Dinko Gruhonjic

NDNV: Godina medijskog sunovrata

2009-12-29T17:16:00.001+01:00

Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) ocenilo je danas da je 2009. godina bila obeležena daljim sunovratom medija i novinarske profesije.

"Privatizacija medija i dalje nije sprovedena do kraja, medijsko tržište u punom značenju tog termina ne postoji, na sceni su i dalje državni i paradržavni mediji", navodi se u saopštenju NDNV.

Dodaje se da je to jasan dokaz da država ne želi da odustane od vlasništva nad medijima, "koje uglavnom tako rado i nimalo slučajno naziva 'sredstvima informisanja'".

Dodaje se da je 2009. godina bila obeležena "sramotnim" Zakonom o informisanju, koji je Srbiju vratio u prošlost i "približio Vučićevim standardima" iz 1998. godine, kada su odgovorni ljudi iz medija "bili terani na preki prekršajni sud...i kada su im odrezivane drakonske kazne koje su vodile gašenju tadašnjih nezavisnih medija".

"Novi drakonski zakon za sada se, po prećutnom i milostivom dogovoru, ne primenjuje. Ali, nema nikakve sumnje da hoće, jer šta drugo očekivati od autora takvog sramotnog pravnog akta. Ako su bili u stanju da ga donesu, nema sumnje da će biti u stanju i da ga primene", navodi se u saopštenju.

NDNV je ocenio da će pri primeni zakona, zbog "lokalnih tajkuna", prvi stradati mediji iz unutrašnjosti.

Prema oceni tog Udruženja, više od devet godina nakon pada Miloševića, u Srbiji gotovo da ne postoji nezavisan medij.

"Raznorazni savetnici, šefovi kabineta. pa i sami političari i tajkuni - to je sada već javna tajna - otvoreno prete medijima u slučaju da objave 'ono što ne treba' ili pak ne objave 'ono što treba'", navodi se u saopštenju.

NDNV je kritikovao i urednike i medije i optužio ih da "uglavnom" pristaju na političke i tajkunske pritiske.

"Urednici i novinari polako zaboravljaju šta je suština profesije kojom se bavimo i pretvaraju se u protočne bojlere informacija koje prosleđuju od centrala moći do 'javnog mnjenja', bezmalo bez ikakvog kritičkog otklona. Na taj način, novinarstvo ponovo klizi u propagandu, baš kao što je tokom devedesetih godina skliznulo u ratnu propagandu", navodi se u saopštenju.

NDNV je pozvao kolege da se suprotstave takvim pritiscima, "dok ne bude kasno" i da zaštite one koji još čuvaju integritet profesije, zbog čega dobijaju pretnje.

"Ukoliko se u 2010. ne suprotstavimo tom trendu, ukoliko konačno ne shvatimo da možemo biti jači od kojekakvih savetnika, šefova kabineta i inih cenzora, nema sumnje da nam se crno piše i da ćemo, na kraju krajeva, dobiti ono što smo i zaslužili", naveo je NDNV.

(Beta, 29. decembar 2009)

Bravo za kandidaturu, ali šta posle?

2009-12-21T11:34:00.000+01:00

Srbija će sutra predati kanidaturu za članstvo u Evropskoj Uniji, što će, nakon vizne liberalizacije i odmrzavanja Prelaznog trgovinskog sporazuma, svakako podići ugled domaćih vlasti u samoj zemlji. Čini se, ipak, da građanima nije u dovoljnoj meri objašnjeno koliko je dugačak put od kandidature do članstva u EU.

Sonja Liht, predsednica Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva inostranih poslova Srbije, za DW kaže da je dobro što se kandidatura podnosi već sada:

“Mislim da nije loše da se preda što pre, ali je najbitnije da činimo sve što treba, da bismo se spremili za sledeće korake.”

Predsednik Evropskog pokreta u Srbiji Živorad Kovačević slaže se sa Sonjom Liht:

“Ne smemo ostaviti prostor za utisak sveta i Evrope da razmišljamo uopšte o nekoj alternativi Evropskoj Uniji.”

Sonja Liht, međutim, navodi da pravi posao tek predstoji, nakon podnošenja kandidature:

“Sad nam je odmrznut Prelazni sporazum, sada smo prvi put u ugovornom odnosu sa EU. I sada mislim da je jako važno da stavimo prst na čelo i da se celo društvo mobiliše da radimo ono što je neophodno da bismo ispunili civilizacijske standarde i na taj način se što pre približili EU.”

Živorad Kovačević ističe da će, pored jako velikog broja tehničkih pitanja, Srbija morati da poradi i na dobrim odnosima u regionu, jer će i to biti jedan od uslova za prijem u EU:

“U regionu je neophodan konsenzus. O Bosni i Hercegovini, koja je najteži problem, o Kosovu, o bilateralnim sporazumima, bez obzira da li se radi o granicama, izbeglicama, tužbi i protivtužbi, dvojnom državljanstvu… Takve probleme EU ne želi da unese u svoje redove. To je najbolje pokazala intervencijom u slučaju spora Slovenije i Hrvatske, kada je praktično put Hrvatske bio blokiran devet meseci, zbog protivljenja Slovenije.”

Kovačević upozorava da se mora otvoriti i rasprava o članstvu Srbije u NATO-u i podseća da su poslednjih 12 država, koje su ušle u EU, pre toga ušle i u NATO, iako to nije bio formalni uslov za članstvo u Uniji:

“Ne može se to pitanje skinuti s dnevnog reda jednom jedinom rečenicom u jednoj Rezoluciji, koja je doneta 2007. godine, kada je objavljena neutralnost zemlje. Dakle, tada je, preko noći, doneta odluka o jednom od najvažnijih pitanja koje zemlja može da donese.”

Naši sagovornici ističu da će EU, nakon loših iskustava sa ubrzanim prijemom Bugarske, Rumunije i Kipra, sada biti puno opreznija prilikom proširenja, iako usvajanje Lisabonskog sporazuma uliva izvesni optimizam. A koliko je put do EU težak, najbolje ilustruju primeri Turske i Hrvatske, koje su kandidaturu podnele još 2005. godine. Hrvatska je do sada zatvorila 15 a Turska tek jedno poglavlje od ukupno 35 u pregovorima sa Briselom.

(Radio Deutsche Welle, 21. decembar 2009)

Došlo je vreme da Nemci vrate dostojanstvo?

2009-12-17T18:30:00.000+01:00

Po prvi put nakon Drugog svetskog rata, u Vojvodini i Srbiji je, izgleda, došlo vreme da Nemci više ne treba da se plaše da se izjasne kao pripadnici nemačke nacionalne manjine, smatraju čelnici nemačkih organizacija iz Vojvodine.

Naime, novi zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina pruža značajno veće mogućnosti za očuvanje kulture i identiteta manjina, pa tako i Nemaca, kao autohtonih stanovnika Vojvodine i Srbije.

Čelnici nemačkih organizacija iz Vojvodine pozvali su sunarodnike da se upišu u biračke spiskove za izbor Nacionalnog saveta Nemaca, kao krovnog tela za ostvarenje manjinske autonomije. Svesni su da to neće biti lako, jer je u Srbiji pre Drugog svetskog rata živelo oko 500.000 Nemaca a prema poslednjem popisu stanovništva, manje od 4.000 građana se izjasnilo kao Nemci, dok u birački spisak treba da se upiše 1.600 Nemaca.

Rudolf Vajs iz Subotice, potpredsednik Nacionalnog saveta Nemaca, kaže da je svih 12 organizacija Nemaca u Srbiji, nakon godina lutanja, postiglo jedinstvo oko izbora za Nacionalni savet:

"U tom zajedničkom nastojanju da se osnuje Nacionalni savet aproslutno je postignuto puno jedinstvo. Strateški cilj nam je da se što više Nemaca upiše u birački spisak i da se osnuje Nacionalni savet."

Andreas Birgermajer iz Novog Sada, predsednik Nacionalnog saveta Nemaca, za Radio DW priča kako je bilo biti Nemac posle Drugog svetskog rata u tadašnjoj Jugoslaviji:

"Posle Drugog svetskog rata bilo je neprijatno biti Nemac, pogotovo što se u udžbenicima - a i ja i većina današnjih građana smo učili iz tih udžbenika - navodilo da su Nemci fašisti ili nacisti. Ovdašnji Nemci, međutim, izuzetno malo imaju sa onim što se zbilo i dogodilo za vreme Drugog svetskog rata."

Anton Glanc iz Odžaka izgubio je oca nakon Drugog svetskog rata. Pogubljen je zajedno sa još 183 Nemca iz Odžaka i sahranjen u masovnoj grobnici, na koju je tek nedavno postavljeno spomen-obeležje:

"Moj otac, koji je bio izraziti antifašista, izgubio je život ne zato što je nekoga dirao, što je nekome učinio zlo... On nikome ništa loše nije učinio, već je morao da strada samo zbog toga što je Nemac."

Andreas Birgermajer dodaje da je nemački jezik praktično zamro u Vojvodini:

"Na žalost, nakon Drugog svetskog rata nismo imali škole, zabavišta, nismo imali mogućnost da negujemo jezik. Strah među ljudima je doveo do toga da se jezik namerno gubi i potire, da deca ne bi imali neprilika zbog okoline."

Predstavnici Nacionalnog saveta Nemaca predstavili su danas simbol i zastavu Nacionalnog saveta i požalili se da, za sada, nemačka država nije pokazala interesovanje da im pomogne.

(Radio Deutsche Welle, 17. decembar 2009)

Statut, konačno!

2009-12-14T17:43:00.000+01:00

Poslanici Skupštine Vojvodine svečano su proglasili novi Statut pokrajine. Za proglašenje je glasalo 86 poslanika vladajuće koalicije, dok su tri poslanika koalicije Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije bila protiv.

Opozicija je još jednom optužila vlast za separatizam i za poskupljenje državne administracije: „Mislim da je ovo dobra pravna osnova za razbijanje države Srbije, za preuzimanje dobrog dela njenih nadležnosti i žalosno je što ovo nije nikakva decentralizacija, već uvod u konfederalizaciju Srbije“, rekao je Borko Ilić, šef poslaničke grupe DSS-NS.

Poslanici Srpske radikalne stranke i Srpske napredne stranke nisu učestvovali u glasanju, a za Statut su rekli da je separatistički akt koji vodi razbijanju Srbije.

Predsednik Skupštine Vojvodine Šandor Egereši je rekao da Statut Vojvodine služi na dobrobit građana ove pokrajine i cele Srbije: „Ništa se ne završava proglašenjem Statuta. Počinje uporan rad na preuzimanju i sprovođenju nadležnosti Vojvodine na dobrobit svih građana Autonomne pokrajine Vojvodine, a tako i svih građana Republike Srbije“.

Predsednik Izvršnog veća Vojvodine Bojan Pajtić rekao je da se Statutom Vojvodine čuva integritet Srbije: „Ako se neki stvarno plaše da ćemo mi otići od nas, takvi o svima nama ništa ne znaju. Nas su građani birali da im pomognemo da stvorimo uslove da kupe nove cipele, a ne da se skupim cipelama gađamo. Onaj koji ne vidi dalje od granica, taj ograničava sopstveni narod.“

Na sednicu su bili pozvani i predsednik Srbije Boris Tadić, premijer Mirko Cvetković i predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić Dejanović, ali se niko od njih nije pojavio. Samo je Slavica Đukić Dejanović uputila telegram podrške Skupštini Vojvodine.

Današnjom sednicom Skupštine Vojvodine konačno je stavljena tačka na 14 meseci dugu raspravu o Statutu. Međutim, to verovatno neće biti kraj priče, s obzirom da su neke opozicione partije najavile žalbu Ustavnom sudu, a neke regionalne stranke borbu za novi Ustav Srbije i za širu autonomiju pokrajine Vojvodine.

(Radio Deutsche Welle, 14. decembar 2009)

Evropa podržava proces suočavanja s prošlosti

2009-12-02T18:10:00.000+01:00

Evropska komisija podržava inicijative nevladinih organizacija iz regiona za osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima u ratovima na prostoru bivše SFRJ (REKOM), saopštio je direktor Direktorijata za Zapadni Balkan pri Evropskoj komisiji Pjer Mirel.

Mirel je to rekao na seminaru o tranzicionoj pravdi, koji je sinoć završen u Briselu.

Zoran Pajić, izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo, rekao je da nisu u pravu oni koji se zalažu za to da se ratna prošlost gurne pod tepih. On je za DW podsetio da je i Evropska Unija upravo građena i na procesu suočavanja sa prošlosti:

“Pomirenje i čitav proces normalizacije u Evropi posle Drugog svetskog rata nije uspeo na osnovu toga što smo svi zaboravili šta se desilo, već upravo obratno: uspeo je zato što se istrajalo na sećanju, na iznošenju činjenica...”

Sudbin Musić iz Udruženja logoraša “Prijedor ‘92” za naš program je rekao da je Regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima neophodna kako bi žrtve konačno dobile satisfakciju. Prema njegovim rečima, žrtve u Bosni i Hercegovini su potpuno ponižene:

“Recimo, da bismo mi logoraši otišli i odali poštu za više od 1.000 ljudi koji su pobijeni u logoru Omarska, mi moramo za dozvolu da pitamo upravo jednu svetsku kompaniju, čije sedište se nalazi u Evropskoj Uniji, u Londonu, a koja je privatizovala prostor bivšeg logora.”

Sudbin Musić je naveo da se u bivšem logoru Keraterm danas suše sveže ofarbani automobili, dok se u bivšem logoru Trnopolje, gde je napravljena fotografija logoraša Samira Alića koja je obišla svet, nalazi spomenik srpskim borcima. On je ocenio da EU mora itekako i o tome da povede računa:

“Ulaskom nas ovakvih kakvi jesmo, ulaskom recimo Bosne i Hercegovine koja je država sa privatizovanim logorima, i sama EU će postati zajednica država sa privatizovanim logorima.”

Predstavnici nevladinih organizacija iz regiona, koje čine Koaliciju za osnivanje REKOM-a, evropskim zvaničnicima preneli su da će od vlasti na prostoru bivše SFRJ tražiti da osnuju regionalnu komisiju ili krajem sledeće godine ili u prvoj polovini 2011.

(Radio Deutsche Welle, 2. decembar 2009)

Boli me za nacije, ja sam za Dan Republike…

2009-11-29T14:42:00.002+01:00

Gledam sad te silne muške i ženske, ženske i muške, novovernike svih profila kako “mimohode”… Iste one koje je Bokačo već ismijavao vijekovima daleko…Te, što nas pokušavaju sasjeći onog momenta kad u nama prepoznaju “titoistu”…

Iskren da budem, Tita ja jedva i da se sjećam. Sjećam se da sam imao manje od 10 godina kad je umro. I da su tad igrali Hajduk-Zvezda u Splitu… I da sam ušao u stan i vidio mamu i tatu kako plaču… I da sam i ja, naravno, počeo plakati… Ali sam onda starog ganjao danima da mi sazna koliki je rezultat bio pri prekidu tekme. I da sam ga, samim tim, izložio valjda izvjesnoj opasnosti. I da sam ipak bio sretan jer su Pižon i ekipa vodili 1:0 protiv vazda više nego nezgodnog Hajduka (jedini su oni imali pozitivan bilans sa Zvezdom u Jugi, a nesretni grobari su bili nezanimljivi, skroz).

Sjećam se isto tako da me je babo naučio da, ispred televizora, pred svaku važnu utakmicu naše Juge, ustajemo i stajemo mirno, dok se intonira himna “Hej, Sloveni”. Ovi danas na stadionima dobijaju kartončiće na kojima im pišu strofe neke nove himne. U kojoj se spominje nekakav bog. Ne znaju, eto, ni stihove a kamoli strofe…
Sjećam se i kako smo se, stari i ja, zagrlili i plakali kad su nas “Rusi” neke 86/87. dobili u basketu, iako smo na 80 sekundi prije kraja utakmice vodili devet razlike…

I svako ko misli da će me uvrijediti time što će mi reći da sam “jugonostalgičar”, je naprosto za žaljenje. Jer, nije “jugonostalgija” ništa drugo doli sjećanje na “ona vremena”. A “ona vremena” su bila vremena kada je ovdje bila civilizacija. To je, prosto-naprosto, bilo Periklovo doba ovih krkanskih prostora. Tokom kojega su čak i koštunice, i ćosići, i bećkovići, i karadžići/mladići uspjeli izaći iz svojih pripizdina i postati… Šta su već postali. I to je vjerovatno i najveći „grijeh“ socijalizma. U “ona vremena” današnji “lideri” teško da bi imali šanse da postanu predsjednici mjesnih zajednica a većina niti kućnih savjeta.

Zavladao je, dakle, opšti džiberluk. I onda smo im mi, “jugonostalgičari”, krivi što se sjećamo… Što se sjećamo da može i punopunopunopunopuno bolje… Što se sjećamo da je nepristojno pljuvati po ulici… I što znamo da je sasvim okej ako ideš u korak sa vremenom. Ako imaš rok scenu koja je najjača na svijetu, izvan engleskog govornog područja. I da je sasvim u redu da si toliko razmažen da biraš između, recimo, Džonija, Haustora, Idola, Pankrta, Ekatarine, Vlatka, Leibacha, Pušenja…

Možda se ponavljam, ali isplati se. Poznanik jedan moj, vrlo simpatičan dečko, al’ četnik. Ubijeđen u to, totalno. Objašnjava mi da oni nisu bili baš toliko Hitlerovi drugari za koliko ih optužuju. Slušam strpljivo i čekam da završi. I onda mu kažem: “Sve je to OK što ti pričaš, al’ se jedna stvar ipak neće nikada neće promijeniti”. “Šta”, pita on, prepun nade, vjerujuć’ da sam konačno razumio nacionalizam i “patriotizam”. Reko’: “Vi ste luzeri!!!”

“Uvek si mi draga bila, domovino moja mila!” Apatrid? Pa neg’ šta! I to skroz ponosni!

Sretan nam Dan Republike! :-)

Internet je budućnost i za medije u Srbiji

2009-11-27T14:41:00.000+01:00

Upotreba interneta u Srbiji značajno je povećana, ali smo i dalje u značajnom zaostatku za Zapadom, a slična je situacija i sa razumevanjem interneta od strane samih “klasičnih” medija u Srbiji.

Direktor oditing kompanije ABC Srbija Milan Kovačević za DW kaže da se procenjuje da oko 33 odsto ljudi u Srbiji koristi internet, što je prilično nizak procenat u odnosu na svetske standarde:

“U ovom trenutku smo na nivou evropske 1998. godine, što znači da smo još uvek negde na samom startu, ali napredujemo velikom brzinom. Neophodno je da ljudi shvate koliko je internet moćan medij, kada je u pitanju informisanje, kada je u pitanju prikupljanje informacija, a ne samo zabava.”

I dok je internet oglašavanje u medijima u, recimo, Velikoj Britaniji ili SAD-u doseglo nivoe koji se izražavaju u milijardama funti i dolara profita, te prevazilaze profite od oglašavanja na televizijama, u Srbiji internet oglašavanje u medijima je na nivou od 1,3 odsto ukupnog advertajzing “kolača”. Kovačević međutim, kaže da se i kod nas shvataju mogućnosti interneta u sticanju medijskog profita:

“Svi shvataju da se ta situacija menja iz dana u dan, iz godine u godinu. Ono što je nama ovde još uvek neophodno su određeni standardi po kojima će se raditi. I kada ti standardi budu uvedeni na naše tržište, procenat budžeta namenjenih on-line oglašavanju znatno će porasti u odnosu na trenutnu situaciju. Jer, znate, malo je teško da se oglašavate ukoliko nemate jasnu sliku gde idete, kome se obraćate, kojim sredstvima raspolažete i koliki vam je doseg.”

Kovačević navodi da internet znatno više koriste mlađe generacije, ali ocenjuje da ne treba čekati smenu generacija za bolje shvatanje značaja interneta:

“Mislim da nije potrebna smena generacija, već promena načina razmišljanja. To je naš najveći problem i najveća kočnica, kada je u pitanju razvoj interneta.”

Prema procenama stručnjaka, razvoj interneta uglavnom pogoduje malim, lokalnim, regionalnim medijima, koji će na taj način imati mogućnost da lakše i jeftinije dođu do svoje publike, a tu priliku takvi mediji u Srbiji zasad ne koriste.

Sve u svemu, kao i u mnogo čemu drugom, to što smo na začelju kada je internet u pitanju, ima i svoje “prednosti” jer ćemo moći da učimo iz tuđih grešaka. Uz prethodni preduslov da želimo da učimo.

(Radio Deutsche Welle, 27. novembar 2009)

Ustav će morati da se menja na putu ka EU

2009-11-23T19:17:00.001+01:00

Sudeći prema pisanju medija, Vojvodina će ove sedmice konačno dobiti svoj Statut i Zakon o nadležnostima pokrajine, čime se ipak neće staviti tačka nego samo zarez na problematiku decentralizacije Srbije.

Naime, aktuelni Ustav Srbije, prema mišljenju stručnjaka za ustavnu problematiku, nije usklađen sa evropskom praksom i on će morati da se menja. Primedbe na Ustav u delu koji se tiče decentralizacije, imala je i Venecijanska komisija, podseća profesorica ustavnog prava Marijana Pajvančić:

“Autonomija regija u Ustavu Srbije nije definisana kao ustavna kategorija, već kao zakonska, budući da sve bitne statusne elemente regiona reguliše zapravo zakon. To nije samo moje zapažanje, to je glavna primedba koju je Venecijanska komisija iznela u svom mišljenju o Ustavu Srbije.”

Direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov za DW kaže da postojeći Ustav mora da se menja, ukoliko se želi suštinska decentralizacija Srbije:

“Mislim da ovaj Ustav daje toliko tesan okvir za autonomiju Vojvodine da se on mora menjati, ukoliko želimo da izvršimo decentralizaciju Srbije i ukoliko želimo da popunimo sadržaj autonomije. Naime, u sadašnjem Ustavu imamo samo jednu izvornu nadležnost za pokrajinu, a to je donošenje znamenja.”

Marijana Pajvančić za naš program kaže da će Ustav morati da se menja i iz drugih razloga:

“Mi ćemo ovaj Ustav morati da promenimo iz jednog mnogo temeljitijeg razloga. Naime, ako hoćemo da istinski uđemo u Evropsku Uniju, naš Ustav mora da ima integrativnu klauzulu koju u ovom momentu nema. A tu su klauzulu svi ustavi zemalja EU morali da unesu kada su ulazili u tu zajednicu. A naravno, deo toga je i ovo što se odnosi na decentralizaciju…”

Podsećanja radi, i predsednik Srbije Boris Tadić je pre nekoliko meseci rekao da je Ustav Srbije neophodno menjati, kako bi se izvršila ravnomerna regionalizacija i decentralizacija države.

(Radio Deutsche Welle, 23. novembar 2009)

Prvo su došli popovi, pa topovi, pa lopovi…

2009-11-21T19:49:00.000+01:00

Zaostalost je naša prednost!

Prvo su došli popovi, pa topovi, pa lopovi…

Samo dan nakon izručenja Miloševića Hagu, dakle 29. juna 2001. godine, Vlada Srbije donela je uredbu o uvođenju veronauke u laičke škole u Srbiji. Kada sam kasnije upitao jednog od mlađahnih DOS-ovih lidera, koji je u međuvremenu bio duboko zglajzao, zašto su to uradili, on je odgovorio: “Morali smo da im se umilimo, morali smo im nešto dati…”

Bio je tužan dok je to izgovarao jer je u međuvremenu dočekao i to da Amfilohije drži opelo Zoranu Đinđiću. I jer je u međuvremenu shvatio da umiliti se siledžiji znači dozvolu za silovanje i iživljavanje. Ali, kao što kaže ona stara mudra poslovica: posle nema kajanja.

Osam i kusur godina kasnije doživeli smo kolone ljudi koje u redu, od Terazija do Saborne crkve, nekrofilno čekaju da dodirnu mrtvog čoveka, skromnog monaha još skromnijih postignuća, koji je Srpsku pravoslavnu crkvu predvodio u godinama njene sramote, strahote i užasa. U tim celivajućim redovima primetno je bilo prisustvo velikog broja mladih ljudi. Sa potpunom izvesnošću može se prognozirati da će u nekom sledećem redu, kada se na onaj svet premetne budući srpski patrijarh (jedan od kandidovanih jahača apokalipse), biti još više mladih ljudi, u međuvremenu zadojenih nastavom veronauke koju drže uglavnom polupismeni i priučeni veroučitelji. Generacije zadojene vaspitanjem očeva, ćutljivih saučesnika u zločinačkoj politici, novovernika, bivših komunista a sada radikalnih pravoslavaca. Očeva koji svojoj deci kupuju brojanice da ih nose oko ruku, da se, za svaki slučaj, zna da su iz stada, da su uredno cepljeni i žigosani.

A tačno je ono što nacionalistička štampa (a takva je u Srbiji sva, sem ponešto izuzetaka na web-u) navodi: “Srpska pravoslavna crkva jedina je nacionalna institucija koja i dalje uživa veliki ugled u narodu”. Netačno je, doduše, ono drugo što oni tvrde, da debeli i zadrigli popovi ujedno “dele sudbinu svoga naroda”, dok se okolo vozaju u bmw-ima i kuckaju poruke u svoje i-phone i blackberry-je (digresija: imam jednog poznanika koji je pop pa mi se izvinio da ne može na pivo sa mnom jer baš u to vreme ima “uzemljenje”, kako oni nazivaju sahranu, koja mu donosi pristojan honorar, daleko veći od mog novinarskog).

Dakle, SPC jeste jedina nacionalna institucija koja i dalje uživa veliki ugled u narodu. I to je tužna i pretužna činjenica za sam taj “narod”. Jer SPC jeste bila jedan od vodećih generatora ratova: sećate li se kako su upravo popovi, nosajući kosti iskopane iz masovnih grobnica iz Drugog svetskog rata, budili demone prošlosti, huškali na krvoproliće - setite se - crtali kostima granice “velike Srbije”, pošto su ih bašbaš tim “rubnim krajevima srpstva” i pronosili. Sećate li se peticija za zaštitu Karadžića, vladika sa mitraljezima i lobanjama, episkopa u šetnji sa arkanima, sveštenika koji blagosiljaju koljače, potonjih popova i vladika-pedofila? Kao što pesnik reče: “Prvo su došli popovi, pa topovi pa lopovi…” I posle svega toga, ostaje fakat da je SPC “jedina nacionalna institucija koja i dalje uživa veliki ugled u ‘narodu’”. Pa jebeš takav “narod” onda!

Degutantna priča sa sahranom patrijarha Pavla, počev od jezivih lažnih suza najvećeg pretendenta za nasleđe, do laičkih lidera države kojima se ispod odela providela mantija, višestruko je simbolična. Zatvoren je dvadesetogodišnji krug, od nošenja kostiju poklanih u Drugom svetskom ratu, do nošenja otvorenog kovčega sa patrijarhovim telom. Ovaj put, međutim, mrtvo telo nosilo se ulicama Beograda, a ne zabitima “zapadnih granica velike Srbije”. Otimačina oko žezla suzila se, dakle, na sam glavni grad, u kojem žive “elite” koje dalje od svoga nosa ne vide. Pa ni to da se “velika Srbija” danas samo Beogradom zove.

Oni koji su još uvek upitani zar je moguće da se devet godina posle pada Miloševića dešavaju ovakve stvari i poganštine, zapravo zaboravljaju jednu notornu stvar: isti taj Slobodan Milošević, balkanski kasapin i krvavi pragmatik lišen svake ideologije, ukrao je politiku velikosrpskog naci(onali)zma upravo od onih koji su danas na vlasti u Srbiji: od SANU, SPC, Kluba književnika, Crvene zvezde i sadašnjih veoma vodećih pozicionih i opozicionih političara. Ta politika je bila i ostala u njihovom ekskluzivnom vlasništvu, oni su sada svoji na svome, ovo JESTE Srbija po meri tih “elita”. Ovo, dakle, nije faslifikat, već ubedljivo većinska, saučesnička Srbija njom samom, sadržana u onoj čuvenoj rečenici kalemara Dobrice: “Zaostalost je naša prednost”.

(E-novine, 21. novembar 2009)

Srbija je antimoderna, nesekularizovana država

2009-11-17T17:01:00.000+01:00

Inicijativa neladinih organizacija “Građanska Vojvodina” smatra da je jedna tužna činjenica, smrt patrijarha Pavla, u Srbiji iskorištena za najprizemniju političku i društvenu kampanju, te za promociju nacionalizma i klerikalizma, nezamislivog u Evropi u XXI veku. Tragikomično, sramotno i licemerno ponašanje državnih organa, medija i drugih društvenih činilaca, kazuje da je Srbija jedna antimoderna, nesekularizovana država koja očigledno nema niti želju niti moći da se promeni. Smrt patrijarha nam je u lice bacila činjenicu da su svi napori da Srbija postane deo savremenog, civilizovanog sveta osuđeni na neuspeh. Kampanja povodom tužnog događaja skoro da nije upamćena na ovim prostorima, i po svom neukusu i aroganciji uveliko prevazilazi i događaje posle smrti Josipa Broza Tita.

„Građanska Vojvodina“ ukazuje na neustavno ponašanje kablovskih emitera, koji su očigledno pod političkim pritiskom, sproveli cenzuru i zabranili i one stanice koje ne emituju zabavne programe, tokom višednevne žalosti. Smatramo da se iza ovoga krije ništa drugo nego zabrana da sa tih stanica građani čuju i nešto drugo osim srednjovekovnih panegirika i ditiramba koje slušaju na našim TV stanicama i čitaju u našim, u crno obojenim, novinama. To govori da su mediji u Srbiji još uvek strogo kontrolisani i da se to, nažalost, može iskoristiti ne samo u svrhu žaljenja i slavljenja nego i za odstrel svih onih koji drugačije misle i prihvataju pravila i domete civilizacije, među kojima je svakako sekularizovana država. To govori i da političke i druge vladajuće klase mogu opstati samo ako Srbiju i dalje budu držali zatvorenu i ako joj budu sprečavali suočavanje sa stravičnom prošlošću iz prethodne decenije.

Ustav Srbije u članu 11 određuje da je Republika Srbija svetovna država i da su crkve i verske zajednice odvojene od države. Suprotno ustavnim odredbama, predsednik Srbije, koji je i komandant Vojske Srbije, prisustvuje sednici Svetog sinoda SPC, vršeći već samim autoritetom svojih nadležnosti cezaristički pritisak na ovu versku zajednicu. Ovim predsednik republike, koji je suprotno ustavnim odredbama predsednik jedne političke stranke, krši ne samo član 11, nego i član 44 Ustava Srbije, koji određuje da su crkve i verske zajednice ravnopravne i slobodne da samostalno uređuju svoju unutrašnju organizaciju i verske poslove.

Građanska Vojvodina

"Građansku Vojvodinu" čine:
Nezavisno društvo novinara Vojvodine
Centar za razvoj civilnog društva, Zrenjanin
Centar za regionalizam, Novi Sad
Helsinški odbor za ljudska prava, Novi Sad
Građanski fond "Panonija", Novi Sad
Otvoreni licej, Sombor
Građanska akcija, Pančevo
Zelena mreža Vojvodine, Novi Sad

Pretendenti na mesto patrijarha – država bira?

2009-11-16T17:38:00.000+01:00

Smrću patrijarha Pavla otvara se i pitanje ko će biti njegov naslednik. Za sada nije jasno kada će i zvanično uslediti izbor novog poglavara Srpske pravoslavne crkve.

Verski analitičar Živica Tucić za DW tumači crkveni ustav:

“U pravoslavlju je uobičajeno da se novi poglavar ne bira bar 40 dana posle smrti poglavara. Znači, 40 dana se služe svakodnevni pomeni a kada se odsluži čettdesetodnevni, onda može da se pristupi izboru patrijarha.”

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, sociolog Vladimir Ilić, smatra da država pokušava da bude ta koja će odabrati novog patrijarha, čime krši princip odvojenosti crkve od države:

“Mi smo pre godinu dana imali priliku da vidimo kako su nosioci izvršne vlasti pokušavali da, pored živog patrijarha, nametnu novog patrijarha. A sada imamo ne indicije, nego očigledno takvo ponašanje, jer se koristi privremena obezglavljenost Srpske pravoslavne crkve. Suprotno ustavnim odredbama, predsednik Republike prisustvuje sednici Svetog Sinoda SPC i samim tim, već autoritetom svojih nadležnosti, vrši cezaristički pritisak na SPC. Izvršna vlast instrumentalizuje situaciju do koje je došlo smrću patrijarha.”

Živica Tucić, međutim, smatra da se ne može ignorisati ni interes države u izboru patrijarha:

“Nama je potreban jedan patrijarh koji će biti vizionar. Pred tim budućim patrijarhom stoje ona otvorena pitanja, kao što su da li će se podržati država u njenom kretanju ka Evropi ili neko želi da se ide u Afriku možda. Od tog novog poglavara zavisi i taj odnos prema državi. Jer nama je potreban odnos partnerstva, a ne simfonije države i crkve.”

Tucić je naveo da patrijarh može da bude svaki episkop koji je barem poslednjih pet godina u tom “zvanju”. Prema njegovim rečima, jasno je da ima nekoliko episkopa koji imaju ambiciju da postanu patrijarh, ali nisu svi oni “zreli” za tu funkciju:

“Ono što je moj stav, ja bih voleo da to bude neko sa ovih prostora, sa teritorije Republike Srbije, da poznaje i ovdašnji mentalitet i ovdašnja kretanja…”

Nakon sednice Sinoda SPC saopšteno je da će mesto “čuvara trona” do izbora novog patrijarha preuzeti mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, koji će, kako je najavljeno, na toj funkciji možda ostati i sve do maja iduće godine, kada će se održati Sabor SPC.

(Radio Deutsche Welle, 16. novembra 2009)

Ko sa Ustavom spava, upišan se budi

2009-11-14T17:40:00.000+01:00

Statut H1N1

Ko sa Ustavom spava, upišan se budi

Najnovije svinjarije oko Predloga statuta Vojvodine verovatno su i najveće lakovernike i budale uverili da se kolonijalni odnos Beograda prema “severnoj srpskoj pokrajini” nikada neće okončati. Sem ako Vojvodina prestane da bude kolonija. Kako? E to nas, je l’ te, istorija veoma dobro podučava. Uglavnom, nezadovoljstvo u Vojvodini raste i raste, jedino što nedostaje jeste politička artikulacija jednog populizma koji buja i traži “vođu”.

Nakon operete zvane “tehničko-pravna redaktura statuta”, čija je suština bila SPS-ovsko obesmišljavanje ionako besmisleno ponižavajuće autonomije definisane Statutom (bez zakonodavne, sudske, i izvršne vlasti, a naročito bez izvornih prihoda i imovine, sve to uokvireno blesavim Ustavom), u ponedeljak, utorak i sredu usledili su novi šokovi i nove “pravno-tehničke redakcije teksta”. Ispostavilo se da sve može pa i to da Odbor za propise pokrajinskog parlamenta izmeni već u skupštini usvojeni Predlog statuta i onda ga mirne duše vrati Skupštini Srbije, a ne pokrajinskim poslanicima. Sve je ovih dana podsećalo na aferu “Bodrum”. I tu se priča o blamažama, sto posto, neće završiti, jer “tamo neko” i ne želi da se završi.

Kod vladajuće većine smešan je bio SPS sa svojim tvrdnjama da jeste za autonomiju Vojvodine, “ali bez elemenata državnosti”. Kao da smo doživeli totalnu amneziju pa se ne sećamo da je upravo Milošević ustavnim pučem oteo autonomiju Vojvodini. Poslovično bezvezni bili su oni iz DŠ-a, koji su pred Skupštinu Vojvodine doneli jogurt i banane. Jogurt da se kao šale na račun svoje sabraće iz SPS-a a bananu zato što ne žele da Vojvodina postane “banana-država”?! Pa čovek ne može a da se ne zapita ko im smišlja tako loše fazone, da li salašarski filozof ili klimakterični sociolog? Na kakvom su oni tripu? Naročito kad su još i u Subotici izveli “performans” sa popularnim anti-grip maskama, a pod radnim naslovom “Virus separatizma se širi Vojvodinom”. A i ne širio se, pored vas takvih, dodali bi cinici. Radikali i nazadnjaci su glumili da se razlikuju u stavovima, mada ni najvećem sitničaru ne bi pošlo za rukom da utvrdi u čemu je razlika između Milorada Mirčića i Igora Mirovića. SVM je sa štipaljkom na nosu ostao u sali i glasao za Predlog statuta, a Čankova Liga je napustila sednicu jer joj je to očigledno bio još jedan jedini, skoro pa nikakav, prostor za neki politički manevar.

Zajebancija oko Statuta koja traje 13 meseci, sada je to i više nego jasno, pre svega je unutarstranački obračun u Demokratskoj stranci. Skeptici kažu da je to nemoguće, a optimisti tvrde da je ipak moguće: doći će do rascepa u DS-u na pitanju Vojvodine. Ukoliko tako bude, tvrde optimisti, od toga će najviše koristi imati Vojvodina, koja prosto vapi za političkom artikulacijom nezadovoljstva.

U svakom slučaju, ovakav prazan prostor za “sveže igrače” koji bi zastupali vojvođanski populizam nije postojao u proteklih 20 godina. Za to su se stekli svi preduslovi, uključujući naročito onaj da bi Beogradu savršeno odgovarao takav razvoj situacije. Tamo se, naime, u političkom promišljanju nije odmaklo od Miloševićevog shvatanja da je za o(p)stanak na vlasti potrebno proizvoditi sukobe, uz pomoć kojih se sakriva suština i nesmetano se pljačka, pod maglom dimnih gripozno-statutarnih bombi. Jer, sva ta halabuka oko Statuta Vojvodine, koji jedino ima i simbolički značaj, svi ti vapaji o “separatizmu”, nije ništa drugo nego prizivanje istoga, a ako ga pak ne prizovu - separatizam - onda će ga izmisliti (uspelo im je čak i da 1919. od notornog Jaše Tomića naprave “separatisti”).

A svinjski grip će proći, narodu će trebati novih igara i novih neprijatelja. Pa i takvih da se za seperatizam optužuju političari iz Vojvodine, pokrajine u kojoj živi 70 odsto etničkih Srba. I to će možda biti i logičan kraj jednog apsurda, jedne ludačke centralističko-nacionalističke politike, koja kao da se upinje da na kraju od sebe odbaci i “severnu srpsku pokrajinu”. Nije bitno koliki je prostor kojim se vlada, važno je da se vlada. Uostalom, u tim glavama u “krugu dvojke” odavno i ne postoji ništa drugo sem Beograda. Raspisan je konkurs za “glavnog svežeg separatistu”, a uspeh je zagarantovan!

(E-novine, 14. novembar 2009)

Film o logoru Sajmište za Svetski dan antifašizma

2009-11-10T00:35:00.001+01:00

Projekcijom filma "Sajmište, istorija jednog logora" u Omladinskom centru CK 13 sinoć je obeležen Svetski dan borbe protiv fašizma i antisemitizma.

Kako je rečeno uoči projekcije, film je priča o jednom zaboravljenom stratištu, koji donosi sasvim nove podatke i tumačenja, svedočenja preživelih svedoka i do sada nikad viđene arhivske materijale.

Prvi deo filma govori o dva logora za Jevreje u Beogradu i o holokaustu koji su Jevreji doživeli za vreme Drugog svetskog rata u Srbiji.

Na projekciji je rečeno da je Srbija druga zemlja u Evropi u kojoj su pobijeni svi Jevreji koji su bili zatvoreni, oko 83 odsto čitave populacije Jevreja koja je u Srbiji živela pre Drugog svetskog rata.

Jedan logor bile su Topovske šupe na Autokomandi, a drugi Staro sajmište.

Topovske šupe je logor koji je postojao od kraja avgusta do oktobra 1941. godine, a prema procenama kroz njega je prošlo oko 5.000 osoba. U njega su dovođeni Jevreji i Romi iz Beograda i Banata, odakle su odvođeni na streljanje u Kumodraž, Bežaniju, Jajince i na Sajmište.

Logor na Starom sajmištu decembra 1941. godine takođe su osnovali nacisti i bio je namenski izgrađen za internaciju Jevreja. Od marta do maja 1942. oko 7.000 Jevreja, uglavnom žena, dece i starih, što je približno polovina jevrejske populacije u okupiranoj Srbiji, tu je sistematski ubijano u pokretnoj gasnoj komori dopremljenoj iz Nemačke.

Drugi deo filma govori o logoru na Sajmištu posle ubijanja Jevereja. Nakon što su jevrejski zatočenici ubijeni, Sajmište je pretvoreno u prihvatni logor za političke zatvorenike, zarobljene partizane i prinudne radnike. Od maja 1942. do jula 1944. godine 32.000 logoraša, najvećim brojem Srba, prošlo je kroz ovaj logor, od čega je 10.600 ili ubijeno ili umrlo od gladi, izrabljivanja i bolesti. Sajmište je bilo najveći koncentracioni logor u okupiranoj Srbiji.

Film su režirali Marko Popović i Srđan Mitrović, a producenti su Veran Matić i Fond B92.

(Beta, 10. novembar 2009)

Prvi roman iz Banjaluke o etničkom čišćenju u RS

2009-11-06T09:03:00.000+01:00

"Četvorolisna djetelina" Radmile Karlaš iz Banjaluke, prvi roman iz Republike Srpske koji otvoreno govori o etničkom čišćenju u tom entitetu, predstavljen je u Novom Sadu.

Autorka je na promociji kazala da je knjigu pisala jer je Bosna i Hercegovina njen lični bol:

“Bosna je moj bol. Znači, Bosna je ta koja je tako ispresjecana, tako brutalno pokidana, tako je iskrvarila… Svaki normalan čovjek u Bosni i Hercegovini osjeća kao da je on lično iskidan. Tako se i ja osjećam. I sad je sve to nekako iskrpljeno i ja takva hodan kroz život…”

Karlaševa oštro osuđuje nacionalni ključ po kojem se sve u Bosni i Hercegovini određuje:

“Lijepo je biti zaklonjen. Ja ovdje pišem i o tom sindromu stada. U stadu ste stvarno zaštićeni ali zaudara. E, sada, ako krenete nekim svojim putem - onda ste na vjetrometini i onda vas zaista niko ne štiti. Ali vrijedi. Na čistom ste zraku. Imate da prođete jedan tegoban put, ali vrijedi!”

"Četvorolisna djetelina" je prvi roman iz Republike Srpske koji otvoreno govori o zločinima koji su u njoj počinjeni nad Bošnjacima, o etničkom čišćenju u spisateljičinom gradu i temama o kojima se u većini slučajeva ćutalo u tom dijelu Bosne i Hercegovine.

Radmila Karlaš na kraju je poručila:

“Zlo je u svojoj suštini vrlo opasno, ali je jadno.”

Radmila Karlaš je kao novinarka radila za mnoge svjetske i domaće elektronske i štampane medije, poput Glasa Amerike, BBC-ja, WDR-a, sarajevskog Svijeta, BH Dana i VIN-a, a radila je i za Amnesty International.

Zbog svog javnog angažmana u zemlji i svijetu, kao bespoštedni kritičar i oponent akterima razdora i nacionalističkog politikanstva na teritoriji bivše Jugoslavije, nerijetko je bila i u neposrednoj životnoj opasnosti u rodnom gradu Banjaluci.

(Radio Deutsche Welle, 6. novembar 2009)

Statut ne garantuje široku autonomiju

2009-11-05T15:36:00.000+01:00

Skupština Srbije, sada je to već prilično izvesno, usvojiće nakon 13 meseci odugovlačenja Statut Vojvodine i prateći zakon o nadležnostima pokrajine.
Šta će to zapravo značiti za Vojvodinu i u kojoj meri će Statut ovoj pokrajini dati autonomne nadležnosti?

Novinski pisac Teofil Pančić za DW kaže da je Statut u stvari samo jedna faza u ostvarenju autonomije Vojvodine:

“Ima ljudi koji misle da je taj Statut bog zna kakva pretnja za Srbiju, a ima i onih drugih koji misle da on ne donosi Vojvodini ništa posebno. Ali, ja ga gledam kao jednu od faza, kao bitnu tačku u pravcu emancipacije Vojvodine i pronalaženja pravog rešenja za autonomiju.”

Direktor Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata Tomislav Žigmanov misli slično kao i Pančić:

“Sigurno da je to prvi korak u procesu izgradnje i povratka autonomije Vojvodine, ali ta autonomija je daleko od onoga što je ranije bila.”

Advokat Dragoljub Todorović smatra da će Statut biti donet pod pritiskom Zapada:

“Smatram da sve ovo što se sada radi u vezi sa Statutom, i u Vladi i u Skupštini Srbije, zapravo radi pod velikim pritiskom Zapada, Brisela…”

Politikolog Pavel Domonji za naš program kaže da Vojvodina treba da ima svoj ustav da bi imala suštinsku autonomiju:

“…ustav, vrhovni sud, zakonodavnu vlast i sve ono što pripada jednoj autonomnoj regiji, kakva bi Vojvodina, nadam se, želela da bude.”

Svi naši sagovornici složili su se u oceni da je neophodna reforma Ustava Srbije da bi Vojvodina dobila suštinsku autonomiju. Oni su podsetili i da je na referendumu za usvajanje aktuelnog Ustava Srbije, pre tri godine, u Vojvodini za usvajanje najvišeg zakonodavnog akta glasalo tek 43 odsto birača.

(Radio Deutsche Welle, 5. novembar 2009)

Srbijanski mediji pali na ispitu

2009-10-29T19:19:00.002+01:00

Slike aviona koji je sleteo na beogradski aerodrom, potom crnih limuzina pod rotacijama, Biljane Plavšić u bundi koja drži za ruku Milorada Dodika - sve su to emitovali mediji u Srbiji po Plavšićkinom povratku iz zatvora, ali gotovo niko od njih nije se upuštao u pitanje zašto je ona zapravo bila u zatvoru.

Nadežda Gaće, predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije, za DW razočarano kaže da su domaći mediji još jednom pali na ispitu, kada je izveštavanje o tematici ratnih zločina u pitanju:

“Tako je i pre godinu i po dana bilo važnije kako je to Radovan Karadžić uspeo da glumi psihijatra i da bude gospodin Dabić, a samo su retki mediji ukazivali za šta je u stvari Karadžić optužen”.

Sociolog kulture Ratko Božović za naš program je ocenio da je medijsko izveštavanje o Biljani Plavšić zapravo samo verna slika društva koje živi u iluzijama:

“Mi hoćemo sada ponovo da budemo u nekakvim iluzijama, da se pravimo da se ništa nije dogodilo… I što god da se dogodilo, da su nam to drugi učinili, a da smo mi bili nevini.”

Nadežda Gaće se slaže s Božovićem:

“Niko nema potrebu da kaže da je to bila pogrešna politika, da je ona (Plavšićka) suodgovorna za pogrešnu politiku, koju će, nažalost, platiti generacije koje su pred nama. A to je prosto uvredljivo.”

Ratko Božović kaže da je krajnje vreme da se pogledamo u ogledalo:

“Dok god ne budemo imali kapaciteta da se suočimo sa istinom i da vidimo sebe u ogledalu takve kakvi jesmo - mi ne možemo mrdnuti nigde.”

Gotovo ni u jednom mediju u Srbiji nismo mogli čuti ili pročitati sledeću rečenicu iz presude protiv Biljane Plavšić: “Biljana Plavšić je učestvovala u najtežem zločinu, uključujući kampanju razdvajanja etničkih grupa u kojoj su hiljade ljudi ubijeni, a hiljade proterani, u izuzetno surovim okolnostima.”

(Radio Deutsche Welle, 29. oktobar 2009)

Sram vas bilo, mediji!

2009-10-28T18:41:00.001+01:00

Nezavisno društvo novinara Vojvodine zgroženo je načinom na koji su mediji u Srbiji izvestili o prevremenom oslobađanju ratne zločinke Biljane Plavšić.

Mediji su izveštavali o tome kako je avion poleteo iz Švedske, kako je leteo, da li je bilo turbulencija, kako je sleteo, da li joj je usput bilo muka, da li se plaši letenja... Gotovo niko od medija nije izvestio o tome ko je zapravo ratna zločinka Biljana Plavšić, za šta je osuđena, šta je radila tokom rata... Niko se od medija u Srbiji nije setio da pita žrtve zločina u čijem kreiranju je učestvovala zlikovka Plavšić kako se osećaju sada, nakon što je dželat pre vremena pušten iz zatvora.

NDNV još jednom oseća stid i sramotu zbog načina na koji se mediji u Srbiji odnose prema tematici ratnih zločina. Ali, to je samo odraz bolesnog društva i zemlje Srbije, koja je vodeća u broju osuđenih, optuženih i odbeglih ratnih zločinaca po glavi stanovnika.

(NDNV, 28. oktobar 2009)

Uhapšen Dodik!

2009-10-28T11:52:00.000+01:00

Kako je pod oznakom “hitno” javila novosadska Televizija “Apolo”, u spektakularnoj akciji novosadske kriminalističke policije u glavnom gradu Vojvodine uhapšen je Milorad Dodik, zvani “Mile ronhil”! U stvari, policija tvrdi daje u pitanju Petar Cvijetinović, iz Bijeljine, rođen 1975, koji se duže vreme lažno predstavljao kao premijer Republike Srpske i, zahvaljujući tome, uspeo da dođe do znatne sume novca. Za "Dodikom" je bila raspisana centralna poternica, kao i nekoliko međunarodnih poternica

“U iznajmljenom stanu na četvrtom spratu zgrade u ulici Momčila Tapavice, na Novom naselju, inspektori Kriminalističke policije su uhapsili osumnjičenog Cvijetinovića, koji se tereti da je izvršio više krivičnih dela prevare i falsifikovanja ličnih i službenih dokumenata. Nezvanično saznajemo da je Petar radio kao policajac Centra bezbednosti u Bijeljini, odakle je isteran.

Ono što ovog prevaranta izdvaja od drugih jeste njegov omiljeni način prevare. Naime, iako mlađi, likom podseća na sadašnjeg premijera Republike Srpske, lažno se predstavljaući, varao je ljude i, tobože, sklapao poslove. Na ovaj način je prisvojio znatnu količinu novca. To je radio u Beogradu i Novom Sadu, ali i u Bosni i Hercegovini. Koristeći se falsifikovanim ispravama, prevario je nekoliko dobrostojećih privrednika i biznismena”, navela je ova lokalna televizija. Beogradski mediji navode da su među prevarenima i Mile Dragić, državni proizvođač sportsko-vojne opreme i Milovan Bojić, navini patriota sa sopstvenom mini klinikom.

TV Apolo stigla je i do sledećih saznanja: “U Novom Sadu, prema informacijama kojima raspolažemo, skrivao se nepunih pet dana. Saradnjom novosadske i beogradske kriminalističke policije, prvo je otkriveno mesto na kojem se skrivao, a zatim je i uhapšen”.

Posebno je zanimljivo sledeće otkriće Apola: “Sa njim je u stanu zatečena i jedna ženska osoba, koja je takođe privedena u službene prostorije na saslušanje”. Upućeni kažu da je osoba imala bundu i da je neodoljivo podsećala na zlu babu Biljanu Plavšić! Oni još upućeniji kažu da je reč najverovatnije, o komunalnom inspektoru Nataši T. (47) iz inspekcijske službe Skupštine Beograda.

Mile Dodik međutim nije jedini lik u koji se voleo uživljavati. Prema sumnjama policije, Cvijetinović se jedno vreme predstavljao i kao ministar privrede Republike Srpske Rajko Ubiparip, tražeći od tamošnjih privrednika novac za svadbe, sahrane, krštenja i bolnička lečenja. Jedna od njegovih poslednjih žrtava, kako se sumnja, bio je i zvornički biznismen Dragan Spasojević zvani Mangaš. Cvijetinović je Spasojeviću "prodao priču" da mu je ćerka pokradena na ekskurziji u Bugarskoj i tražio da joj pošalje 1.500 evra. Naivnom Spasojeviću "ministar Ubiparip" sugerisao je da novac da njegovom prijatelju, koji će ga odneti vozaču cisterne preduzeća "Oktan promet", otkrivaju mediji ovu čuvanu tajnu.

Pretpostavlja se da je broj žrtava još veći ali i da zbog sramote prevareni "biznismeni" ne žele da opterećuju policiju.

(E-novine, 28. oktobar 2009)

Mediji ne promovišu interkulturalnost

2009-10-24T18:09:00.001+02:00

Predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinko Gruhonjić ocenio je danas da mediji u toj pokrajini ne promovišu interkulturalnost, već izveštavaju uglavnom o problemima koji se tiču samo jedne nacionalne zajednice.

"Uđivačka politika je takva da u medijskim sadržajima ne može da se uoči značajnija komunikacija o događanjima u korpusu drugih nacionalnih zajednica. Većinski mediji, pak, o manjinama izveštavaju uglavnom kada su u pitanju međunacionalni incidenti", rekao je Gruhonjić.

On je na naučnom sipmozijumu koji je organizovala Asocijacija slovačkih novinara rekao da se mediji "zatvaraju u etničke okvire", da je na snazi "multikulturalni nacionalizam", dok za interkulturalizam, kao jednu od tradicionalnih osobenosti Vojvodine, sve manje ima mesta.

Prema njegovim rečima, to je posledica "krvavog raspada" Jugoslavije i "militantnog nacionalizma", koji je i danas veoma jak.

Gruhonjić je kazao da treba razlikovati pojmove "multikulturalnost" i "interkulturalnost" i dodao da je činjenica da je Vojvodina multietnička pokrajina i da manjine imaju medije na maternjim jezicima, ali da to i dalje ne znači da se kulture u Vojvodini međusobno prožimaju.

"Nacionalne zajednice u Vojvodini žive više jedne pored drugih nego jedne s drugima. A mediji u potpunosti podržavaju takav model, pod uticajem vladajućih političkih elita", rekao je Gruhonjić.

On je podsetio da je u Vojvodini pre Drugog svetskog rata živela po trećina Nemaca, Mađara i Srba i da je bilo "savršeno normalno" da se, pored maternjeg, poznaje barem još jedan jezik.

Naveo je da se i posle Drugog svetskog rata u vojvođanskim školama učio jezik društvene sredine, odnosno jezik one nacionalne manjine koja je u određenoj opštini bila najzastupljenija.

"U Vojvodini danas slabo da ima poliglota, a jezik društvene sredine ukinuo je režim Slobodana Miloševića. Umesto toga, sve je više sredina u kojima, na primer, mladi Mađari imaju svoje diskoteke a mladi Srbi svoje. Sve je više getoizacije po etničkom ključu", ocenio je Gruhonjić.

On je apelovao na medije da više prostora posvete promociji interkulturalnosti i podsetio da je Savet Evrope pokrenuo kampanju za promociju interkulturalnog dijaloga.

Neverovatna surovost prema životinjama!

2009-10-14T22:17:00.000+02:00

Opštinsko javno tužilaštvo u Zrenjaninu podnelo je optužni predlog protiv Svetislava Mrgića (56) iz Orlovata koji je osumnjičen za ubijanje životinja.

Mrgić je optužen da se okrutno odnosio prema najmanje devet svinja na njegovoj privatnoj farmi u Tomaševcu pored Zrenjanina, tako što im nije davao hranu i vodu, zbog čega su najmanje četiri krmače uginule.

Nadležnoj službi prijavilo ga je Društvo za zaštitu životinja “Anđeo” iz Zrenjanina, čija predsednica Radmila Lojović za DW svedoči o mestu zločina:

“Čovek koji je to uradio mogao je jednostavno da pusti te životinje ili da ih da nekome, a ne da ih ostavi da u tako teškim mukama umiru. Jer, one su jele same sebe. Moja prva reakcija je bila da sam počela da plačem kada sam videla to. To su bili skeleti životinja, leševi u fazi raspadanja, svinje koje su jele te leševe i nekoliko pasa lutalica koji su se tu nalazili i koji su takođe jeli te životinje.”

Zaprećena kazna za ovo krivično delo je do tri godine zatvora, a procesi za ubistva životinja su veoma retki. Radmila Lojović kaže da je pre nekoliko godina u Bečeju jedan čovek zatvoren zbog zlostavljanja i ubistva mačke. Lojovićeva navodi da se Zakon o dobrobiti životinja na žalost veoma retko primenjuje, zbog čega je svest o zaštiti životinja u Srbiji na veoma niskom nivou:

“Dokle god se ne počne sa kažnjavanjem, dokle god se ne krene sa sankcijama, dotle se ljudi neće ni prizvati pameti ili prizvati svesti, bolje rečeno.
Takođe, potrebno je mnogo edukacije i mnogo rada sa decom, jer je teško izmeniti svest odraslih, ali decu trebamo od malih nogu da edukujemo i da učimo kako da se odnose prema životinjama.”

Očigledno, i u svom odnosu prema životinjama platili smo danak surovom vremenu koje smo preživeli i koje, na žalost, i dalje traje.

(Radio Deutsche Welle, 14. oktobar 2009)

Kako da zaradite od besplatnog oglasa - tužite medije!

2009-10-13T16:51:00.001+02:00

U Srbiji izgleda nema kraja mašti koja treba da smisli način da neki medij bude kažnjen, pa makar kad su u pitanju i - mali oglasi!

Naime, tržišna inspekcija podnela je prekršajnu prijavu protiv novosadskog lista “Dnevnik”, zato što je u podizdanju ovog lista izašao besplatni mali oglas, jedan od pet hiljada, ali - sa pogrešnim brojem telefona.

Dva sata nakon izlaska oglasa u redakciji se pojavio “oštećeni”, koji je grmio na uredništvo zato jer ga čitaoci “zivkaju” i raspituju se koliko košta iznajmljivanje garsonjere, iako on nije dao nikakav oglas.

Osam dana potom pojavila se tržišna inspekcija. Koja je podnela prijavu protiv “Dnevnika”. Ispostavilo se da je nezadovoljnik takođe uposlenik u tržišnoj inspekciji. I da je tržišna inspektorka, kada je došla u “Dnevnik”, pokušala sa uredništvom prvo da se “nagodi”. Odnosno, preporučila je da plate njenom kolegi odštetu pa neće ići na prekršajni sud. Kada su odbili, ona je podnela prijavu.

Generalni direktor “Dnevnika” Dušan Vlaović:

"Jednostavno, ne mogu da poverujem da su svi ti ljudi odmah baš tu garsonjeru pronašli i svi baš njega zvali. Uostalom, službeno smo zatražili da se pribavi listing poziva od MTS-a pa cehmo videti ko ga je zvao u tom periodu. Ako bi sada sud nas kaznio, sutra bi hiljade ljudi imalo pravo da daju lažne oglase, a to znači da bi se ugasili svi oglasnici."

Pravni zastupnik “Dnevnika” Nemanja Aleksić:

"Ovde postoje osnovi za sumnju das je neko mogao ili želeo da zloupotrebi svoj službeni položaj sticanjem materijalne koristi."

Medijska ekspertkinja Dubravka Valić Nedeljković:

"Treba imati u vidu da se takve stvari dešavaju, da se milion puta nekom od nas to isto desilo i nismo reagovali. Međutim, mislim da je sada uticala čitava ova kampanja oko izmena Zakona o javnom informisanju."

Dakle, duh izmena Zakona o informisanju počeo je da lebdi nad nama novinarima u Srbiji.

A do izjave bilo koga iz tržišne inspekcije nismo uspeli da dođemo...

Mada bi ova priča o malim oglasima mogla pre otvoriti Pandorinu kutiju zvanu: ima li korupcije u inspekcijama u Srbiji? Na žalost, ovo pitanje, nakon svega što smo čuli, zvuči gotovo kao retoričko…

(Radio Deutsche Welle, 13. oktobar 2009)

Optimizam uprkos diskriminaciji

2009-10-12T21:51:00.001+02:00

Žene sa invaliditetom u društvu u Srbiji dvostruko su diskriminisane: i zbog toga što su žene, i zbog toga što imaju invaliditet, rečeno je danas na promociji knjige "Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini".

Ta je diskriminacija vidljiva od samog detinjstva, preko školovanja, do braka i zapošljavanja, ali i svakodnevno na ulici. Mnoge od njih sanjaju dan kada će moći bez problema da se popnu u gradski autobus ili da se kreću trotoarima bez rupa.

Jedna od priređivačica knjige Milica Ružičić Novković kazala je da lične ispovesti žena predstavljaju izvranrednu građu za dalju borbu za rešavanje problema žena sa invaliditetom:

"Mislim da najvažnije što je knjigom dobijeno to što imamo odličnu građu iz koje možemo zaista na ličnom primeru da vidimo kakav je položaj žena sa invaliditetom."

Da nije bilo lako pristati na molbu da ispričaju svoju životnu ispovest koja će se potom štampati i biti pred očima javnosti, potvrdila je i 54-godišnja Ružica iz Martinaca u Sremu:

"Onog momenta kada sam dobila priču u pisanoj formi, mogu da vam kažem da sam ponovo proživela svoj život, ali mnogo jače i teže."

Ružica dodaje da nikoga ne treba da čudi aktivizam koje imaju, doduše malobrojne, žene sa invaliditetom na polju zaštite sopstvenih prava:

"Dokle god je čovek živ, treba da pusti da živi dete u njemu. I da nikada ne odraste. Dokle god u sebi ima zrničak tog dečjeg, čovek treba da se igra, da bude spontan, jer kad prestane da živi dete u čoveku, onda i on prestane da živi."

Da knjigu definitivno treba da pročitamo i mi koji nemamo nikakav fizički invaliditet, svedoče i ove Ružicine reči:

"Mogu da kažem da sam živela punim životom, i da sam turbo živela. I da ništa ne bih promenila u svom životu. Moj moto je optimizam, moja čaša je uvek dopola puna a ne poluprazna."

Na promociji je još rečeno da same osobe sa invaliditetom moraju jače da se uključe u borbu za sopstvena prava, umesto da o tome govore osobe koje nisu invalidi. Naime, čak i kad postoji dobra namera da se pomogne, može se desiti situacija poput one kada je u Novom Sadu na Medicinskom fakultetu formiran je Odsek za invalidnost, čiju politiku kreiraju lekari, koji jesu potrebni osobama sa invaliditetom ali samo u lečenju i rehabilitaciji. A život ima još toliko drugih aspekata...

(Radio Deutsche Welle, 12. oktobar 2009)

Najviše Roma na Novosadskom univerzitetu

2009-10-10T10:40:00.001+02:00

Na Novosadskom univerzitetu ima najviše studenata romske nacionalnosti, zahvaljujući afirmativnim merama pokrajinskih vlasti, jakim romskim nevladinim i studentskim organizacijama.

Nenad Vladisavljev iz Udruženja romskih studenata za DW je rekao da na Novosadskom univerzitetu nema ni slučajeva diskriminacije Roma:

“Na Univerzitetu u Novom Sadu, od strane studenata i od strane profesora, Romi su dosta dobro prihvaćeni. Možemo da kažemo da je Univerzitet u Novom Sadu veoma otvoren i veoma požrtvovan, a pokrajina Vojvodina finansira sve studente na teret budžeta. Dakle, svi su veoma angažovani na tome da Romi steknu određeni broj ljudi, veći broj ljudi, koji imaju univerzitetsko obrazovanje.”

Vladisavljev, međutim, kaže da bi stvari izgledale još bolje kada bi sami studenti Romi bili aktivniji:

“Nedovoljan aktivizam, nedovoljna svest o ulozi studenata Roma kao elite, kao budućih lidera integracije Roma u društvo. Dakle, imamo jednu pasivnost, koja je možda rezultat generalne pasivnosti studentske zajednice u Srbiji, naspram onoga što smo videli devedesetih godina prošlog veka.”

Na teritoriji cele Srbije važe afirmativne mere za upis romskih studenata na fakultete, koje im omogućavaju povlastice prilikom upisa. Samo Vojvodina, međutim, omogućuje studentima Romima smeštaj u studentske domove, što je verovatno razlog zašto u Novom Sadu ima i romskih studenata iz Vranja, Bujanovca, Leskovca… U prošloj školskoj godini u Novom Sadu studiralo je 110 romskih studenata, u Nišu 40, 20 u Kragujevcu i samo 15 u Beogradu.

Studentkinja žurnalistike Jelica Nikolić:

“Sada sam apsolventkinja. U roku sam dala sve, od prve do četvrte godine. Prosek? Pa nije baš nešto za pohvalu, oko 8,50, možda nešto jače…”

Ona kaže da tokom studija nije osetila diskriminaciju zato što je Romkinja:

“Ne, baš nikada… Ni od strane profesora ni od strane svojih kolega. Naprotiv, bila sam dobro prihvaćena i sa svima sam imala dobru komunikaciju, od samog početka.”

Država Srbija inače daje stipendije za studente Rome, a postoje i stipendije u inostranstvu, do kojih se može doći veoma lako, ukoliko su u pitanju dobri studenti.

(Radio Deutsche Welle, 10. oktobar 2009)

Izložba fotografija o antifašističkom protestu

2009-10-07T16:42:00.000+02:00

Izložba fotografija "Nije prošlo", posvećena drugoj godišnjici velikog građanskog antifašističkog protesta u Novom Sadu, otvorena je danas u Zavodu za kulturu Vojvodine.

Pre dve godine, 7. oktobra 2007. godine, više od 5.000 Novosađana okupilo se u mirnoj šetnji u znak protesta zbog najave neonacista da će u Novom Sadu toga dana obeležiti rođendan naciste Hajnriha Himlera.

Mirnu kolonu antifašista kamenicama su napali neonacisti iz bašte Doma vojske. Nekoliko desetina neonacista uzvikivalo je "Srbija Srbima", a dizali su i ruke u znak nacističkog pozdrava.

U centru grada, ispred pravoslavne Saborne crkve, nekoliko desetina pripadnika klerofašističkog pokreta "Obraz" uzvikivalo je tada "Radovan Karadžić" i "Ratko Mladić", imena haških optuženika.

Lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak rekao je na otvaranju izložbe da je Novi Sad stao na put nastavljačima ideja i ideologija koje su odnele više od 50 miliona ljudi u Drugom svetskom ratu, potomcima onih koji su iz novosadske sinagoge 1942. na
stratište odveli više od 2.000 ljudi.

"Upozoravali smo da ne sme da se dozvoli da su mantija i srpstvo dovoljni izgovori da može svako zlo iza njih da se sakrije i da niko ne sme ni da primeti da je to tako", rekao je Čanak.

Podsetio je da na zidu bivšeg nacistickcog koncentracionog logora piše: "Ko ovo zaboravi, radi na tome da se ovo ponovi". "Pa ko smo mi, kao potomci onih koji stradali od nacista, da dozvolimo da nas opet ubijaju", kazao je Čanak.

Ocenio je da je navijač francuskog Tuluza Bris Taton, koga su u septembru u Beogradu na smrt pretukli huligani, "na sebe primio ubistvo koje je bilo namenjeno nekome od nas koji ne pristajemo na fašizam".

Predsednik Skupštine Novog Sada Aleksandar Jovanović rekao je da je ponosan zato što je bio učesnik antifašističkog protesta, kao i da je ponosan na Novi Sad jer je rekao "Stop fašizmu".

Fotorepoter Aleksandar Kamasi, jedan od autora izlozenih fotografija, rekao je da izložba predstavlja dobar način da se skrene pažnja odgovornima u društvu da je reč o problemu koji još postoji.

Šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava Pavel Domonji, koga su neonacisti pogodili kamenom u glavu tokom antifašističkog skupa 2007. godine, rekao je da je politička klasa u Beogradu "grubo ignorisala" zahtev Novosađana od pre dve godine, zbog čega su ekstremisti u međuvremenu ojačali.

"Ojačali su do te mere da je država jednostavno kapitulirala", ocenio je Domonji i dodao da je Novi Sad pre dve godine pokazao da je jedini put kojim treba da se ide - put suprotstavljanja ekstremizmu i oštrog sukobljavanja s njim, "u ime slobode, demokratije i
zajedničkog života".

Aktivista organizacije Antifašistička akcija Zoran Petakov rekao je da je i tada policija štitila neonaciste, crkva je štitila Obraz a jedino antifašiste niko nije štitio i ocenio da je tako i danas.

(Beta, 7. oktobar 2009)

Region i dalje ključa

2009-10-07T15:25:00.000+02:00

Odnosi u regionu ni iz daleka nisu normalizovani onako kako se to priželjkivalo nakon okončanja ratova na prostoru bivše Jugoslavije, zaključeno je na 20. sesiji Igmanske inicijative, koja je završena sinoć u Supetru na Braču.

Učesnici sesije i njihovi gosti, među kojima su bili i predsednik Hrvatske Stjepan Mesić i predsednik Skupštine Crne Gore Ranko Krivokapić, ocenili su da su odnosi u regionu naročito poremećeni nakon proglašenja nezavisnosti Kosova i talasa priznanja nezavisnosti koji je usledio.

Posebna tema sesije bila je politička i bezbednosna situacija u Bosni i Hercegovini, koju su učesnici ocenili kao veoma zabrinjavajuću. Organizatori su saopštili da predsedavajući Predsedništva BiH Željko Komšić, iako najavljen, nije došao na Brač zbog incidenata koji su se desili u Širokom Brijegu, kada je jedan navijač Sarajeva ubijen.

Stjepan Mesić novinarima je rekao iza svih tih sukoba stoje politički motivi:

“Dejtonski sporazum samo je zaustavio rat, ali nije osposobio tu državu da funkcioniše kao i sve druge evropske države, dobro pravno organizovane. Zato je sada na tim elitama da što pre usaglase svoje stavove i da osiguraju funkcionisanje Bosne i Hercegovine. A da je ona neupitna, to bi svima njima moralo biti jasno.”

Mesić je dodao da je Hrvatska u više navrata jasno poručila da nema pretenzije prema bilo kojem delu BiH i naveo da se još uvek čeka slična poruku iz Beograda Srbima u BiH. “Čekamo takvu poruku, ali nikako da je dočekamo”, rekao je Mesić

Zoran Pusić, kopredsednik Igmanske inicijative, široke koalicije nevladinih organizacija iz regiona koja se zalaže za normalizaciju odnosa među državama potpisnicama Dejtonskog sporazuma, rekao je za DW da su aveti prošlosti i danas itekako žive:

“Još uvek postoje ti zlokobni potencijali za razvoj situacije u neželjenom smeru. Ja mislim da ti potencijali postoje, i to ne samo u Bosni i Hercegovini…”

Stjepan Mesiću uručena je Povelja zahvalnosti Igmanske inicijative za doprinos uspostavljanju demokratskih standarda u regionu.

Na sesiji je bilo najavljeno i učešće ministra u Vladi Srbije Rasima Ljajića, ali on zbog prezauzetosti nije došao na Brač. Zajedno sa 20. sesijom Igmanske inicijative, organizovana je i Letnja škola demokratije za mlade aktiviste nevladinih organizacija iz regiona.

(Radio Deutsche Welle, 7. oktobar 2009)