako, ili nikako...
„I am an agent of chaos“, kaže svima omiljeni Džoker u filmu „Dark knight“.Postoji taj trenutak u životima svih ljudi, kada su na ivici da postanu predstavnici haosa, da se spuste na nivo na kome nikada nisu bili, da se prepuste glavnom toku...
I to je dilema Betmena, i to je dilema danas. Javno ili tajno? U miru ili uz vatromet? Krenuti sam ili povući i druge za sobom, da prave društvo? Dan ili noć?

„S ili S“ treba da predstavlja otpor. Otpor tradicionalizmu, kujni, posedovanju, menjanju, pravu tuđih roditelja da znaju sve, otpor konzervativizmu muškaraca sa tla jugoistočne Evrope.
Pod slobodom podrazumevamo pravo žene da bude ono što jeste. Pravo da se glasno smeje bez da deluje kao muškarača. Pravo da ostane do pet u kafani bez da neko pomisli da je "u akciji". Pravo da je niko ne pita „ka’će deca“. Pravo da rukovodi svojim finansijama. Pravo da ode i zbog sitnica kao što su namerno prljava kola. Pravo da neće da spava u šatorima. Pravo da joj niko ne kaže da je snob jer ne spava u šatorima. Pravo da se bavi politikom bez sumnje da je protežiraju švaleri. Pravo da svoj intelekt upotrebi i u drugim pravcima osim ka produžavanju vrste. Pravo na pravo da bira.

„Slobodna ili smrt“ ne cilja da bude feministički niti muškomrzački blog, niti patološka „potraga za prstenom“ uvijena u oblandu „ma boli me uvo“.

Tačno naslućujete. Ovakav blog može da proistekne jedino iz privatnih i niskih pobuda. Kao i svaka umetnost, ponekad i žurnalizam mora da bude „kamen u cipeli, koji žulja“ kako reče Kafka.
Svako se plaši: i onaj koji je napisao ceo album, i onaj koji je osam godina mislio da je lepota dovoljna, i onaj koji je kupovao ćumur pa video Diznilend, i onaj koji je lupio petama i rekao da je za sve ovo kriv. Svako se plaši.
Jer lična imena idu na Google. A taj pretraživač je neumoljiv, razgolićuje, teško ga je kontrolisati, taman nešto izbrišeš, opet se pojavi.A ko nema ništa, nema ni šta da izgubi. Zanimljiv momenat za pokretanje ženskog bloga.

Mnogi digniteti su u našim rukama. Menja se pozicija moći. Džoker ili Betmen? A vi?

Dilema glasi:

“Because he’s the hero Gotham deserves, but not the one it needs right now…and so we’ll hunt him, because he can take it.
Because he’s not a hero. He’s a silent guardian, a watchful protector…a dark knight.”

ili

The Joker: "You have nothing, nothing to threaten me with. Nothing to do with all your strength."

Nije kome je namenjeno već kome je suđeno

2008-07-28T17:37:00.007+02:00

A evo kako poznata pevacica Fiona Apple vidi dirljivu baladu Elvisa Kostela... Veoma zanimljiv performans

http://www.youtube.com/watch?v=EiOmhOumh-w

i tekst, za podsecanje...

I want you - Elvis Costello

I want you
You've had your fun you dont get well no more
I want you
Your fingernails go dragging down the wall
Be careful darling you might fall
I want you
I woke up and one of us was crying
I want you
You said young girl I do believe you’re dying
I want you
If you need a second opinion as you seem to do these days
You can look in my eyes and you can count the ways
I want you
Did you mean to tell me but seem to forget
I want you
Since when were you so generous and inarticulate
I want you
It’s the stupid details that my heart is breaking for
Its the way your shoulders shake and what they’re shaking for
Its knowing that she knows you now after only guessing
I want you
It’s the thought of her undressing you or you undressing
I want you
She tossed some tatty compliment your way
I want you
And you were fool enough to love it when she said
I want youI want you
The truth can’t hurt you it’s just like the dark
It scares you witless
But in time you see things clear and stark
I want you
Go on and hurt me then well let it drop
I want you
I’m afraid I won’t know where to stop
I want you
I’m not ashamed to say I cried for you
I want you
I want to know the things you did that we do too
I want you
I want to hear she pleases you more than I do
I want you
I might as well be useless for all it means to you
I want you
Did you call her name out as she held you down
I want you
Oh no my darling not with that clown
I want you
You’ve had your fun you don’t get well no more
I want you
No-one who wants you could want you more
I want you
Every night when I go off to bed and when I wake up
I want you
I want you
Im going to say it once again til I instill it
I know Im going to feel this way until you kill it
I want you
I want you

HILJADU ZATO

2008-07-20T11:09:00.002+02:00

Zašto Tijanić treba da ode

"Jasno je da bi Tijanić posle Miloševića, Mire Marković i Koštunice verno služio i Tadiću i LDP-u. Zato na prvom mestu hoćemo da promenimo sistem kroz ukidanje državne kontrole koja guši medijske slobode. Simboli te zloupotrebe su partijski komesari koje je prethodna vlast ostavila po upravnim odborima i na najvažnijim uredničkim i direktorskim funkcijama u našim medijima. Ignorisanjem njih mi ignorišemo činjenicu da se radi o ljudima koji su bili instrumenti politike koja je uništila i nas i sve oko nas. Za promene i novo vreme, potrebni su novi ljudi, a ne nove gazde koje Tijanić i svi poput njega danas traže po tek useljenim kabinetima ili u Predsedništvu."

Čedomir Jovanović, Blic 20/07.

LED

2008-07-18T15:45:00.003+02:00

AGIT POP SE ZALEDIO. DO 15. AVGUSTA.

DO TADA, ZA VAS IMAMO PREPORUKU, NA SLEPO : "I WANT TO BELIEVE", ako je film los, velicanstven plakat ostaje.

Onda. Najpretenciozniji film sezone, opet na slepo, bice "Berlin" Juliana Schabela

http://www.berlinthefilm.com/

A nama najintrigantniji "Transsiberian" Brada Andersona ( poznat po filmu "The Machinist", zbog kojeg je Kristijan Bejl smrsao 40 kg. )

Transsiberian je spijunski triler koji se ( neverovatno! ) dogadja na ovoj cuvenoj zeleznickoj ruti, a glavne uloge igraju Woody Harleson, Emily Mortimer, Ben Kingsley i divni Thomas Kretschmann, nacista iz "The Pianist", inace bivsi prvak DDR u plivanju, koji je prebegao u obecanu SR Njemacku krajem osamdesetih.

Plakat za "Transsiberian" nam kaze YOU CAN'T ESCAPE YOUR LIES.

A vi?

DANICA NN

2008-07-02T20:04:00.003+02:00

Sutra uveče, u galeriji Progres ( Knez Mihajlova 27 ), u 20h, održaće se spektakularna promocija romana "Kuća puna pukotina" autorke Danice Nikolić Nikolić.

Prenosimo impresije o ovom delu, iz pera Periše Perišića i Minje Bogavac.

Roman-hiperbola(n)

Tamo gde se anđeli boje da kroče, Danica Nikolić-Nikolić je odavno zagazila. Survala se u ponore sopstvene prošlosti i odande priziva i proziva (odluka je neopoziva) zlu kob sudbine. Raskošna u preteranosti, kontroverzna koliko i naivna, ukleta, kako samo unuka Milutina Bojića može biti, autorka u delo transponuje privatni elitizam i suprotstavlja ga populističkom žanru ljubavnog romana, porodičnu lektiru uličnom žargonu, akademizam (ef-de-u-izam) sočnim psovkama i crnom humoru, katkad dvosmislenom a često namerno vulgarnom.

U želji da šokira, ona prva biva šokirana otkrićima o samoj sebi, i upravo taj paradoksalni obrt razoružava sve potencijalne kritičare njenog misaonog i stilskog sinkretizma. Dirljivo bombastičan autoportret jedne raspričane a nedopričane, pregažene ali ne i umrle mladosti. Posle čitanja ovog apartnog pseudobiografskog romana (više bio nego pseudo) preostaje vam dilema, sročena, takođe, u autorkinom maniru: da li da se umijem ili da se ubijem?! Plakanje u međučinovima je obavezno. Maramice su, pak, neobavezne.

Zbacite sa sebe (malo)građanski kostim i uronite. Duboko. Ne zovu je tek tako (autorku, dakako): Danica-Plava grobnica.

Periša Perišić

ŽIVOT I PRIČA NA ŽICI
(recenzija ili nešto slično)

„Umetnost je autobiografija. Biser je autobiografija školjke.“
Federiko Felini

1.
Rukopis ove knjige dobila sam kao FW. Stigao je u moj inbox, bez ikakvog pratećeg pisma ili komentara. Kada sam pitala Jelenu Bogavac šta mi je to ustvari poslala, rekla je samo da je to nova knjiga Danice Danice Nikolić-Nikolić.
Od kad je izvela tu administrativnu vratolomiju s dodavanjem muževljevog prezimena, Jelena i ja smo Danu počele da oslovljavamo krajnje službeno. Punim imenom i prezimenom (not 2 say: oba prezimena!), sa sve cenzurom na mestu povlake, i značajnim dizanjem obrva. Ah, da... Vest o tome da se udala, stigla nam je istovremeno kada i knjiga poezije, s njenim imenom umesto naslova. („Hej, ženska! Cmok-cmok. Šta ima novo?“... „Ništa naročito. Samo sam se malo udala i izdala zbirčicu.“ - ?!)
Tako se manir „službenog oslovljavanja“ zapravo pretvorio u pravilno navođenje punog naslova njene zbirke. Danica Nikolić postala je Danica Nikolić na kvadrat. Postala je naslov svoje knjige. Na neki način, postala je svoja knjiga. Kraće: artefakt. Zvati je nekim friendly nadimkom, ili samo imenom, kao svaku drugu, značilo bi ne razumeti ... još gore! Značilo bi ignorisati njen jasan, razumljiv i dosledno sproveden koncept: Ja sam svoja Umetnost. Ne to što pišem, već to što živim. Pisanje je tek posledica. Pakovanje mog trajanja u trajniju, kvalitetnu ambalažu.
Moram da priznam da sam i ranije Danicu doživljavala na sličan način. Družila se i radila s Jelenom. Svraćala kod nas... Glasno se smejala. Bojila usne u sve moguće boje, ekspresivno pušila dugačke cigarete. Mnogo i zabavno pričala... Da li sam već pomenula kako se smejala? ... S mog šiparičko-srednjoškolskog aspekta, ova mi se Jelenina koleginica činila kao pokretno pozorište, dostojno svakog aplauza. Svaku sam njenu novu posetu, shvatala ko vraćanje na bis. Pa, ipak, nisam bila sigurna da li je i sama toga svesna? Odgovor je stigao u njenoj prvoj zbirci. Nekoliko godina kasnije, kada smo već bile koleginice i kad smo mogle da se pohvalimo zapaženim studentskim projektom: „Hrkanje u duetu“, na kom smo posvećeno radile tokom projekcija dosadnih filmova u maloj sali FDU-a.
Naslov: „Danica“ autorke Danice Nikolić- Nikolić na mene je već ostavio ozbiljan, umetnički dojam. Od Danice sam naučila da biti pisac ne znači samo pisati knjige i drame, već osmisliti i ono što ti piše u ličnoj karti. Pa i onda, kad se najednom zaletela u tu Dominikanu, učinilo mi se da se na svoj način bavi dramaturgijom.
I kako upravo radi na drugoj, trećoj... petoj, konačnoj ili beskonačnoj verziji svog života. Svoje drame.
Kakva je knjiga, pitala sam Jelenu. Nije rekla dobra. Nije rekla loša. Rekla je samo: „Već danima mislim na nju.“ ... Ne nju, kao knjigu. Nju – Danicu. Downloadovala sam „Kuću punu pukotina“ na desktop. A onda je, zbog nečeg, ili ni zbog čega posebno, još nedeljama nisam otvarala.

2.
Leeds, Velika Britanija. AM. Hotelska soba. Znak za zabranjeno pušenje na zidu. Protivpožarni alarm na plafonu. Moj kompjuter i ja. Sami. Hiljade kilometara daleko od kuće... Gledam ja njega, gleda on mene. A onda, kao da mi se osmehne. Zapravo, kao da se nasmeje, na onaj Danin, glasno-zarazni način.
I ja napokon kliknem po ikonici koja mi već neko vreme stoji na desktopu. „KUCA. doc“. Open.
Knjigu sam pročitala u dahu.
Knjiga me ostavila bez daha.
Ne znam kada sam zapalila prvu cigaretu. Ne znam kako je protekla, ni kuda otekla ta bez-disanja noć. U svitanje, nešto je u mojoj sobi zapištalo. Budilnik! Zar već? ...
Još nisam uspela ni da se okrenem, kad su na vrata nahrupili vatrogasci.
Nevešto (strani jezik je uvek- strani) pokušala sam da im objasnim kako nisam kriva za ni za kakav požar... Jeste, da. Možda sam popušila paklu, ali nije to... Nije ono... Radi se o tome da čitam krajnje zapaljivu literaturu! Vidite, biografija moje prijateljice stigla je do tačke usijanja... i ako biste bili tako ljubazni da sklonite taj vatrosprem i ostavite me da završim poglavlje, ja ću sama isprazniti pepeljaru i već od sutra ostaviti duvan... „How yes no.“ ... Strani jezik je, kao što rekoh, strani, a Englezi uopšte nisu nice ni polite as they tend to make out.
Za doručkom, sve su oči uprte u mene. Strani jezik je ... pa, strani, i ne uspevam da se poigram rečima: roman-piroman... Zgranutim kolegama iz Evrope potrebno je podrobnije objašnjenje. Pričam o Daničinoj knjizi... mnogo i zbrkano. Zapravo, pričam o Danici. Kako je unuka velikog srpskog pisca i kako je najmlađa studentkinja ikada primljena na katedru za dramaturgiju. Kako je extremely talented person i kako je veoma i seksi i... Pričam još neke stvari, koje ovde ne navodim, da vam ne bih otkrivala radnju romana... Govorim kako sam upravo otkrila srpski „Strah od letenja“, beogradski „Seks i grad“ i karipsku Anais Nin, 3 in 1- i pričam kako se ona smeje, i pričam kakve karmine maže i... onda čujem pitanje: „To je njena autobiografija?“ ...
Pa, kažem... Da.
„Koliko godina ima ta autorka?“, pita me ozbiljno, stariji kolega. Priznat i poznat evropski dramatičar i pisac.
Hm. Koliko godina ima? ... Zapravo, ne znam. Ima devet i devedeset godina, kažem. Zavisi... Od poglavlja do poglavlja. U svakom slučaju, Danica je mlada.
Kažem to, više u smislu, da je Danica od onih što će i u devedesetoj ostati mlade... „Ako je tako, zar nije malo prerano za njene memoare?“ ...
Nismo se razumeli. Strani jezik je... u ovom slučaju dobar. Taj me čovek preko puta, ne bi razumeo ni kad bi pričali u 100% beogradskom žargonu.
Odjednom to shvatam. Prećutim odgovor.
Ko odlučuje o tome kada je pravo vreme za memoare?! To negde piše? Postoji takvo pravilo?... I ko je uostalom iscrtao granicu između memoara i beletristike? Fikcije i autobiografije?! ... Zar nije sve ikad napisano, takođe, svojevrsna autobiografija pisca? Zar se uopšte može pisati o nekom drugom?! Nečemu drugom?! Nečem što nema veze sa Ja, što nema nikakve veze s ličnim iskustvom? Nečem što nas se ne tiče, dakle, nečemu o čemu nemamo pojma?
Naravno da može.
Može i tako da se piše. Pitanje je samo: ko to može da čita?

3.
Razgovaram s Jelenom. Kažem joj: stvarno, i ja danima mislim na Danicu. Razgovaram i s drugim ljudima... Kad se povede priča o „ženskom rukopisu“, „ženskom pismu“, „ženskom pisanju u Srba“ i „najznačajnijim ovdašnjim piskinjama“, nikad ne propuštam da pomenem Danicu Nikolić, na kvadrat.
Uvek upadam u istu zamku, pa pričajući o njenoj knjizi, uhvatim sebe kako pričam o njoj... „Kuća puna pukotina“ za mene je neodvojiva od njenog napuklog smejanja, boje njenog ruža, njenog imena, tačnije: administrativne vratolomije i njene vratolomno-srcolomne biografije, svih njenih adresa, njene lude hrabrosti... I to je u redu.
Nije u redu to što se o nekim piscima (i spisateljicama, svakako) može pričati i drugačije. Nije u redu to što uopšte pričamo o njima, kada nam za to nisu dali nikakvog povoda. Zašto se bavimo onima, koji se ne bave sobom?
Šta tu ima?! Beline između redova. Slova u logičnom poretku. Sasvim bez strasti. Prosto: slova – kojima ništa ne piše. Ni na stranom, ni na domaćem... ni na jednom jeziku.
Kad pričam o Danici, zapravo pričam o pisanju. Hodam po liniji: život – priča, a ta je linija u njenom slučaju žica, stotinu metara visoko od zemlje. Hiljade kilometara daleko od kuće... I nema sigurnosne mreže. Nema povratne karte. Nema suflera, nema šminkerke, nema dramaturga ni reditelja.
Upoznajte Danicu! Njen život i priču... Divnu, uzbudljivu Danicu: pokretno pozorište.

4.
Važno upozorenje: ova knjiga sadrži ekstremno zapaljive sadržaje. Nemojte je čitati u blizini protivpožarnih alarma i u prostorijama u kojima je zabranjeno pušenje. Čuvajte je van domašaja otvorenog plamena. Autorka, izdavač ni recenzenti ne snose ogovornost za moguće posledice i neće vam nadoknaditi materijalnu, intelektualnu kao ni emotivnu štetu nastalu u slučaju požara.

Milena Minja Bogavac
DMS

IMPERIJA UVEK UZVRAĆA UDARAC

2008-06-20T23:36:00.004+02:00

"Pobedio je istorijski, vekovni fanatizam koji Turci imaju, a ne ovaj, posleratni…"

Saša Ćurčić, u studiju RTS, posle utakmice Hrvatska - Turska

( u napetom meču, Turska reprezentacija je, na penale, izvojevala pobedu )

(S)KERI MUVI

2008-06-18T19:49:00.008+02:00

Gledala sam svaku epizodu serije „Seks i grad“, iako mi se nikada nije posebno dopadala.
Ali isto je i sa filmovima o „Indijani Džonsu“ ili životom u Srbiji.
Grozno je, ponekad nepodnošljivo, i blam, ali ostanete do kraja.
Ja sam, inače, osoba koja kupuje cipele i voli cipele, ali skoro nikada ne govori o tome. Ne shvatam ni koji je razlog „priče o seksu“ ili „priče o cipelama“. Idi, jebi se. Idi, kupi cipele. Idi, uradi nešto.

Kad malo bolje razmislim, možda je to u stvari ista priča. Možda su cipele samo sinonim za seks, tako da posle direktnog razgovora o seksu, dolazi onaj indirektni. Za muškarce, materijalna dobra jesu simbol moći i produžetak penisa ali i potencije. Jahte, kuće, kola, štapovi za golf, ponekad i foto-aparati i veliki televizori imaju taj oblik...kojim se može kompenzovati ili apgrejdovati prirodni manjak.

Kakva je veza između ženskog pogleda na seks i cipela? Žene kupuju cipele da bi im noga u njima izgledala dobro, što bolje ( naravno, ako govorimo o cipelama koje se pojavljuju u seriji "S/G"). Listovi i stopalo mogu da budu triger muške erekcije. Dakle, žene kupuju seksi obuću ne bi li uzbudile i svog ali i ostale muškarce. Takođe, ako žena nosi skupu obuću, može da pošalje i poruku da je samostalna, imućna i da joj ne treba muško da bi se izdržavala ( ova poruka je, u velikom broju slučajeva, čista laž ).

Sama po sebi, kao objekat, cipela nije posebno lepa da bi se o njoj satima razgovaralo. Zato ona u stvari može biti spoljna manifestacija ženskog polnog organa. U cipelu se, takođe, nešto stavlja. Ona ima neku veličinu i anatomski oblik. I ako neko pokuša da objasni da su diskusije o cipelama u "Seks i grad" samo product placement ili podilaženje malim ženskim pasijama, meni će odmah sad da izrastu magareće uši.

Naravno, nisam ja skot. Ako neko od mojih prijatelja ima kakav problem a tiče se seksa i cipela,tu sam da posavetujem, ipak sam se nakupovala obuće u životu...a znam ponešto i o seksu, mada uvek zastupam tezu da je najbolji savetodavac onaj najobjektivniji, daš mu 15 eura nedeljno, a on je vredno studirao psihologiju ili psihijatriju, da bi pomogao takvima kao što smo mi.

Jedini trenutak u seriji „S&G“ koji mi se zaista kul je onaj kada Keri pronalazi sličnost između Zverke i Habela Gardnera, lika iz filma „Devojka koju sam voleo“, koga glumi Robert Redford, u režiji pokojnog Sidnija Polaka. Taj film, ( u originalu se zove „The way we were“, snimljen 1973. ), zbrkano napisan i skoro amaterski kadriran, kao i većina iz vremena pred bum „novog Holivuda“, dopao mi se zbog identifikacije sa glavnom junakinjom Kejti, koju igra Barbra Strejsend. Kejti i Habel su par, nikad idealan, jer je on nežni a talentovani lepotan i pisac, a ona prgava, nosata i Marksista. Na kraju se, zbog nepremostivih razlika, tužno razilaze.
Još kao sasvim mlada, našla sam sličnosti između sebe i Kejti, ne samo zbog našeg zajedničkog jevrejskog porekla, sa čime Kejti ima problema u Habelovom WASP okruženju, već i zbog ideje da je društveni aktivizam najvažnija stvar u ljudskom životu, i da ko to ne razume, nije normalan, dakle da je retard, u šta se Habel i pretvara do kraja filma.
Strejsendova, čiji lik preživljava i surovi Makartijev „lov na holivudske veštice“, ostaje nepokolebljiva, a citiranu rečenicu „Your girl is lovely,Hubble“ izgovara upravo pošto napusti štand političkog pokreta kojem u tom trenutku pripada.
Dakle, lepo je i kada se Keri u seriji „Seks i grad“ poredi sa Kejti. Obe se zovu na „C“, pa su još i „curly“, onda sve devojke pevaju dirljivu numeru iz pomenutog filma „Memories, light the corners of my mind, misty water-colored memories, of the way we were..” I tako se završi ta kao jedina kul epizoda. Zverka treba da se oženi nekom polu-glupačom, a Keri je kao divlji, neukrotivi konj.

I onda smo mi ovde kao… čekaj, stani…ali čime se bave ta Keri i sve drugarice ? Gde one žive? Kako žive? Koja su njihova stremljenja, ambicije, na koji način rade na sebi? Da li je život samo dobra tašna ili cipele? Rikverc…Pa tu nešto nije u redu.
Na početku i kraju filma “Seks i grad” ekipica se seća svojih 20 godina u Njujorku.
I onda pomislim na to da kada bih, u nekom sličnom delu opisala beogradski flešbek, producent mogao da se namrgodi i kaže „Biće nam potreban veći budžet“, misleći na pirotehniku i statiste.
Demonstracije, šerpe, lonci, pištaljke, kamenje, suzavci, razbijene glave...to je scenografija. Kad se Kerina asistentkinja oduševi Luj Viton tašnom koju od nje dobije, ta tašnica bi u beogradoj verziji cca. 1993. mogla biti zamenjena dugotrajnim mlekom, ili pak paketom uložaka sa krilcima. Kada Šarlot pokazuje novi stan na Petoj aveniji, u domaćem tumačenju njeno luksuziranje moglo da se poredi jedino sa skloništem koje moja dobra prijateljica ima u kući.
Zamislite epizodu: Februar 1999. EXT. „Keri i Šarlot se nalaze u kafiću. Keri obaveštava Šarlot da želi da napusti zemlju jer se plaši bombardovanja. Šarlot joj sprema iznenađenje i smeška se misteriozno. ENT. Odlaze do Šarlotine kuće gde se Keri malo smiruje jer se uverava da je Šarlotino sklonište zaista veliko. Samanta je već pobegla, i moli ih da se i one pokupe i dođu „preko grane“.

Mi smo sve svakako mnogo više Kejti nego što smo Keri. I imamo veće pravo da se identifikujemo sa Kejti nego što to ima Keri, a treba da budemo ponosne što je to tako.

Na planu režije i zabave, film „Seks i grad“ nije loš, zanimljivo je to da on zapravo nije „romantična komedija“, već češće romantična tragedija, što mu daje neočekivan kvalitet. Scena u kojoj Šarlot, čiji je lik dobre ali sponzoruše, korektno razvijen, grli Keri koju Zverka odbacuje tik pred oltar, potresna je, i donekle liči na sam kraj „Invazije tjelokradica“ Filipa Kaufmana. Šarlotin facijalni grč odražava čist horor te situacije- još jedna žena se ipak neće udati. Moramo da zamrzimo Zverku.

Samanta je jedina zaista OSLOBOĐENA drugarica, svesno i željno odlučuje da ostane bez partnera, koji je, iako lep i zgodan, neverovatno smara.
Upravo je Samanta najbolji razlog zbog kojeg treba pogledati film, jer ispod njene ideje da bude slobodna i najbolja sama ne leži nikakva skrivena agenda. Ona ne želi, kao Keri i Šarlot, princa na belom konju koji je, po mogućstvu, prebogat. Samanta želi slobodan seks sa velikim brojem različitih partnera, Samanta nikome ne polaže račune, ulazi u rizike, sama se izdržava i godine je ne plaše.

Famozni „stajlinzi“ su okej i zaista šik ali je skoro religiozno izgovaranje brendova u filmu zaista degutantno jer sve gubi značaj kada mu se pridaje preveliki značaj.

Evropski magazini kažu da je emancipacija o kojoj govori film „Seks i grad“ smešna. Žene starog kontinenta su uveliko izvojevale sve moguće slobode, koje su očigledno tabu u primitivnijim društvima kakva su Amerika ili Srbija. Svi snovi o slobodi i oslobađanju ostvaruju se već severnije od Horgoša: niko vas ne pita za godine, kad će deca, zašto niste u braku, da li ste lezbejka, koliko zarađujete, da li je to burma, je l’ ste stan kupili u kešu ili na kredu, kakav je to TAČNO posao kojim se bavite, zašto imate tri životinje, kad je porodični ručak, zašto retko viđate roditelje, koje ste vere, a u kojoj partiji.
Toga tamo nema, jer je zapadna Evropa najrazvijenije društvo na svetu i neka pitanja se ne postavljaju još od sedamdesetih.

Mediji u Americi su podeljeni u odnosu na kvalitet filma „Seks i grad“. Slobodarska istočna obala je donekle strožija, dok je ekipa sa Zapada, benevolentno i frivolno, kako se već tamo živi, oduševljena time kako se „drugarice i dalje vole i pomažu“.
„Njujorker“ je ženski četverac nazvao „hormonalnim Hobitima, opsednutih prstenom“ a Kerino nabrajanje brendova „ženskim odgovorom na „Američkog psiha“( knjiga Breta Istona Elisa, o mladom japiju koji je pre podne trendseter a uveče masovni ubica ).

Ovo je i očekivano, jer je Njujork do pre neku deceniju kroz kinematografiju predstavljao Skorcezeov i Šrederov "Taksista", a kao još jednu od posledica gradonačelnikovanja Rudija Đulijanija, sadašnji imidž NYC prezentuju četiri napirlitane carefree damice. Od Džarmuša do Ejdana, od "talkin' to me" do "četiri Kosmopolitena", od Daglasovog Gordona Geka iz filma "Volstrit" do Zverke...mora da ondašnjim filmofilima, koji pamte stara dobra vremena, uopšte nije lako.

Što se Srbijice tiče, možda će ovo ostvarenje doneti i poneki benefit. Neke žene će ostati lenjivice i sponzoruše, a la Šarlot, ali će pomagati drugaricu u nevolji. Druge će nastaviti da se bave ženskim pismom, ali u boljim cipelama, a la Keri ( zamislimo, na tren, Ljiljanu Habjanović u Lanvinu ). One treće će pokušati da izmire interese posla, muža i život u ne-fensi predgrađu, kao Miranda. A valjda će sve shvatiti da na neka pitanja ne moraju da odgovore, i da je muškarac važan jedino ako smo ravnopravni. Ako neke devojke, u nekoj vukojebini ili velikom gradu u Srbiji, to ukapiraju uz pomoć lika Samante, „Sex and the city, the movie“ je postigao svoj cilj.

Muškarcima ne smem da preporučim film, iako je možda bolje „upoznati neprijatelja“ i suočiti se sa ženskim očekivanjima. Ali, kako je Piter Travers iz magazina „Rolling Stone“ to divno objasnio: „Some dudes say they'd rather light their dicks on fire than endure this movie version of the ultimate in TV chickcoms.”

UMETNOST I ĆUTANJE

2008-06-12T10:38:00.002+02:00

Preporučujemo odličan intervju koji je, za e.novine, Milica Jovanović uradila sa Živkom Gvozdanićem-Erom, direktorom Muzeja savremene umetnosti Vojvodine.

Takođe,
izložba radova Živka Grozdanića Gere i Slavka Bogdanovića, nastalih u protekle tri godine, a koji se bave otkrivanjem «onih tačaka u javnom prostoru na kojima se susreću crkva i politika», biće otvorena sutra, u Magacinu, Kraljevića Marka 4

http://www.e-novine.com/sr/intervju/clanak.php?id=14504

ZAGREB 1988-2008 ili "Htjela bi da te nema, al to ne ide..."

2008-06-09T23:31:00.007+02:00

U Zagrebu sam poslednji put bila u maju, pre dvadeset godina. Glavni grad Hrvatske je bio usputna stanica na ekskurziji pred završetak osnovne škole, a krajnja destinacija su Brežice, i tamošnja škola “pobratim”…Na kratkom prolasku kroz Hrvatsku, zaustavili smo se u ZG, da pogledamo Trg i Katedralu.
Ovo je, takođe, bio I prvi organizovani školski ulazak u bilo koji verski objekat, svi osmaci su bili zajedno, i to u crkvi, a jugoslovenski društveni prostor već je počeo da smrdi na veliki povratak trima religijama, i rat koji će ubrzo, delimično i zbog toga, uslediti.
Bilo je to vreme kada ja, odrasla u slobodoumnom ateizmu, još uvek nisam znala šta znači biti “Srbin” i kada sam AP Kosovo, u tupoj glavi, vezivala za Crnu Goru, misleći da je ono neki “albanski deo Crne Gore”, pretežno zbog “Zidanja Skadra” i ostalih pesama, punih ličnih imena koja su me podsećala na ona koje je imala moja porodica u Titogradu.

Dakle, katedrala 1988.: Prisećam se kako, već na samom ulazu, vidim grupicu dečaka iz svog i susednih odeljenja, koji, gunđajući, odlaze ka centralnom oltaru. Izgleda kao da im nije drago što smo ovde, mada je napolju veoma toplo, a unutra prijatno, jer kamen “krepi i osvežava”.
Odjednom, dečaci ( podsećam da svi tada imamo četrnaest godina ), ugledaju nešto što im privuče pažnju- grob Alojzija Stepinca. Jedan od njih počinje da objašnjava ostalima ko je i šta je “zlotvor”, a drugi ga zabrinuto gledaju, negoduju, odmahuju glavama ( kao kad današnji taksisti onako, više za sebe, ali da bi započeli konverzaciju, kažu ono neodređeno “ccc majku im, šta nam rade” ).
Dečaci razmišljaju koji sekund, pa onda prvi, onaj koji je objašnjavao, pljune grob. Pridruže se i ostali, urade isto, jedan za drugim, jako brzo, pa pobegnu iz katedrale.
Na izlasku iz Zagreba, autobus zaustavlja policija, opominju profesora zato što je neko iz našeg busa gađao građane jabukama…
"Heroji" iz katedrale, su pomalo razočarani, kao da su se nadali da će neko da ih uhapsi zbog malo šlajma koje su prethodno zalepili na spomenik Stepincu, inače delo Ivana Meštrovića.

Tačno dve decenije kasnije, ponovo sam u Katedrali. Misu koja započinje naslovom Severininog novog albuma “Zdravo Marijo”, drži pop – crnac koji veoma dobro govori hrvatski jezik, i pomera ruku kao da je gay. Sve je kitnjasto i renovirano a katolička estetika i ispovedaonice su, kao u uvek, veoma seksi i navode na bludne misli.
Sumiram utiske: pop je crn i gej, što znači da modernizam, koji sve više odlikuje civilizovaniji deo hrišćanskog sveta, polako ulazi i u ove krajeve, pomislim i na Obamu, sretna sam zbog toga što će možda pobediti na tim “prelomnim” američkim izborima…
Dvadeset godina I nekoliko ratova starija, opet posmatram grob Alojzija Stepinca, ali i Stjepana Radića i Đure Basarčeka, na kome piše kako su njih dvojica ubijeni u beogradskoj skupštini, što me asocira i na grozne plakate kojima je bio oblepljen grad, sa imenom Puniše Račića, njihovog ubice.

Krajem juna, slavimo dvadesetogodišnjicu male mature.

Postoji izvestan kontekst, kroz koji bih mogla da provučem to prvo, nacionalno a dečije huliganstvo kome sam onda prisustvovala, raspad zemlje, nikada do kraja razrešenu mržnju između radikalnih Srba i ostrašćenih Hrvata, mene tada, nesvesnu stvarnosti, mene sada, političku aktivistkinju…ali svaka rečenica je višak. Vremena u kojima živimo od nas prave ljude kakve jesmo. Neko je rekao da se svaka godišnjica mature završi gadno, tužno I patetično, kao film “Jagode u grlu” Srđana Karanovića.
Za razliku od nas, dece iz centra Beograda, neki Bosanci, Albanci, Hrvati ili Srbi neće biti u prilici da prihvate ili odbiju poziv za susret sa vršnjacima. Taj poziv nikada neće stavljati u misaone pregrade, procenjivati sopstveni uspeh, frustrirati se nad kilažom ili ćelavom glavom i razmišljati o Karanoviću ili filmu “Big chill”.
Možda bi im bilo bolje da su završili na podu neke prljave kujne sa tetkicom koja podseća na Miru Banjac, nego što im je neko završio živote.
I zato, u “ovoj odvratnoj zemlji”, kako lepo tepa Ceca iz Peščanika, mi koji smo preživeli i koji smo, sa rukava, samo ležerno otresli prašinu devesetih, nemamo pravo na izgovore.

A kakav je Zagreb? Iskreno, u bivšoj Jugoslaviji postoje samo dva grada: to su Beograd i Sarajevo. Jedino u njima nema tog čudnog osećaja da je grad tu negde, iza ćoška, posle narednog trga, evo ga, još malo pa sad će... pa tako izgleda da smo se mi i Bosanci provukli, jer je je prljava autentičnost bolja od upeglane imitacije. Ipak, Zagreb je dao Štulića, Šnajdera i Krležu, i mora da ima nešto u vodi sa tamošnje česme ili u šampanjcu, koji na rubu vulkana, pije barunica Kasteli.

U sledećem tekstu: Slučaj Thompson.

STILL LOVERS?

2008-06-01T13:08:00.007+02:00

Naša omiljena Dejana Vučićević, sjajan kostimograf i divna umetnica, otvorila je novu izložbu ( o njenoj HAPPY FAMILY smo već pisali na ovom blogu http://agitpopkultura.blogspot.com/2006/12/ja-hou-ivot.html ).

Do 12. juna posetite "Tursko kupatilo" u Dušanovoj...Obavezno.

PREZENT

2008-05-29T18:35:00.006+02:00

PRE 17 GODINA, CRVENA ZVEZDA JE, U BARIJU, OSVOJILA KUP EVROPSKIH ŠAMPIONA.

U TO VREME SE, U SARAJEVSKOM NOĆNOM PROGRAMU, PRVI PUT PRIKAZIVALA SERIJA "TWIN PEAKS".

1999. NA TU TEMU SAM NAPISALA PRIČU, KOJA JE DEO ROMANA "KRALJEVSTVO",OBJAVLJENOG 2003.

PRIČA SE DOGAĐA 29.MAJA 2008., PA SAM MISLILA DA JE LEPO DA VAM JE DANAS POKLONIM.

NADAM SE DA ČITAOCI ZBOG OVOG POKLONA NEĆE BITI DEMORALISANI DA PROČITAJU MOJ SLEDEĆI ROMAN "30.FEBRUAR", KOJI ĆE SE, AKO SVE BUDE PO PLANU, U PRODAJI POJAVITI U VREME NAREDNOG SAJMA KNJIGA.

GLAVA ČETVRTA

29.maj 1991. – Sreda

“ Prostor je pun naših jauka. ( Osluškuje. ) No, navika je savršen prigušivač.
( Pogleda Estragona. ) I mene, takođe, neko drugi posmatra,govoreći:
spava, a ne zna, bolje neka spava. ( Pauza ). “

Semjuel Beket – Čekajući Godoa

Beograd

“ Srbija , Srbija, Srbija ” – čuo sam dok sam stizao na Trg, kolima koja su se jedva probijala kroz masu. Dušan je promolio glavu napolje, izašavši kroz prozor skoro do pola.
” Ustala je Srbija “ – vikao je razulareno i pokušavao da sa obe ruke pokaže po tri prsta okupljenoj “ braći ”. Teško sam se približavao Pozorištu i uskoro sam shvatio da moramo da stanemo jer je besmisleno. Ili ćemo zgaziti nekoga. Što i ne bi bilo tako loše.
“ Niko ne bi primetio” – rekao sam naglas, Dušan nije čuo i zaustavio sam auto.
On je prvi opazio Batu i Nemanju koji su, očigledno pripiti, stajali pored upaljene baklje. Skandiranje.
Dosadno.
Samo neki eho, kao “ …zda,…zda”. Kad veliki broj ljudi urla jednu istu reč, čuješ samo poslednji slog. Možda to mogu da imitiram ove godine na ispitu za glumu, kao
“ Šta ste spremili? ”
“ Masu koja skandira.” I onda počnem sa “ …ija,…ija”. Lupam, šta ću na tom prijemnom kad ću ionako pući i šta da radim i ako me prime, od čega da živim, moraću da otvorim kokice…
“ Gladan kao mećava” – kaže Bata, a Dušan ga ubeđuje da može da se kaže jedino:
“ Jede kao mećava” i dok pijanci raspredaju o pravilima srpskog jezika ja shvatam da je Nemanja nestao i da je verovatno tamo gde su oni koji se najviše lože.
“ Gladan sam u svakom slučaju, kako god hoćeš to da kažeš, kao vuk…” objašnjava Bata i dalje.
“..če,..če,…če” odjekuje ime, kao da im je sada najbolje. Napaljenje. Nemanja je okačen na spomenik Knezu, kamere ga snimaju i na trenutak pomislim na njegovog oca koji će ga videti i koji ni večeras nije mogao da se prelomi i navija za suparnički tim. On je vatreni navijač jednog drugog kluba, za koji kažu, se ne navija već se voli, i smešno mi je sve to, jer svi su isti i nema razlike, jedanaest preterano plaćenih tupana se jure po terenu a ovi manje sposobni za to im se dive, pa onda naskaču jedan na drugoga, na krkače...Čak se i ozbiljni ljudi ponekad ozbiljno raspravljaju o fudbalu, ali to nije ta priča, to je ono čiji je veći. Pokušavam da se setim za koga je moj otac navijao ali je sada već nevažno i ja sam gladan, hoću da konačno odemo na sedeljku.
“ Brate, krenuli smo? Jebote, da li shvataš da večeras počinje istorija, čoveče istorija srpskog fudbala, Srbi sine, kako smo ih napunili, a? Najjači smo !!! Jebaćemo ih, čoveče, Tuđman može da nam puši…”- Nemanja se pridružio Bati i Duletu i valjda im objašnjava šta je ovo čemu prisustvujemo. Bata s vremena na vreme vikne “ Srbija ” iako smo već dalje od mase i glupo mi je da ih pitam o vezi Srba sa timom sastavljenim od premalo onih koji se prezivaju na
“ ić ” i kakve veze sa svim tim ima Tuđman i pokušavam da ne budem toliko ciničan, dižem tri prsta i vičem nekoliko parola koje sam čuo u proteklih pola sata, onda se setim lika koji se zove Vinston Smit i shvatam da nikad neću postati iskreni fudbalski fan.
Vozim ka Novom Beogradu, automobili koji mi prolaze sa druge strane trube i ablenduju, ponekad i ja to uradim, pogotovo ako su ribe unutra, na radiju je “ prigodna” muzika “ We are the champions” i to mi je glupo, tražim kasetu… ”Sveto mesto dragi slušaoci je stadion Sveti Nikola, gledalaca preko pedeset hiljada, sudija Tulio...”
” Pazi čoveče, znaš ti kako bi im dali još tri gola da je bilo “ Bože pravde” umesto ovog sranja od himne. To bre nije NAŠA himna, kapiraš …- kaže Bata i shvatam da ne mogu više da ga slušam, prokomentarišem “ Bili su penali ” i pojačavam muziku.
“ Pa to kažem, dali bi im još tri penala da je bilo ti što spase od propasti do sad nas...”
« Jebote batice šta si nam to pustio sada, koji ti je kurac, mi bre slavimo…”- Nemanja se prvi put pobunio, valjda se trezni a meni baš odgovara muzika iz “ Twin peaks” – a, i nema šanse da popustim.
“ Ma, zaluđen je debil za seriju, ne javlja se na telefon od deset, sine da mu dođe gola Naomi, morala bi da odgleda nove Lorine doživljaje i ono da li je ćale lud i ko je Bob...”
Zna se ko je Bob, može da bude skraćenica samo od imena Slobodan, mislim u sebi.
In the darkness of future past, the magician longs to see. One chants out between two worlds, fire, walk with me.
“ Alo, Uroše bre, daj zajebi nas tog posmrtnog marša…Ma, okej evo tu smo..”
Blok 45. Ulazimo u zgradu koja se ne razlikuje od ostalih i opet “ SRBIJA” debelo ispisano na jednom zidu ali to izgleda kao da piše “ CRVIJA ” jer je neko malo pomešao latinicu i ćirilicu i sve mi je, kako kažu, groteskno…
” Uroše tamo će biti Vukan, nemoj da se svađaš opet sa njim, molim te…Znaš da je kreten i da hoće da provocira…”- kaže mi Nemanja u liftu i ja se setim Vukana još kad smo bili mali, i da je oduvek bio glup i naporan i da je kresnuo i Olju i Natašu i Sanju tek kada sam ih ja potpuno izgustirao i ostavio, da se svima hvalio kako je on meni “ skidao ribe” a ja sam oduvek znao da njih možeš da jebeš na dobar auto ili na pojavljivanje na televiziji i znam da je Vukan jadan ali sam morao da se sprdam sa Nemanjom.
“ Ma, nek me isprovocira, smrad prodani, večeras će da popije batine…” Nemanja je pritisnuo STOP na liftu i svi su me ozbiljno pogledali. Smešno.
“ Uroše, nemoj da si sujetan , mislim daj bre, pa zar zbog Nataše…Čoveče, pozvaće one ćaletove telohranitelje, nemoj da se zezamo…”
Morao sam i dalje da ih ložim. Bilo je jače od mene.
“ Nema načina da me ubedite. Ima sutra da mi se javno izvini dok bude vodio sportske vesti. Posle, ne, bolje pre, opširnog izveštaja o trijumfu našeg fudbalskog božanstva, ima da kaže “ Uroše, izvinjavam ti se što ti sve ove godine tako bezočno otimam žene u koje si zaljubljen. “ E, to će da kaže inače…”
Ponovo sam pritisnuo 17. sprat, lift je krenuo a oni su ostali sleđeni i uvereni u moju ozbiljnost i prošlo mi je kroz glavu da su ljudi u većini veoma glupi i čudno mi je da nijednom nisam pomislio na Jelenu i na njene usne dok mi čita citat iz “ Koriolana” koji bi trebao da spremim za prijemni i da je ona jedino što mi nije glupo i dosadno od svih koje poznajem i razmišljam da li smo premladi da je zaprosim.
“ Pa ‘de ste, kako je bilo na Trgiću, a? Bakljice, ludilo videla sam na TV- u “ – Dejana, Batina devojka. Vukanova sestra. Ljubi nas i čestita nam. Ne razumem, ili se pravim da ne razumem.
“ Vince, može? “
Zašto govori u deminutivima, tako je valjda uvek. Dejana i Bata su raskidali skoro, rekla mi je Nataša kad me zvala da se požali da sa Vukanom ima “ loš seks ” i da je dosadan i da priča samo o tračevima sa Nacionalne televizije i da li je Predsednik u tajnoj vezi sa nekom voditeljkom Dnevnika, i kako joj nedostaje to što sam ja toliko znao “ o knjigama” a ja sam je pitao da li bi ona došla sada kod mene da “ ima seks ” sa mnom a ona se smejala i na kraju rekla
“ Da “ i ja sam se nasmejao i rekao joj da mi je žao što je tako, a Jelena je bila tu i sve slušala i rekla mi da sam “ bezoooobrazaaan” i nešto kao “ Nemoj, jadna devojka…” i onda sam proveo dugo vremena u njoj i za to vreme sam govorio monolog, reč po reč, a Jelena se smejala a ja sam bio uveren da ću ga sigurno naučiti.
“ Okej, e drugari ajde sada dosta o fuci, hajmo malo neke lepe teme, kao prijemni ispitići, malo da se opustimo…” - Vesna, naša drugarica, ne sećam se zašto smo uopšte počeli da se družimo sa njom, ona i Dejana se valjda znaju od osnovne škole, možda je spavala sa Vukanom pa se nekako “ zapatila” a Vukan i Dejana su brat i sestra, to sam već rekao…Opuštamo se. Visoko je i lepo je vreme. Svetla grada. Romantično. Jelena. Gadim se sam sebi jer nje nema ovde i šta ću ja tamo gde nje nema ali se treniram…Još 97 sati i doći će. Dobro je, smirujem se i brojim…96…
Uključujem se i slušam. Dule, Bata i Dejana pene o politici. Verovatno nisu ni stigli da pomenu prijemne, ili sam taj detalj preskočio? Ne mogu sa njima o tome ali mi je dosadnjikavo i teram se da pokušam. Ulazi Vukan, prolazi, seda pored mene, pozdravlja me i čestita mi…Svi su potpuno ludi, nasmejem se u sebi i sretan sam što ja nisam, i što čestitam samo rođendane i Novu Godinu. I slavu, kad sam raspoložen. Usput smo od Vukija saznali i važnu informaciju o tome da je Nataša u Rimu u šopingu i da već počinje da ga gnjavi i da će najverovatnije da raskine sa njom čim se vrati.
“ Čudi me da te guši...mislim vi ste super par, ono čisto na intelektualnom nivou “, morao sam da procedim u poluglasu, on me je presekao pogledom a svi ostali su me gledali, kao da me mole da prestanem pre nego što sam počeo. I prestao sam. Stan je strašan. Regali i miljei.
“ Pazi, ovu zemlju mora da vodi neko ko je pravi Srbin. Da stane na čelo naše vojske i naredi juriš, kao kralj Petar…”
“Misliš, Aleksandar?” – ispravlja je Dušan, koji jedini kao nešto i zna o politici, a ja se opet isključujem i mislim na Koriolana. Ponavljam citat u sebi. Nemanja spava, zasluženo posle izliva na Trgu. Čudno, ali mislim da ga pomalo volim. Naivan je i mio, različito je sve to od mene…Jedan i sedamnaest. Krenuo bih ali ne mogu bez njih. Nemanju uvek vozim kući kada je pijan. Vukan je miran i priča sa Vesnom i Dušanom o tome da je za njega, hipohondra, bilo veoma korisno to što Nataša studira medicinu jer uvek zna šta mu je i da li je stvarno bolestan. I Predsednik isto tako ima visok pritisak kao i Vukan, to mu je rekla ona voditeljka sa televizije, koju Otac Nacije kara a ona se u stvari prima na Vukana...Ja više ne mogu da izdržim i kažem naglas:
“ Pa zar vi ništa ne shvatate, zar još uvek ništa ne shvatate…??? ”

Čudno im je što sam progovorio i okreću se ka meni.

“ ON, je Čerčilov sin, ovde je po naređenjima britanske i američke obaveštajne službe, da započne rat sa svima okolo i uništi Srbiju. Ljudi, oni čak i liče !!! ”
Odjednom, tišina. Ukipljeni. Čaše, cigarete i poneki džoint zaustavljeni u rukama. Friz – frejm.
Dejana razbija monotoniju : “ Nemojte da se primate, Uki nas ložucka kao i uvek, ajde Uki, nemoj da pričaš gluposti…”
Udubljujem glas i počinjem da glumim zaverenika :
“ Čuo sam od poverljivih izvora. Dedin kum je, znate već ko, i to mu je poverio na samrtničkoj postelji a meni je deka to ispričao onoga dana kada je kretao na operaciju, pred anesteziju iz koje se nikad neće probuditi…”
Trudio sam se da zvučim potreseno ali i krajnje prijateljski, kao da im poveravam svoju najintimniju tajnu. Možda su mi i oči malo zasuzile. Dobar sam. Primiće me. Jelena će biti ponosna.
Vukan se uozbiljuje.
“ Uroše, vidi, ja znam da ti hoćeš da upišeš glumu i da ništa ne radiš proteklih par meseci pa ti je zato mašta veoma bujna. Kakav bre Čerčil, nema on veze sa Jugoslavijom pre ’45... Šta pričaš? Mislim, to su osnovne stvari, to bi trebalo da znaš. Predsednik je rođen avgusta 1941. prema tome…”
“ To ti misliš..” – rekao sam kobajagi nezainteresovano.

Izraz lica mog protivnika je odavao dilemu, kao da je u tom trenutku bio ili spreman da prekine celu priču ili da se odluči da krene sa mnom do kraja. Iščekujući, posmatrao sam Nemanju koji je u uglu sobe komentarisao kako je Vukan idealna žrtva za moje “ opite na ljudima” – a Vukan, kao da se potpuno isključio vraćajući se na moj izgled, moj ton i moj stav dok sam izgovarao “ to ti misliš ”. Neko je negde nekad rekao da je ajkulama potrebna hrana ali da nema potrebe volontirati…
“ Ne, šta, kao nije se rodio ’41? Nego kad – živi već dvesta godina, ko’ Drakula.“
Vuki pokušava da bude duhovit, ne uspeva mu, svi čekaju moj potez i onda počinje, kako novosađani kažu, “ utovar “…
“Vukane, nije on rođen ranije…Nego KASNIJE…mislim da bi to mogao biti maj 1945…”- pokušavao sam da od postojećih podataka kojima sam baratao napravim kakvu – takvu konstrukciju koja može da se proguta.

“Pa da, ja sam odmah znala da je on bik a ne lav. Mislim...tvrdoglav, veran jednoj ženi već godinama…super “ – Vesna je, kao i uvek, reagovala najgluplje i opet sam morao da pogledam na sat. Još 94.
Ućutali su. Svi smo za promenu ćutali i ja sam imao vremena da još jednom prođem kroz zamke koje glupan može da mi postavi. U minutima koji slede mislim o životinjama. Ne znam zašto, ali postavio sam pitanje da li psi sanjaju? Često sam viđao pse i mačke kako se, dok spavaju, trzaju i kao da se bore ili reže na nekoga, što me podseća na neke moje trenutke kada legnem u krevet nesretan, najčešće kada se posvađam sa Jelenom ili sa svojima i onda se tokom noći pomeram i osećam kao da propadam kroz nešto...
“ E, ljudi šta mislite, da li psi i mačke sanjaju? “ – pitao sam naglas. A kao da me nisu čuli, bio sam iz druge priče, više nije bilo povratka nazad. Vikao sam i vikao, urlao DA LI PSI i MAČKE SANJAJU ??? ali se razgovor nepovratno upalio. Ljudi čuju samo ono što hoće, a ja sam stvarno želeo da priča krene u suprotnom smeru od onog u kome je počela. Sve što bih rekao ili uradio samo bi se odbilo o temu kojom su svi već bili kontaminirani. Teorija zavere, treći omiljeni srpski sport.
“ Ovako je to bilo, ako je mene lagao moj deka na samrti...i ja lažem vas. Dakle, avgust 1944. – ove podatke slabo znamo iz škole jer se ne uklapaju u istoriju kakvu žele da nam prikažu,
a istoriju , kao što znamo, pišu pobednici...” – majku mu, jak sam.
Nemanja dobacuje nešto tipa, ”Pa da da nisu komunjare pobedile ne bi se mi sada ovde bavili tim smradovima”, a Dušan komentariše i to kako bi Vukan sada verovatno radio u trafici....
Vuki se ne breca, izigrava da je iznad situacije. Pominju staru priču o tome da nas je Čerčil prodao, a ja ih ućutkujem rečenicom da je upravo u ovome što ću ispričati tajna cele te enigme.
“ Istra, toplo vreme. Čerčil je zakazao sastanak sa Titom i Šubašićem, koji je u to vreme predsednik otadžbinske vlade u egzilu. Marija ( izmišljam pravo partizansko ime, kao direktnu asocijaciju na Otpisane ), tadašnja Tiletova sekretarica je mlada i lepa žena, beograđanka koja je otišla u partizane, znate, to je tada bilo na nivou porodičnog nestašluka, kaprica.... Čim ugleda Čerčila rađa se ljubav, što kažu, na prvi pogled.”
“ Pa gde se zaljubljuje u tog debelog , daj Uroše molim te...” – Bata reaguje ali imamo i drugačiji stav :
“ Mislim, pa šta ako je debeo. On je u tom trenutku jedan od najmoćnijih ljudi na planeti... - Vesna brani Mariju, lik iz bajke. Bati nije pravo a ja nastavljam...
“Znate, to su četrdesete. On ludi pri pomisli na njenu najlonsku čarapu sa šavom, ona otkida na to što je on čovek koji odlučuje o sudbini planete i koji je pobedio Hitlera...” Ovde već preterujem. Svi reaguju, pogotovo muškarci.
“ Brate, daj pusti nas tih detalja. Jebeš sad čarapu i vremenske prilike, nego KAKO smo mi došli do ovde, do ovog sranja u kom smo...? “ - Dušan se uključuje i užasno je ozbiljan, kao da prisustvuje spiritističkoj seansi na kojoj može da dobije sve odgovore, na sva pitanja. Počeo sam da se osećam sjajno.
“ Okej, njih dvoje tu imaju aferu. Kresnu se nekoliko puta. Vinston nije pazio. Ona ostaje trudna a ostalo valjda možete da skapirate sami...”
Vukana nije dugo bilo ali očigledno da je spremio podpitanja.
“ Slušaj bre debilu, šta sereš? Šta da skapiramo. Mislim, jel’ ti shvataš da tvoja fantaziranja nemaju veze sa životom. Pa šta i da je Čerčil karao Tiletovu sekretaricu, kakve to veze ima sa nama i sa Predsednikom i sa ovom situacijom? ”
Jao, izgleda da ću morati da mu objasnim ali ne znam kako. Sad su svi očekivali nešto od mene. Počinje da me mrzi da izmišljam. Spava mi se.
“ E, ostatak priče stvarno ne mogu da vam kažem” – malo sam, kao, pokunjen. Onda kreću da mole. To je najlepši deo. Ipak, Vukan već likuje i kaže da očigledno ništa ne znam i da je bio u pravu. I onda se nešto dešava, Vukan pominje Jelenu u kontekstu kao “ glupača koju sam mogao da vodim kući kad sam hteo ”. Mnogo je pijan, suviše da bih ga tukao. Nemanja skače na njega, ja ih razdvajam, sećam se pisama koja je Vukan pisao Jeleni i pravopisnih grešaka u njima, sećam se da nije hteo da izlazi iz kuće kada je čuo da mi ih je pokazala, sećam se koliko je jadan i koliko je bilo teško njegovom ćaletu da ga zaposli na Bastilji i žao mi ga je. Ali ću sada da mu jebem mater.
“ Marija dobija dete. Sina. U vreme pobede nad fašizmom, dakle početak maja, mogao bi biti deseti maj 1945. Ona i Vinston su se u međuvremenu čuli, Marija se pitala da li je moguće da će on izdati Pokret kome je tako zdušno pripadala i pokušala je da mu objasni opasnost četničke, prosrpske opcije na ujedinjenje Jugoslavije. Vinston je počeo da razmišlja u tom pravcu. Slab na žene, kao i svi pravi muškarci, spreman je da joj učini. Ostavlja Dražu na cedilu i odlučuje se da mu partizani postanu krajnja solucija. ( Ovde nastaje opšta histerija, društvo komentariše, svako ima neku psovku na račun starog obožavatelja buldoga...) To je kraj priče za jedan vremenski period. Dete je, kao što sam rekao, jedno od prvih rođeno u slobodnoj Evropi, na dan slobode, nazvano Slobodan...”
Sati – još 92,5. Tada bitan broj. Polako krećemo ka katarzi.
“ Međutim, već pedeset pete stvari nisu onakve kakvim se Marija nadala. Njeni doskorašnji drugovi počinju čudno da se ponašaju, priča se o nekim zatvorima na ostrvima a i ona nije preterano sretna. Njoj se ide u operu, hoće da putuje po Evropi, da živi kao drugi. Čuje se sa Vinstonom i pokušava da nađe izlaz. On obezbeđuje britanski pasoš za nju i Slobodana i ona beži iz zemlje. U tom trenutku, u Britaniji i SAD počinje formiranje CMI5. ( Uh, ovo je dobro...) To je obaveštajna služba američke i britanske vlade koja radi protiv neprijatelja zapadnog sistema, oličenog u anglosaksoncima. Dakle, formira se institut CMI5 , možete shvatiti da je to kovanica sastavljena od CIA i MI5, što je Britanska obaveštajna služba. Odande je izlobirana i Crkva, za prozapadne potrebe, ali neću sada o tome...Marija počinje da radi u Institutu, međutim, početkom šezdesetih, kada je Slobodan već u pubertetu, mama biva ubijena u Češkoj. Slobodan će, kasnije, kada postane punoletan, saznati da su to učinili ruski komunistički obaveštajci. U njemu se tada rađa mržnja i odlučuje da postane savršen vojnik Instituta, da učini sve što treba za one koji su ga podigli...”
“ Dakle, za Ameriku i Britaniju...” – Dejana je frapirana.
“ Da, za njih. Već tada se interesne sfere u SFRJ dele između Rusa i Zapada a CMI5 ima odličan plan, da ono što ostaje Rusima u toj podeli naprave toliko problematičnim da tu oblast ni Rusi više ne požele.Odlučuju da proizvedu ozloglašenu regiju, koju će svi zaobilaziti i niko je neće hteti. Mesto na kome prestaje zdrava civilizacija, a počinje maligni tumor Evrope...Jasno vam je o čemu govorim...??? ”
“ Srbija” – promucao je Bata, u polušoku, izrazom lica kao da upravo doznaje kako mu rođena maloletna sestra prodaje telo za novac...
“ Da, Srbija. Nameće se pitanje, ZAŠTO i KAKO.”
“ Nameće se pitanje, kako se ta tvoja mentalna bolest zove...? “ – javlja se Vukan ali ga svi ućutkuju, a Nemanja mu, onako u poluglasu, opet zapreti batinama.
“ Pa, nije teško shvatiti. Ruje su u podeli odlučile da uzmu Srbiju, Makedoniju, Vojvodinu i Kosovo. Isplanirali su investicije i razvoj. Zapadnjacima su ostale Slovenija , Hrvatska i Bosna. Ali, Zapad želi sve...Moraju da smisle kako da ogade Rusima život, da se oni dobrovoljno odreknu ovog dela teritorije, da se recimo, na neki način stvori situacija u kojoj bi se zapadnjaci poneli kao spasioci Srbije, tako da ni Srbi više ne bi hteli sa Rusima. Planiranje detaljne podele Jugoslavije desilo se početkom osamdesetih u Njujorku, u vreme kada je Slobodan već imao lažni identitet....”
“ Tačno čoveče, on je tada radio tamo u banci...” – neko dobacuje ali ja sam u filmu i više ne glumim za druge, samo za sebe. Zaboravljam i Jelenu u ovim trenucima.
“ Lažni identitet je dobio kada je sa dvadeset godina došao u Požarevac. Odande je, po procenama Instituta, trebao da bude čovek koji će vratiti Srbiju tradiciji i time je, naravno, upropastiti. Idealno. Nađena mu je žena, kćerka nekih naših špijuna koji su radili za Engleze za vreme rata. Ona je, takođe, dobro brifovana od strane službe a lažni roditelji su isplaćeni sumom sa šest cifara u nekoj švajcarskoj banci. Napravljena je i bajka o ocu – popu koji se ubio ili slično, ovo što se sada pominje na opozicionim demonstracijama. Kao ne može on da ima lak životni put kao neki američki predsednik, moralo je tu da bude slovenske tragedije... “ Roditelji “ su imali i pravog sina, kome je takođe dat deo novca da bi ćutao. Naknadno je postao i dobar prijatelj sa svojim “ bratom ”... Organizovana su i deca, nisam baš siguran da li su njihova...”
“ Ijao, ćerka je nazvana po pravoj babi , jao super...” – Dejanica, kao tipična žena uvek se prvo brine o imenima dece. Majko mila, koliko je blesavo što poneke žene već u osnovnoj školi daju imena svojoj nerođenoj deci.
“ I ja bih mu bio prijatelj za par stotina hiljada maraka...” – Nemanja, duhoviti.
“ E, ja ne bih i sad ćeš da shvatiš zašto... Osamdeset deveta je bila idealna za početak. Naravno, za sve je napravljena uvertira već 1966. na Brionskom plenumu. DB, Vojna bezbednost, smenjivanja …Bilo je potrebno na svaki mogući način pritisnuti nas, Srbe, da bi se posle, kad dođe vreme, lakše digli …”
“ Pa nama se, za razliku od ostalih, uvek dosta lako dizao….Zato i jesu svi protiv nas. Mi i Crnogorci, najjači jebači... ” – dok ovo izgovara Vukan rukama pokazuje karakterističan pokret “ napred nazad “, pa onda skače i počinje da radi sklekove. Odvraća pažnju, priprost je, ipak smeju se, valjda reda radi.
“ On je, perfektno obučen, vođen željom za osvetom krenuo u dizanje naroda. Albanci u rudniku i Azem Vlasi su savršeno odigrali ulogu za koju su bili, kako je deda govorio, i pretplaćeni. Ali, već je tada Rusima počelo da biva sumnjivo, nisu očekivali to sve što se dešavalo... Eto, toliko znam. Znam i to da mu nikada nisu rekli čiji je sin zapravo. To bi samo ugrozilo njegovu misiju i ne bi mogao da radi to što je želeo...Da uništava, da se sveti, da menja istoriju i geografiju...”
Dušan, kao što sam rekao jedini zna nešto o nečemu ali mi se do tada ne suprotstavlja. Ipak, nije izdržao i pokušava da nađe neku logiku :
“ Vidi, Uroše, ja uopšte ne postavljam pitanje da li je to tačno ali ti mi sada zvučiš kao lik iz one knjige koju si mi dao, počeo sam da je čitam, “ Fukoovo klatno “. Tamo oni nešto kao prave paralelnu istoriju sveta... ? “
U jebote, dobro pitanje, nije glup Dule, mozak mu radi, iako je na stolu, ispred svih njih, šesti litar “ Banatskog rizlinga “. Sad ću da se čupam ponovo, zamenom teza, što zvuči ovako:
“ Dobro pitanje, Duško, lepo si to primetio. Vidiš i tu ima jedna caka. Baš pre dve
godine, kada je ta knjiga izašla kod nas, promocija je rađena sa Predsednikovim portretom iza izdavača i prevodilaca. I to su snimale sve televizije. Dakle, šta nam to govori...” – maestro sam, izbegavam odgovor i uvlačim ih u potpuno drugu priču.
Niko ništa. Ne shvataju. Pa i nema šta da se shvati.
“ Ne razumete. Pa baš je to subverzija. “ Klatno”, ultimativna knjiga teorije zavere ispred NJEGOVOG portreta. To je direktiva, fora je, kao ništa, kao nema veze. A svi znamo da je Eko jedva ostao živ s obzirom na svoju teoriju...Ta knjiga je donekle autobiografska, njegovi najbolji prijatelji su nastradali, baš te godine kada je počeo da je piše...”
“ Da , i ja sam čuo to da je to pisano autobiografski. Ali, pazi, kako je to perfidno, portet, promocija, ccc, majku mu, nikad se toga ne bih setio...”
Crni Dušane, pa i ti si se primio. Izgleda da stvarno niko ne koristi mozak. A i ja sam našao publiku, big dil, ovi svi su i srednje škole jedva završili, kakav Eko, stvarno nisam normalan. Ali, nema veze, cela ta priča deluje uverljivo i nerazumljivo, dakle dovoljno dobro da bude istinito. A Umberto, e pa on bi mi ovo valjda oprostio. Nadam se da su njegovi najbliži dobro.
Stao sam ovde jer mi je bilo pomalo mučno i spavalo mi se. Ipak, dobro sam se zabavljao i krivo mi je što ona nije bila tu da čuje kako sam pametan i maštovit. Uroše, car si – rekao sam sebi , u sebi. Ali, svi kao da su ostali nedojebani i čekali su kraj priče... Vukan, kao radoznalo a glupo dete. Najgora kombinacija.

“ Dobro, ali to, na primer i da je istina, šta tu još može da se desi ? Kao sada Amerikanci moraju nama kao nešto da pomognu, da bi se mi okrenuli i želeli saradnju sa njima. Uroše, brate, mi smo SLOVENI, mi se razumemo sa RUSIMA, Grcima i ostalom pravoslavnom braćom. Nikad pravi Srbin neće poželeti da se zagotivi sa Amerikancima, to je protivprirodni blud...” – nasmejao se sam sebi, valjda je ovo trebala da bude šala. I dalje je sedeo preko puta mene, i dalje je to bio klinč ali sam ja po prvi put osetio da nemam rešenje. Pa ne mogu da predviđam budućnost na osnovu izmišljene priče. Ćorsokak.
Nemanja i Bata su, očigledno inspirisani, zagrljeni skandirali, “ Zvezda Srbija , nikad Jugoslavija “ a Vukan je, ponesen atmosferom i situacijom u kojoj me je matirao, izrecitovao, kroz dva koluta dima, njima u lice, evergrin sa “severa” “..... Zvezda, Zvezda to je srpski tim, Slobodan Milošević ponosi se njim! ” Ovi su ga naravno izvređali, uz povike: komunisto, bando crvena ali je navijačko razumevanje bilo osetno.
Međutim, ja sam nastavio. I ovako me prosralo, hajde da vidim šta bi moglo da se desi da je stvarno istina. Kako bi mi mogli da dođemo u situaciju da smo toliko upropašteni da poželimo da nam Ameri dođu i da ih dočekamo sa zastavicama...Idemo momci - još malo brutalne Ukijeve penetracije:
“ Pa deka je imao par varijanti kada je govorio o tome, a ja ih pričam samo zato što vam svima verujem - i zato što verujem da sve to neće izaći iz ove sobe...Dakle, biće rat, definitivno...već počinje sa Hrvatima a biće i u Bosni.”
Bata, Nemanja i Vukan su histerični. Urlaju, nešto tipa “ Da brate, da koljemo muslimane i ustaše, aleeeeeeee”. Dule ih ućutkuje.
“ Za sve te ratove će biti optužena Srbija jer mi kao imamo porive za osvajanjem i onda će svet verovatno početi da nas kažnjava na neki način...”
“ Ma mogu da nam popuše kurac...” – ponosan je Vukan, a ovo dokazuje da sam ga ponovo naveo na tanak led.
“ Ljudi, spava mi se. Mislim, duga je to priča prepuna detalja. Na kraju će nas Čerčilov sin, naš predsednik, uvesti u oružani sukob sa Amerikancima, što će nam uništiti privredni i vojni potencijal, njegova kobajagi rusofilija i slavofilija će dovesti do toga da nam ogadi pravoslavnu braću kako je vi zovete, i onda “tras! ”, molimo Ameriku da nam ga skinu sa grbače, Rusi se odriču ove uništene teritorije, Ameri uleću sa investicijama i ćao đaci, ceo Balkan njihov, misija ispunjena, majka osvećena, najbolji vojnik CMI5, e jebi ga, njegova sudbina mi nije baš najjasnija...”
Darko Pančev i gol. Svi ćute i bulje. Naređujem pokret za Nemanju, oblačim svoj dugi crni mantil, palim cigaretu Zipom, devojke me gledaju i kao da me žele, Vukan sjeban, u neverici...Opasno je zagrizao. Potpuno je smeten i prati me do vrata.
“ Uki, brate, jeste sve to sranje ali ima nešto u toj priči. Ti znaš šta ja mislim o svemu tome ali ove informacije...Znaš, razmišljam da li smo ćale i ja na pravoj strani...E, i izvini za Jelenu, izvini za sve, nije bilo okej.”
Grli me - bljak.
“ Ma znao sam ja, dobar si ti dečko, obrazovan...Znam da ti ni deda nije bio neinformisan, rekao mi je tata za njega...”
Ovde bi trebalo da dođe do nekog zgotivljenja ili razmene telefona koja vodi u razmenu telesnih tečnosti, prekidam sve to, kažem ćao drustvo i vozim Nemanju kući. Još, pa, 90 sati...Skidam ga i ubacujem u krevet. Zatvaram vrata od njegovog stana i krećem kući. Beograd je lep ujutru, toliko da sam srećan što sam tu. Prepametan sam, talentovan, upisaću se, igraću Koriolana u Narodnom , gostovaću na Dubrovačkim letnjim igrama, intervjui , ludilo...Pitaće me sigurno o mom glumačkom razvoju i neću moći da se ne setim ove večeri, kada sam i ja pokušao da izmaštam paralelnu istoriju i kada su mi moji prijatelji poverovali. I sam sam sebi u trenutku poverovao.

I ti bi mi poverovala, znam. Bilo je još 89 sati do trenutka kada tvoj avion sleće na Surčin. Ne znam da li ćeš ikada saznati šta se desilo, ne znam da li ćeš ikada pročitati ovu priču koju ti šaljem, pokušao sam da do najsitnijih detalja rekonstruišem noć posle koje sam, već dugo vremena, ovde, u planini, sa drugima za koje nisi ni sanjala da su živi...Stigao sam kući misleći o tebi, o prijemnom, smejao sam se... Ispred zgrade je stajao crni džip. Kada sam se osvestio, osetio sam da imam povez oko glave, ali ONI nisu znali da sam budan. Čule su se Motorole, ja se nisam trzao i shvatio sam da se nalazim u nekom prevozu, sećam se zvuka kolovoza... Neko je preko toki – vokija javio: “ Halo,Radović mi treba...Nemanja, gotovo je...vodimo ga, hvala kolega ”. Na radiju je svirala muzika, bilo mi je poznato ali opet nisam bio siguran. To je poslednja pesma koju sam čuo i dobro sam je zapamtio, možda ćeš ti znati šta je u pitanju...Tekst je išao otprilike ovako... Prevodim jer mi engleski više nije dobar kao nekad: «Spalio sam sve sveske. Šta će mi sveske?
Neće mi pomoći da opstanem.Bole me grudi, gore kao peć. Ali me plamen održava u životu” Nikada više nisam čuo muziku. Primetili su da se pomeram i ponovo sam dobio udarac u glavu. Izgubio sam svest. Od tada sam ovde, Jelena. Nema izlaza, očigledno. Ovo je zatvor, kako sam čuo, za koji se ne zna, kao onaj na kome je bio Grof Monte Kristo. Prvi put sam sada došao do papira i olovke, nisam siguran koji je datum i koja je godina. Po mojim proračunima mogao bi biti kraj novembra devedeset pete. Ne znam, Jelena, zašto sam opasan, ovde niko ništa ne govori, nema stražara, kao lavirint... Ostali, od kojih su neki ljudi kojih se po nečemu sećam iz novina, retko razgovaraju sa mnom. Sada, posle, valjda, četiri godine, čuo sam komentar nešto kao “ Mali zna. Zato je tu “. Nisam ništa razumeo. Ne znam šta se događa napolju. Možda je počeo nuklearni rat a mene su ostavili kao biser srpske rase... Često sam pred dilemom : da li psi i mačke sanjaju? Nisam video nijednu životinju godinama. Ja slabo sanjam ali se sećam. Sećam se tebe. Sećam se Beograda. Kada o tome razmišljam lakše mi je, i pomislim: Tako je lepo.

PERINA PRESKRIPCIJA

2008-05-28T20:20:00.003+02:00

AKO VAM JE POTREBAN POSTIZBORNI, TOKPREGOVARAČKI, POLITIČKO LOGIČKI SEDATIV...EVO GA!
PERA LUKOVIĆ, ZA E-NOVINE, MALI DRAMSKI TEKST, YOU TUBE KLIPOVI I REFERENTNE FOTKE.

HITNO NA OVAJ LINK

http://www.e-novine.com/sr/stav/clanak.php?id=14223

BUDUĆNOST JE VEĆ POČELA...

2008-05-24T16:51:00.008+02:00

ili POPUŠIŠ MI KURIR!!

ili MI SMO PEDERI, NAJJAČI SMO, NAJJAČI!

Gnusnu naslovnu stranu Kurira, glasila koje pripada političkoj oligarhiji u nestajanju
( DSS-SRS-DB ), krasi fotografija dva muškarca koji se ljube, uz naslov „Pederi“.
Kao što smo već navikli: homofobija, Kosovo kao srce Srbije, ratna propaganda i veličanje ubica idu uvek u zajedničkom paketu ( setimo se i teksta iz istih novina, sa Eurosonga u Istanbulu, gde je preko cele strane pisalo „Pederbal“ ).
E sad, ko gubi, neka se ljuti. Beograd je ovih dana osvežen ogromnim brojem stranaca, većinom homoseksualaca, koji su došli na najveću evropsku TV priredbu, ako se ne računaju tzv „tekme“. Gosti Evrosonga su veseli, nenametljivi i mislim da se dobro osećaju ovde. I zato treba da smo ponosni, ponajviše na ljude iz policije, koji se trude da sve bude pravi „confluence“, i da se niko ne oseća kao da se nalazi u gradu u kome su, pre par godina, dizelaši i navijači nogama šutirali glave pojedinih učesnika „Gej parade“.

Tokom proba i polufinala videli smo scene koje dokazuju da je Evropa ovde, iako mnogi ne žele da je vide: ljudi koji nose bedževe Hrvatske po Novom Beogradu, dve žene se, obavijene u albansku zastavu, slobodno švrćkaju oko Arene, muškarci se ljube u usta, u holu Sava Centra, Marija Šerifović koja, iako radikalka, dobija veliki aplauz od prisutnih gej-beograđana.
Sam događaj je organizovan skoro perfektno, odeljenja za novinare su odlično opremljena, ketering je izdašan. Ljudi, nismo se osramotili!

A šta je sa pesmama? Mi to vidimo ovako: apsolutni anti-heroj ovog takmičenja biće Elvir Laković Laka ( BiH ). On ima odličnu numeru,genijalan scenski nastup a la filmovi Tima Bartona, i dokazuje da Bosna nije samo etno, Brega i Hari Poter Hari. Ipak, Laka neće pobediti jer je sve to možda malo previše „arty“. Ali, on jeste moralni pobednik, i stranci ga obožavaju ( čak i pevaju „pokušaću da te poljubim a ti se pravi luda“, na nekom lažnom bosanskom jeziku:-)

Dima Bilan pokušava da dokaže da para vrti gde burgija neće, ali, ponekad, ni to ne pomaže. Dima je, inače, Čerkez, velika zvezda u Rusiji, privatno deluje neviđeno napaljeno, a njegov entourage čini grupa plavuša koje kao da su upravo puštene iz Strahinjića Bana.
Numeru "Believe" je napisao Jim Beanz a remiks uradio Timbaland. Cela stvar liči na to da je Dima pitao Jima "Bate, pošto pesma" a onda je usledilo i čuveno "Ma, ko nema plati?"

Verzija pesme koja kruži netom, u sjajnoj Timbalandovoj produkciji, zvuči odlično. Ali, Bilanu sreću kvari to što je on uživo dosta kilav, engleski mu je grozan, nastup je „too gay“ i sve u svemu mislim da će završiti drugi. Takođe, u razgovoru sa mnogim učesnicima shvatili smo da ih Dimin stav neviđeno nervira, pa je konstatovano da mu treba otpevati prošlogodišnji hit Verke Serdučke „I want you to sing – Russia Goodbye“.

Na AGIT POP Ajpodu se, za sada, jedino nalazi turski Mor Ve Otesi, bend iz Ankare, čija je pesma „Deli“ možda nije hit na prvo slušanje, ali se vrlo brzo pelcuje.
Momci su levičari, politički aktivisti i treba ih pogledati na You Tube ( preporučujem linkove koji su sa koncerata, jer na spotovima mogu malo da „povuku“ na Van Gog, zbog stajlinga )
Pesma „Deli“ ( u prevodu znači „Lud“ ) je idealna i za vežbanje lažnog turskog, pa tako refren „po Vuku“ ide otprilike ovako: „Beni bujutul, aglatmajun, sevginiz nerde, ovindunguz... „

Sve u svemu, mučenici iz Kurira mogu samo da se sikiraju. Oni su prošlost, a mi smo osvojili grad!

A ko će da pobedi na Evroviziji? Pa to je lako. Ukrajina.

( osim ako cela Juga ne postane jedna sms avlija, pa Ani Lorak od Lake izgubi u dramatičnom foto-finišu)

Na fotkama: Laka u Njujorku, Mor Ve Otesi u fensi stajlingu

ČEKAJUĆI SUPER-HEROJA

2008-05-21T23:43:00.006+02:00

Dok bioskopskim ekranima besciljno plutaju Tobi Megvajer kao Spajdermen, bezidejni akteri Fantastične četvorke i iskarikirani heroji X-mena, stariji ljubitelji ekranizacija stripova svoje poslednje nade usmerili su ka liku Džokera, koga u nastupajućem nastavku Betmena „The Dark Knight“ tumači pokojni Hit Ledžer.

Predstojeća premijera najnovijeg Betmena obeležena je premistifikovanom aurom dekadentnih osamdesetih, legendarnom replikom „I didn’t ask“, koju prvi Džoker ( Džek Nikolson ) upućuje nacifranoj Džeri Hol, kada mu ona kaže „you look good“, ali i najtežem od svih zadataka za svakog sledećeg čoveka-slepog miša: približavanja kvalitetu koji je isporučio tim Kiton- De Vito- Fajfer- Barton , u delu „Batman returns“ ( tzv. „dvojka“ ).

Uz agresivnu kampanju i all star tim:, Kristijan Bejl ponovo kao Betmen, Hit Ledžer, Majk Kejn, Geri Oldman, Aron Ekhart, Megi Džilenhol a svi pod vođstvom Kristofera Nolana, producenti iz Warner Bros. imaju razloga da pomisle da praznici stižu 18.jula, za kad je zakazana premijera u Severnoj Americi.
Ledžerova tragična smrt sasvim sigurno neće odmoći „hajpu“ koji je stvoren oko novog Betmena, a slogan pod kojim se nastupa ima i malu, ali dovoljnu političku konotaciju: WELCOME TO A WORLD WITHOUT RULES, piše na plakatu, tik iznad Betmena, i solitera u plamenu koji neukusno podseća na WTC...

Ipak, pre nego što Kristijan Bejl ( inače srpski zet, o praznicima posećuje srpsku crkvu u Los Anđelesu ) koji je besprekoran glumac, posvećen poslu, imun na trač rubrike, sve u svemu idealni super-heroj, dakle pre nego što on, takav, ponese šnjur „omiljenog junaka ove sezone“ na horizontu svetluca crveno-zlatno odelo čoveka od čelika ( Iron man ) iz kojeg mu se kezi Robert Dauni mlađi.

Najveći blokbaster u 2008., „Iron Man“ je do sada zaradio skoro pola milijarde dolara, a zanimljiv je ogroman broj pozitivnih tekstova od strane kritičara koji su, uobičajeno, veoma strogi prema žanru „ekranizacija stripova.“ ( Pored prvog Supermena, „Iron“ je verovatno najbolje ocenjen film o super-herojima u istoriji ).

Šta je to ujedinilo plebejce i patricije ?

“Hollywood has unearthed an unlikely weapon of mass destruction: Robert Downey Jr.”, kaže jedna kritika. I to ukratko sumira sve ostale: ovaj film počiva na briljantnom talentu nikada do kraja priznatog, problematičnog glumca R.D.J., ali i na odlično napisanom scenariju po kome je Daunijeva privatna antiherojska aura pomognuta ubitačnim replikama uz puno cirkuske telesne akrobatike, gde je Robert svoj-na-svome.

RDJ je bivši narkoman i alkoholičar koji je godinama posećivao rehabilitacione centre, a poznata je i anegdota kada se probudio u krevetu komšijskog deteta, pogrešivši kuću u kojoj stanuje. Posle raskida sedmogodišnje veze sa Sarom Džesikom Parker ( auuu, da, auuu, grozno, auuu, da ) i nominacije za Oskara ( film “Čaplin”, 1992. ), Daunijeva karijera kreće vrtoglavo nizlaznom linijom. Naravno, narkomanske eskapade mu donose “bad rep” ( loš publicitet ) među rediteljima, pa su i ponude sve slabije i bleđe. Iz tog perioda najbolje ga se sećamo iz divnog spota “I want love” Eltona Džona, u kojem peva dok hoda po praznom holivudskom zamku.

Daunijev povratak je dug i klackav. Angažovanje u seriji “Ali Mekbil” ometeno je još jednom rehabilitacijom, a posle toga, jovonanovo “čist” ukrašava veliki ekran u dva odlična filma “Kiss kiss bang bang” i “Zodiac”.

Zato što je najveći fan R.D.J. van okvira glumčeve najuže familije, urednica ovog bloga, J.DJ. je, od strane redakcije, poslata na projekciju filma “Iron Man”. Evo njenih zabeleški:

Izašla sam iz bioskopa, i slično kao nekad, posle projekcija filmova Brusa Lija u bioskopu 20.10., vikala sam „I am Iron Man.I am Iron Man“. Onda su me odveli.Ovde je sve belo, ali doktori su dobri i daju mi da nešto napišem....

Rečeno mi je da ne kvarim užitak budućim gledaocima, tako da neću pisati ništa o samom filmu. Malo bih se pozabavila komparacijom političke situacije u Srbiji i žitijem Iron Man-a.
Po gledanju filma, shvatila sam da je Srbiji potreban super-heroj, a ovo ostvarenje nam daje savršen recept: heroj je neko ko je pametan ali nedovoljno svestan svoje uloge u društvu. On uživa u blagodetima svoje firme, gaji tesne veze sa državom i pomaže njene poslove. Slučajno, heroj shvata da su poslovi za državu veoma prljavi, zamalo nastrada i odlučuje da se promeni. Zbog svega toga, u svom okruženju nailazi na ogroman otpor, život mu je ugrožen, ali on i dalje želi da učini pravu stvar. Raskida sa svim ostacima svog pređašnjeg ponašanja ( tompusi, avioni, kamioni, qrve, gudra, zlatni satovi...), a tako gubi i zle i koristoljubive prijatelje. Odlučuje da ide do kraja, makar ga to ubilo. Pobeđuje zloće. Svima otkriva istinu o sebi. Ali u tome mu pomaže i jedna jedina dobra vladina agencija, jer je svaka rasformirana i novouspostavljena agencija dobra.
Neka se neko nečega odrekne. Rasformirajmo agenciju. Pobedimo zloće.

CUTTING EDGE

2008-05-18T00:18:00.004+02:00

Dragi čitaoci,

Izvinite. Moramo da razmislimo o svemu. Onda ćemo se ponovo javiti. Evo tema koje, tokom narednih dana, možete slušati na svojim vokmenima, empetrijevima i ajpodima :

1.Iggy Pop - Living on the EDGE of the night

2.Wham! - The EDGE of heaven

3. Bilo šta od U2 live, bitno je da Bono povremeno podvrisne "This is The Edge"

4. Tokio hotel - On the EDGE

5.Stiff Little Fingers - At The EDGE

6. Creed - 6 Feet From The EDGE

7.Aerosmith - Living on the EDGE

8. AC/DC - The razor's EDGE

A zašto se ne podsetiti i filmskih ostvarenja kao što su "The Edge" Lija Tamahorija ili "Briget Jones On The EDGE Of Reason"...

Na fotografiji: Ivica

BAUK

2008-05-07T00:35:00.006+02:00

Među intelektualnim „trendseterima“, ekspertima za temu „kako razmišljati a ostati „in“, jugo je verovatno najomraženija od svih mogućih nostalgija.
Zanimljiv razlog za ovakav stav može se nazreti u činjenici da su pobednici iz Titovog režima, preko svog potomstva, ostali povlašćeni i kasnijim godinama. Ipak, učešće u pokretu koji propagira zaborav perioda 1941.-1980., pruža mogućnost i za brisanje sopstvene, ili uloge predaka u tadašnjem društvu. Poznato je da je većina rokera iz tzv. „novog talasa“ odrasla u totalnoj sigurnosti, mnogi od njih bili su deca vojnih lica, što im je omogućilo dovoljno vremena i novca da organizuju serklove u kojima su stvarani popularni bendovi. Umetnost i kultura jesu hobi povlašćenih. Oni koji to nisu, moraju da rade, zarađuju ili studiraju bolje naplativije fakultete od FDU ili FLU ili škole života. Sa druge strane, mnogi disidenti ili marginalizovani u socijalizmu, od svojih su protivnih stavova stvorili vrednu monetu , što kroz novorođeno-nacionalističke institucije u „godinama raspleta“ ili kroz širenje građanske misli u zemlji i inostranstvu tokom devedesetih.

Za reviziju prošlosti, period u kome živimo je idealan . Posleratna Jugoslavija i simboli antifašističke borbe, u Srbiji se odbacuju uvek uz jednu rečenicu kojom se potencijalnom sagovorniku osporava pravo na dilemu. Ako se pomene npr. „Tito“ sledi replika „Goli otok“, a ako se pomene npr. „Sava Kovačević“, besni sagovornik će odbrusiti „Ludak koji je ubio 38 (!?) članova svoje porodice“.
Naravno da objektivnog pristupa ne može biti ako se „van snage“ stavi jedan ogromni period domaće istorije.

O svemu ovome na jasan a opet dovoljno analitičan način, govori dr Dragan Đukanović, u tekstu ANTIFAŠIZAM NA TLU BIVŠE JUGOSLAVIJE : KRIZA I OSPORAVANJE
koji je objavljen u knjizi "Nacija kao problem ili rešenje / Istorijski revizionizam u Srbiji".
Ovo izdanje novosadskog omladinskog centra CK13 urađeno je u saradnji sa sjajnim kuda.org, a sve ove organizacije su u najtešnjoj vezi sa vojvođanskim Muzejom savremene umetnosti, i čine nukleus nove, moderne, liberalne misli u Srbiji.
( o ostalim knjigama ove ekipe ljudi biće posvećen poseban tekst )

Dakle, Đukanović svoj tekst počinje činjenicama: u II sv.ratu poginulo je oko 300.000 partizana, a više od 400.000 je ranjeno. Ovaj antifašistički pokret stajao je protiv stvaranja dve grandomanske, nacionalne države: Velike Srbije i Velike Hrvatske.
Ističe se da je antifašizam i njeove tekovine u Evropi duboko poštuju, dok se, što je primetno najviše u Srbiji ( prim.ur.), ovdašnji antifašizam marginalizuje ignoriše ili potpuno negira.
Nacionalistički diskurs jeste onaj u kome se, u svakoj od ex-YU zemalja, osuđuje „tuđ kolaboracionizam“ ali i besmisleno, prenebregava sopstvena uloga u periodu kada su pojedini narodi poslednji put u svojoj istoriji bili na „pravoj strani“.

Vratimo se na početak teksta: vrline NOB-a osporavaju se na osnovu ličnih ili političkih zahteva istorije. To se zove pseudoistorija i stvara se na osnovu personalnih animoziteta, mitova i na nenaučnom pristupu istoriji.
Kako kaže Aleksej Kašjuhas u svom tekstu "Istorijski revizionizam kao pseudoistorija" iz pomenute knjige, ovakav „spining“ istorije može se načiniti na nekoliko načina: koncentracijom na slabe tačke unutar istorijskog znanja, bez da se mnogo ističe sopstvena pozicija
( kaže se: Sava je zlikovac, ne kaže se : a moj deda je bio četnik ili pre rata smo imali sedam stanova, a posle rata nam je ostao samo jedan ), zloupotrebljavaju se greške u istorijskim navodima ( Tito je mrzeo Srbe ), obilno se koriste odlomci i citati van konteksta, naučne debate o određenom fenomenu skreću se na temu da li fenomen uopšte postoji, dokazima se pristupa selektivno ( privredni razvoj SFRJ je manje bitan od "rurbanizacije" tj. poseljačivanja gradova ), ignoriše se poznato ( partizani su oslobodili zemlju od Nemaca, Tito je odbacio rusku dominaciju ) a fokusira na manje poznato
( Sava je ubio svoju porodicu, partizani su terorisali „visoko-plafonske“ građane ) i na kraju, ovi se podaci onda predstavljaju kao strogo naučni, neutralni i objektivni, često upotrebljavajući naučni žargon, akademske titule i drugo.

Lažno sećanje, ili nedovoljna, dakle nenaučna „objektivnost“ rađaju nove polazne osnove za konflikte.

Jugonostalgija, ili nepristrasna evaluacija dela Josipa Broza spinovane su, ponajviše u srpskim intelektualnim krugovima, u domen psihološkog poremećaja ili nepojamnog kiča. Žal za mlados’, kosmati alkosi koji kukaju nad neprežaljenom gitarom i logorskom vatrom u Kuparima, jadnoća kupovanja „levisica“ u Komisionu...sve ovo su nametnuti simboli koji odlikuju potencijalnog jugonostalgičara.
Takođe, postoji i ovdašnji prezir ka recimo Azri ili „novom primitivizmu“, dok se sa druge strane glorifikuju beogradski bendovi, prvenstveno Idoli ( koji su, kao što znamo,umetničkim kontekstualizovanjem pravoslavne i nacionalističke ikonografije upravo bili nukleus za različite pseudoumetničke projekte naci i nacionalne estetike tokom 90-tih) ili nategnuta i pretenciozna Ekaterina Velika, o kojima se novinari retko kritički izjašnjavaju, prvenstveno iz poštovanja prema prerano preminulim članovima.

Zbog svega navedenog, veoma je intesantan pokušaj koji ovih dana zabavlja glavni grad, gde dvojica mladih, afirmisanim profesionalaca organizuju „Yu wave dernek“, večernju zabavu na kojoj se isključivo sluša muzika koja je u bivšoj državi smatrana za najniži nivo neukusa.
Crvena jabuka u pank obradi, drugi, nekomercijalni album Plavog orkestra, grozote poput Alise, Kerbera ili Osmog putnika ili poslastice u vidu Heroja, Divljih anđela i Bezobrazno zeleno,prvi put mogu da se čuju sa zvučnika koji se ne nalazi u autobusu na liniji Beograd-Unutrašnjost.

„Akumulacija intelektualne bede“ i jednoglasje u medijima koji diktiraju parametre visoke kulture dovelo je do okretanja glave ka, a ne od tabua. Ova žurka postala je „guilty pleasure“ za sve one koji su godinama, preko novina i rok-kritičara, ubeđivani da ne treba da veruju da u muzici postoji bilo šta drugo osim Discipline Kičme.
I zato, kada Saša Lošić otpeva prvi stih sa albuma Smrt fašizmu, u kome kaže „Sjećaš li se draga kraljevića Petra, ostavio zemlju na nogama od vjetra“, tabu se samo udvostručuje.
Zamišljena zajednica koja nameće pravila pogleda na istoriju i zakone dobrog ukusa, postaje nešto što je spolja, dok „uživaoci unutra“ za tu zajednicu, jesu poštovaoci lošeg ritma, apologete zlog komuno - režima ili intelektualno posrnuli sektaši kič estetike, sve ono što je kobajagi krasilo Idole, a čime se, kako je vreme pokazalo, mogao podičiti jedino veliki Lajbah.

A onima koji misle da prethodnih 20 godina relativizacije i osporavanja vrlina antifašizma u Srba nema veze sa predstojećim izborima, šaljemo poučni citat Džorža Orvela "Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost. Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost."